''Tora počinje dvjema različitim pričama o stvaranju čovjeka. Prva priča u stvari predstavlja poziv samom čovjeku, svakom čovjeku, da iskoristi svoj potencijal.
I reče Bog: 'da napravimo čovjeka'. – Kome se Bog obraća? Anđelima? Zar anđeli nisu slijepi izvršitelji božanske volje, nešto poput prirodniih zakona? Zar su i oni sudionici stvaranja čovjeka? Zar se Bog savjetuje sa bićima koja nemaju izbor slobodne volje? Osim Boga jedini ko učestvuje u stvaranju čovjeka je čovjek sam. Svako od nas je sudionik u stvaranju sebe samoga. Ovaj stih treba shvatiti kao božanski poziv upućen nama: Ajde da mi - Ja (Bog) i ti (čovjek), napravimo čovjeka.''
U navedenom tekstu polazi se od tvrdnje da Tora počinje dvema različitim pričama o stvaranju čoveka. Da li je to u skladu sa širim i užim kontekstom celokupnog Pisma? Ne bih rekao. Zašto? Razlog je jednostavan. Ako je izveštaj o stvaranju čoveka kontradiktoran onda Biblija nije nadahnuta knjiga. Dakle, takvo rešenje ne dolazi u obzor. Kada to odbacimo šta nam preostaje? Preostaje nam to da se radi o jednoj priči koja se sastoji od više celina. U prvom delu se daje opšti pregled onoga što je Elohim stvorio tokom razdoblja od 7 doslovnih dana, ili koji su možda bili eoni vremena, ne znamo, a zatim se pisac u drugom delu osvrće i usredsređuje detaljnije na pojedinosti stvaranja čoveka. Da ne bih bio isključiv, jer to uglavnom nije dobro ostavljam mogućnost da je izveštaj u drugoj po redu celini u stvari i nadopuna i nastavak prve celine stvaranja čoveka, a ne samo vraćanje na pojedinosti koje su ukratko navedene u prvoj glavi Prve Mojsijeve. A da je takvo gledište utemeljeno govori nam četvrti stih drugog poglavlja Prve Mojsijeve gde piše: ''Ovo su pokoljenja Neba i Zemlje kad su bila stvorena.'' Kada se kaže pokoljenja Zemlje, to se misli na naraštaje ljudi, a kada se kaže pokoljenja Neba na koga se misli? Na koga drugog ako ne na Entitete iz svemira.U toj fazi stvaranja čovek je trebao da postane podoban Bogu što nije uspelo zbog pogrešne odluke čoveka.
Postavlja se pitanje kome se Elohim obraća, te se u nastavku podvučenog teksta daje odgovor da se obratio čoveku, koga još nije stvorio. Da bi se izvukao iz ove nezgodne situacije autor daje tumačenja da stih:''I reče Bog: 'da napravimo čovjeka'' treba shvatiti kao božanski poziv upućen nama: Ajde da mi - Ja (Bog) i ti (čovjek), napravimo čovjeka.’’ Ali, pre tog odgovora opravdano je odbačena mogućnst da se Bog obraća anđelima., međutim, obrazloženje da je razlog tome što anđeli po judaizmu nemaju slobodnu volju nego su kao nekakvi roboti, je krajnje neosnovano. Evo dokaza iz Tore. Kada su dva anđela došla u Sodom kod Lota, on ih je zamolio da prenoće kod njega ali su oni rekli ''ne''. Budući da je Lot navaljivao, ušli su u njegovu kuću. Taj primer pokazuje da i anđeli imaju pravo izvora. Nisu oni automati kao što se implicira u podvučenom tekstu. Ni retrospektivno pisanje nije opravdanje za izneto tumačenje u tekstu koje komentarišem, jer se svaka istorija i piše retrospektivno.
''Kako je Tora životno zainteresovana za suzbijanje idolopoklonstva nije za čuditi se što njen opis čovjekovih početaka počinje tvrdnjom da nismo mi ti koji smo izmislili Boga praveći î almun - nego da je čovjek ustvari î alamu stvoren od Boga.
Upravo iz tog razloga prorok ili Vrhovni Sud mogu privremeno ukinuti šestodvanaest od šestotrinaest zapovijedi – sa izuzetkom zabrane idolopoklonstva - koja se ne može ukinuti ni privremeno, čak ni za trenutak.''
