Muci
me pitanje da li ce se javiti mozda opet, ili ove ili neke druge. Znam
prijatelji moji, nista tu ne treba pouzdano ocekivati, a opet svemu i
svacemu se covek nada. Takva je ta ljubav koja je u meni planula nekad
dok sam pored Begeja u prolece sibao biciklom, a nikad se vise nije
gasila ni smanjivala, nego je sa mnom zajedno rasla, sazrevala, ne
gubeci sa godinama snagu ni sjaj. Bila je skupa i teska ta strast, ali
ja sam je placao radosno i nestedemice, ne vise srebrnim dinarima, nego
najboljim delom sebe. Pa ipak ja sam njen duznik, a ona moj poverilac.
Ona me vezuje za zivot i dokazuje mi da nisam uludo snagu gubio. Zato
odbijam da verujem da u dubini svoga srca misli kao sto kaze da sam
prozet ''toksicnim emocijama''. Ponekad pomislim da je sav taj njen
performans na fejzbuku za mene licno osmisljen, premda ona toga nije
svesna, jer znamo iz iskustva da cesto radimo stvari koje su iznad nas i
osmisljene negde drugde u visinama.