Šta tek na ovo reći? Da prorok ili Vrhovni Sud, a ne Bog mogu privremeno ukinuti zapovesti. Onaj ko je ovaj propis doneo očigledno je bio potpuno svestan da radi antibožansku stvar i da se stavlja iznad Elohima, a dokaz za to je upravo izuzeće jedne od zapovesti iz Dekaloga, jer tu granicu u svojoj bestijalnosti nije mogao da pređe.
''Očigledno je, dakle, da Bog nije stvorio demut. Bog se dakle obraća nekome s prijedlogom da zajedno naprave čovjeka po zajedničkom obličju i zajedničkoj podobnosti. – Nakon toga Bog stvara obličje – ostavljajući očigledno stvaranje podobnosti u obavezu drugom sudioniku stvaranja čovjeka. Ponovo, pristup po kome je drugi sudionik u stvaranju čovjeka zapravo sam čovjek čini se najprihvatljivijim. Svaki poznavalac svetopisamskog teksta svjestan je postojanja zapovjedi oponašanja Boga – odnosno, da se poslužimo terminologijom samog Petoknjižja, 'hođenja Njegovim putem'16. – Dakle Bog predlaže čovjeku zajednički projekat: stvaranje čovjeka sa ljudskim obličjem a Bogu podobnog (naravno samo u smislu oponašanja ideala), Bog potom i stvara čovjeka sa ljudskim obličjem ( î elem) – a nalikovanje Bogu (demut) naš je zadatak - a ne Božije djelo.''
Naprotiv pristup po kome je drugi sudionik u stvaranju čoveka zapravo sam Logos, Božiji Sin, čini se najprihvatljivijim, upravo iz razloga što će On kasnije postati čovek.
''Ako je u prvoj alija čovjek stvoren u šesti dan, poslije trave i poslije poljskih biljaka i voća (koji su stvoreni trećeg dana), nakon svih vodenih stvorenja, nakon svih ptica (stvorenih petoga dana) - te nakon svih ostalih živih bića: stoke, gmizavaca i svakojakih zemaljskih zvijeri (koja su stvorena u šesti dan – ali prije čovjeka) – u našoj ćemo aliya biti 'obavješteni' da je čovjek stvoren prije žitarica, prije svakojakih biljaka i prije svih životinja (a sva trava poljska još ne izniče) - jer kako bi inače ovi potonji uopšte mogli opstati bez njegove brige o zemlji – a čovjeka ne bi da radi zemlju.
Potom, kao da samo ovo već nije dovoljno začuđujuće, slijedi informacija da Bog još nije prouzrokovao kišu – što bi ionako bilo uzaludno rasipanje - jer kakve bi koristi od kiše i bilo, kad na zemlji nema čovjeka?
Podjednako interesantna je i činjenica da je čovjek opisan terminom nefeš Haja [živa duša, odnosno živo biće] koji se u prvom poglavlju koristi za označavanje životinja. Također, saopštava nam se i novi podatak da je čovjek stvoren od praha zemaljskog u koji je onda udahnut dah života.
Samodostatni (Bog) je sveden na zemljoradnika – i zasadi JHVH Elohim vrt u Edenu.
Dok nam se u prvoj alija saopštava da Bog zapovijeda zemlji da ispusti travu, biljke i voće, nakon čega se to i dešava - u drugoj alija Gospod Bog lično sadi drveće, i to svako ponaosob. - Kasnije u istoj alija od onoga koji zapovijeda zemlji da ispusti iz sebe bića živa, Bog biva sveden na pukog dizajnera zvijeri (na poljima) i ptica (na nebu) koje oblikuje od zemlje.''
Ovaj tekst razmatra jednu veoma složenu temu, pri čemu ne uzima u obzir neke bitne činjenice. Recimo za izrazi koji se pojavljuju u 1 Moj 2, a to su ‘'bilje poljsko'' i ''grmlje poljsko'' adventistički naučnici tvrde da ovi termini na hebrejskom označavaju trnovite i korovske biljke koje nisu postojale pre čovekovog pada u greh, a ni sam čovek nije stvoren da bude zemljoradnik pa se stoga i kaže da ''nije bilo čoveka da radi zemlju.'' U vezi kiše autor teksta je smetnuo sa uma ili namerno prećutao da u Tori stoji da se podizala para sa zemlje da natapa svu zemlju. Zašto da je natapa, ako tada nije bilo biljaka?
Kaže dalje ''Gospod Bog lično sadi drveće i to svako ponaosob''. Ovde se moramo duboko zamisliti. Jer, ako je Transcendentalni Bog stvorio razumna bića pa im dao u zadatak da učine nešto da li su to ona učinila ili je On učinio? Ja bih svakako požurio da odgovorim da je On učinio pre nego oni.
Na primer, imamo u Pismu jednu lepu situaciju koja to ilustruje na jedan upečatljiv način. Radi se o Abrahamovom ugošćavanju tri čoveka ispod drveta gde se odmarao. Ispostavilo se da je jedan od njih bio JHVH.
Postavlja se pitanje da li je to bio Transcendentalni Bog koji je tom prilikom jeo teletinu, pogače, maslac i pio mleko, ako znamo iz Pisma da je Bog Duh, što je potvrdio i sam Isus Hristos? Ko su onda bili ti Entiteti kojima se Abraham obratio sa JHVH? Očigledno da su to bile osobe koje su poslate od Višnjega i koje su imale punomoć od Njega da ga predstavljaju.
Tumačenje je falično i u tome što ne vodi računa da se u bilijskom tekstu koristi imperfekat u stihu koji govori o Božijem oblikovanju svih životinja od praha zemaljskog. (v. 1 Moj. 2:19) U tom stihu je upotrebljen drugačiji glagol koji opisuje stvaranje od dva druga glagola upotrebljena u Prvoj Mojsijevoj 1:26,27. Naime, glagol ''licor'' koji označava davanje forme već postojećoj materiji. Tu je postupno odvijanje radnje izraženo nesvršenim glagolskim vidom. Kako to razumeti verovatno se pitate? Ja bih predložio ovakvu teoriju. Bog je u prvoj fazi stvorio različite oblike živih bića uključujući na kraju i samog čoveka da bi zatim u drugoj fazi finalizirao svoje delo kao što umetnik radi sa svojom slikom pošto je ona gotova.
Slikari kažu da time doteruju svoje delo. To je da se običnim jezikom izrazimo glancanje stvorenog. Ili recimo kada pisac završi svoj roman on ga nudi takozvanim beta čitaocima da ga pročitaju i da daju svoje mišljenje o knjizi, a tek nakon toga je objavljuje uz izvesne izmene u smislu pobošanja ili prilagođavanja. Tako je i Bog doveo živa bića pred Adama da bi svakoj od njih dao ime. Drugim rečima da bi im dao ocenu, jer su one njegova mala braća sa kojima će on boraviti na zemlji. I kako se za čoveka nije našla pomoćnica, Bog onda preduzima zahvat na samom Adamu, stvarajući od njegovog tela biće koje će mu biti po svemu pasent. Time se proces oblikovanja životinjskog i ljudskog sveta završio, a time i šesti dan stvaranja. A što se tiče značenja reči ''jom'' koji se uglavnom prevodi kao ''dan'' možemo da spekulišemo u vezi toga koliko je taj period vremena trajao, da li doslovnih 24 sata ili možda hiljadu godina, ili mnogo više, ali mislim da od toga nećemo imati koristi, jer je pred Bogom jedan dan kao hiljadu godina i hiljadu godina kao jedan dan. (v. 2 Petrovu 3:8)
''Blago frustriran vlastitim neuspjesima – ali i riješen da ne odustane, Bog odlučuje da klonira Adama (kad već ne može stvoriti ništa slično) - te čini da na njega padne dubok san – kako bi mu, u snu, uzeo jedno rebro - i od njega napravio ženu.
Suprotno Adamu u kojeg je uložen božanski dah i kojem je udahnuta duša – žena, izgleda, sudeći po ovoj drugoj priči o stvaranju, nema duše. Ona je puka kost čovjekove kosti i meso njegova mesa - pa joj je i samo ime [iša - čovječica] izvedeno iz njegovog [iš - čovjek].
Umjesto produžavanja vrste (plodite se, množite se i naselite zemlju), združenog osvajanja svijeta i upravljanja istim (i vladaće nad ribama u moru, nad pticama u zraku i nad svim pokretnim bićima što hodaju po zemlji) iz prve alija – ovde imamo puku tjelesnu strast: zato će ostaviti čovek oca svoga i majku svoju, i prilepiće se k ženi svojoj – i biće dvoje jedno tijelo. Prepoznavanje perspektive iz koje je ova priča kazana teško da može svjedočiti o pretjeranoj domišljatosti.''
Ovde imamo klasičan primer izvrtanja. Nije Bog bio frustriran neuspesima nego da bi čoveka učinio potpuno srećnim Bog odlučuje da klonira Adama stvarajući biće poput njega ali suprotnog pola. Dalje se tvrdi da je novo biće to jest žena bez duše. Takav zaključak je suprotan logici jer ako je u Adama uložena duša, a žena je iz njega stvorena onda i ona deli dušu koju je on prethodno primio od Boga.
Kaže autor zatim u podvučenom takstu: ''umesto produžavanja vrste, združenog osvajanja sveta i upravljanja istim'' iz prve alije, u drugoj aliji imamo ''puku telesnost''. Ne vidim da se jedno suprotstavlja drugom.
''Ako je prvi izvještaj o stvaranju čovjeka pisan iz božanske perspektive – a drugi iz subjektivne Adamove – čini se logičnim zapitati se: zašto bi Tora uključila i Adamovu antropološku teoriju i to ispričanu iz njegovog subjektivnog ugla.''
Mislim da se ovde polazi od pretpostavke bez pokrića. Naime, ako se jako i iskreno udubim u tekst o stvaranju sveta i čoveka obuzima me snažan utisak da je ova druga celina napisana iz božanske perspective više nego prva, premda zapravo mislim da su one iz istog izvora. U prvoj aliji imamo jednostavan popis onoga što je Bog stvorio u određenom intervalu vremena. Pisac je očigledno vodio računa o simetriji stvorenih fenomena. U danu jedan imamo pojavu svetlosti, a u četvrtom pojavu Sunca, Meseca i Zvezda. Zatim u drugom danu sledi stvaranje prostora između voda, a u petom danu stvaranje vodenog sveta i letećih stvorenja, jer je za let ptica potreban prostor kao i voda za morski, jezerski i rečni svet i tako sve do šestog dana. To je sve na svom mestu, i lako razumljivo, međutim kada zakoračimo u sledeću celinu nailazimo na opis stvaranja čoveka koji je veoma složen i zagonetan te traži mnogo veći umni napor posebno ako usvojimo ovo tumačenje koje je naš rabin sa Zuma demonstrirao u svom izlaganju u kome ima psihologije više nego kod Adlera, Junga i Frojda zajedno. Ja ne tvrdim da je takvo gledište totalno pogrešno, ali kako objasniti da je Mojsije mogao da smisli takvu psihološku alegoriju pre više hiljada godina iako je završio najveće škole u Egiptu, (jer ga je princeza Hatšepsut pripremala da bude faraon pošto nije imala dece), koju niko od njegovog naroda sigurno nije mogao da pojmi, pošto je to veoma teško razumeti kako valja čak i u naše vreme. Sve što je napisano u Pismu je nadahnuto od Boga, nema u njemu nikakve podele na ljudsko i božansko. Takvo dualističko gledište po mom mišljenju dovodi do konfuzuje u glavama ljudi.
''Kao što je opšte-poznato, osoba koja nije Haham (mudrac), gibor (doslovno: heroj, ratnik, a po našim mudracima: osoba koja vlada svojim nagonima) i 'ašir (doslovno: bogat, a po mudracima: osoba zadovoljna svojim dijelom) nije podobna za proroštvo. Premda su ova tri kriterija prilično subjektivna, kontekstualna i kulturno uslovljena, na njih se može odgovoriti u bilo koje vrijeme i u bilo kakvom društvu, pa onda nema razloga pretpostaviti da je u starini postojalo neko opšte pojeftinjenje proroštva. Osim toga, iz biblijskog teksta lako se da ustanoviti da prvi prorok nije bio sam - već okružen drugim ljudima. – Jer ako nije bilo tako - s kim su se Kajin i Šet oženili? Čije se osvete plašio Kajin? Za koga je podigao grad?
Pitanje da li su ovi ljudi u neposrednom Adamovom okruženju stvoreni indirektnim stvaranjem (evoluiravši od neke nefeš Haja [duše žive]) - ili su potomci vrste koja je stvorena kao posebna, za nas je prilično nevažno. Ostavimo, stoga, zagovornike neposrednog stvaranja da raspravljaju s totalitaristima iz reda evolucionista o pitanju da li je čovjek rezultat neposrednog ili posrednog stvaranja – praktični (kako i sam naš Zakon) okrenimo se radije pitanju šta nam je činiti sad kad smo se već našli ovdje gdje jesmo.''
Jako dobra pitanja su postavljena u gornjem citatu na koja mogu da odgovorim samo stvaranjem nekih svojih sopstvenih teorija ili onih koje sam do sada čuo od drugih. Pošto taj metod nije mnogo probitačan, možda bi bilo najmudrije da ne guram nos u stvari koje su mi totalno nepoznate. No ipak reći ću nešto što mi se čini kao mogući scenario.
Naime, tu postoje razne teorije. Prva se zasniva na podatku da su Adam i Eva imali kćeri ali se one ne pominju odmah na početku nego kasnije, te da se Kain oženio sa jednom od svojih sestara ili nećaka. Po tom gledištu reklo bi se da je razmnožavanje ljudi počelo incestom. Incest je sada problem zbog genetske opterećenosti mutacijama koje su kasnije usledile, ali možda u ona vremena to nije bilo tako.
Druga teorija se bazira na tome da su postojali naši da ih tako nazovem rođaci poput kromanjonaca koji su bili veoma inteligentni što se vidi po njihovom pećinskom slikarstvu, a imali su i veću zapreminu mozga od mozga homo sapijensa, možda se Kain genetski pomešao sa tim oblikom života, ali to je samo moja predpostavka.
Pismo navodi nekakva bića koja su imala čest prstiju i na nogama i na rukama, dakle bilo je tu očigledno životnih oblika koji su bili poput ljudi, kompatibilni sa njim skoro u svemu osim u tome što je Homo sapijens dobio od Boga nešto posebno.
''Nakon što je podcrtana nebitnost pitanja direktno stvaranje ili evolucija, moguće je vratiti se izvornom pitanju: iz onoga što smo do sada vidjeli biblijski tekst ne samo da može živjeti s mogućnošću da Adam nije bio prvi čovjek - nego to čak i implicira. Ako je ovo tačno, onda je
još samo ostalo da arhetip Adam u našoj svijesti evoluira od prvog stvorenog čovjeka do prvog ostvarenog čovjeka. Njegovi napori u traženju istine blagosloveni su proroštvom, što je predstavljalo prvi iskorak iz ljudske subjektivnosti. Nije zgoreg podsjetiti se da rezultat ovog proroštva nije bilo neko misteriozno saznanje o božijem privatnom životu - već radije upute čovjeku šta da radi sa svojim životom.
Izgleda da se tokom perioda koji je vodio do Adama i koji se njime završava, mnogo što umnih što maštovitih ljudi trudilo objasniti svijet koji ih okružuje, i izrode nazor koji bi njihovim životima dao smisao i pridao značaj. Udarene su prve opšte linije načina na koji ljudi razumiju sebe i svijet koji ih okružuje. Opšte znanje dostizalo je svoje prve vrhunce, i civilizacija se polako ali sigurno počela oblikovati. Bez sumnje, sve su ove drevne naučne postavke bile subjektivne i antropocentrične, ali šta bismo i mogli očekivati od nekoga ko je na koncu, ipak, samo dio slike koju pokušava sagledati i shvatiti u cjelini. Oh, kakav gordi apsurd je svo ljudsko bavljenje.
Tako je, na primjer, neposredno iskustvo rada na zemlji, od čijih su se plodova izdržavali, ostavilo tako snažan utisak na ranu ljudsku misao, da su naši preci bili ubijeđeni da su se sigurno morali razviti iz zemlje pod dejstvom neke jače sile. Smatrali su da isto važi i za životinje. Bog je, onda kao i danas, bio predmet stalnih projekcija – pa je, shodno tome, i zamišljan kao prvi farmer koji je naučio ljude božanskoj umjetnosti agrikulture. Ova prva nauka bila je poprilično subjektivna, (eto na koga je povukla njena današnja pra-pra-praunuka) – ali Svemogućeg to kao da nije smetalo – jer ko bi bolje od Njega znao da je čovjeku po definiciji uvijek potrebna izvjesna doza mitologije - jer niti će čovjek ikada biti u posjedu svih činjenica, niti bi uopšte uistinu znao šta s njima sve i kad bi ih dobio na tanjiru.''
U stavovima gornjeg citata se jasno vidi pokušaj mešanje Pisma sa svetovnom naukom, tačnije sa teorijom evolucije. Evolucija je teorija o razvoju života na Zemlji. Ona počinje od prvog bića sposobnog za reprodukciju, i nema direktne veze sa nastankom života. Mi još uvek ne znamo kako je prvi jednoćelijski organizam na Zemlji nastao; time se bavi druga oblast nauke, poznata kao abiogeneza, koja je još uvek velikim delom tek u povoju. Za evoluciju, međutim, to nije ključno pitanje. Prvi organizam je mogao nastati abiogenezom (tj. iz nežive materije, kroz kompleksne hemijske reakcije), mogao ga je stvoriti Bog, mogli su ga doneti vanzemaljci. Problem sa gledištem podvučenog teksta je u tome što on uvodi teoriju evolucije kao metod kojim se Bog poslužio da bi razvio čoveka na Zemlji. Da pojasnim ono što želim da kažem. Pismo nam saopštava da je Elohim stvorio život na zemlji, a teorija evolucije se time uopšte ne bavi, jer predmet njenog zanimanja je razvoj života koji već postoji i to tako
što ona tvrdi da su slučajne mutacije motor evolucije. Kod Boga plan i svesna akcija dovode do života i njegovog razvoja, a kod dogme o evoluciji slučaj i prirodna selekcija imaju glavnu reč. Postavlja se onda pitanje: pa kako to dvoje mogu da idu zajedno? Jednostavno ne mogu, jer se potiru. Ako je život nastao spontano sam od sebe bez uticaja božanskog faktora onda je materija od večnosti i moglo bi se reči da je u njoj skrivena ogromna inteligencija koja izbacuje iz sebe oblike života i kroz njih ona postaje svesna sama sebe kao što je tvrdio Karl Marks. Dakle, tako svaćena materija je u stvari ateistički Bog, jer se njoj pripisuju atributi koje može imati samo Transcendentalno Biće. Prema tome, tandem Bog i evolucije ne mogu da idu ruku pod ruku, ali to ne znači da Bog nije uspostavio zakone razvoja nastanka životnih oblika, jer svi mi znamo kako smo rođeni naime, da smo najpre bili spermatozoidi i jajne ćelije, pa zatim oplođena jajna ćelija, potom smo prolazili razne razvojne faze u majčinom stomaku dok se nismo rodili, a onda smo nastavili dalje da se razvijamo kao ličnosti sve do svoje smtrti. Dakle, slažem se sa tvrdnjom da Bog nije mađioničar. Međutim, taj pokušaj dovođenja u jedinstvo čin Božijeg stvaranja sa ateističkom dogmom o evoluciji je totalni promašaj, jer je neostvarljiv. U naše vreme pojavljuju se izrazi kao što su ‘’teološki evolucionizam’’ i intervencioni evolucionizam’’ u pokušaju da se izmire suprotstavljena gledišta po pitanju nastanka i razvoja života. Ako se pod tim izrazima podrazumeva darvinistički evolucionizam sumnjam da će to dovesti do nekih pozitivnih rezultata.
Ne verujem da bi Bog uneo naše pogrešne koncepcije o Sebi u Toru, jer to ni u kom slučaju ne bi dovelo do podizanja našeg duhovnog razvoja nego bi nas držalo u stalnim okovima neznanja i zbunjenosti. Pre će biti da je On pustio ljudsku misao da se razmahne do krajnjih granica vodeći pri tome računa da ona ne pređe crvenu liniju i ode u zabludu. Jer, prve tri celine Postanja na poseban način osvedočavaju dušu čitaoca da su veoma božanski nadahnute kada se čitaju sa molitvom i razumevanjem sa jedne strane, a istovremeno su veoma prizemne i ljudske sa druge strane.
''Ono što nas ovaj odjeljak (ako ga shvatimo doslovno) uči je da je Drvo Života izvor moći nezavisan od Boga – pa će ljudi, ukoliko preuzmu vlast nad njim, u isti mah postati besmrtni - što ni sami Bog neće više moći zaustaviti ili promijeniti. Takva prijetnja, ako nastavimo s doslovnim čitanjem, vrlo je ozbiljan izazov božanskom monopolu na besmrtnost, i Bog je doživljava vrlo ozbiljno. No, kako je priroda ploda Drveta Života da automatski, neizostavno i bespovratno daruje svoje uživatelje besmrtnošću - jedini mogući izlaz za nesmotrenog Boga (da je samo na ovo mislio ranije - nikada ne bi dozvolio ljudima pristup Drvetu Života) da zaštiti svoj izvor moći (ako već postoji izvor besmrtnosti koji je neovisan o Bogu nije suludo pretpostaviti da i sama Njegova besmrtnost zapravo potiče iz njega) protjerivanjem ljudi iz vrta, i postavljanjem anđela koji će ih uvijek sprječavati da posegnu za izvorom besmrtnosti. Da li bi Tora uistinu u ovoj mjeri dovela u pitanje svoje temelje: sam princip potpune božanske suverenosti?'' | 
