UDARNA SNAGA ISTINE - Izazov sa kojim se danas suočava doktrina Trojstva
 
Friday
2016-12-09
7:49 AM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
Izazov sa kojim se danas suočava doktrina Trojstva »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 33

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

Izazov sa kojim se danas suočava doktrina Trojstva PDF Štampa El. pošta
Napisao Anthony Buzzard   

"Razvijeni koncept tri ravnopravna partnera u Bogu koji se pronalazi u kasnijim formulacijama učenja se ne može jasno opaziti u okviru kanona" - Oxford Companion to the Bible

Savremena doktrina Trojstva se suočava sa kanonadom argumenata koji podrivaju neke od njenih dragocenih biblijskih "dokaza." Mnogim religioznim ljudima je nepoznato da postoji ceo korpus ne-trojstvene (po sadržaju, ako ne po imenu) pre nego anti-trojstvene literature koja na više načina napušta neke od glavnih uporišta doktrine Trojstva. Protivnici Trojstva već dugo predstavljaju svoje stavove pokazujući da su različiti ortodoksni zastupnici Trojstva tumačili stihove ključne za koncept Trojstva na unitaran način. Izvanrednu kolekciju pod imenom Concessions of Trinitarians je 1845. godine predstavio John Wilson.[1] Rad je relevantan za diskusiju o Trojstvu. Istražujući ogromnu količinu naučnih radova, rad dokumentuje ne-trojstvena objašnjenja stihova, za koje se popularno mislilo da potkrepljuju koncept Trojstva, koja su dali zastupnici Trojstva.  Savremena, kao i literatura iz 19. veka, pruža uvid u slična priznanja. Ovo poglavlje ispituje neke od stavova koji su prikazani kao "dokazi" za Trojstvo u popularnoj literaturi o Bibliji. Izgleda da se veliki broj zagovornika Trojstva više ne oslanja na te argumente u odbrani ortodoksnih pogleda na Boga.

Množina od Elohim

Organizacija "Jevreji za Isusa" i druge evangelističke grupe stalno pronalaze trojnog Boga u Hebrejskom Svetom Pismu. Množina hebrejske reči za Boga, elohim, međutim, ne pruža dokaze koji ukazuju na Trojstvo. Nije tačno govoriti da je elohim "unipluralna" reč kao i reći da echad, "jedan" nagoveštava višestrukog Boga. Ne može se uspešno zastupati Trojstvo tvrđenjem da echad može označavati zbirnu imenicu kao što je "jato" ili "krdo", pa nas stoga može navesti da pomislimo o složenom Bogu. Echad jednostavno označava broj "jedan" na hebrejskom. Kako Izraelsko učenje govori "Gospod je Bog naš jedini Gospod" (5. knj. Mojsijeva 6:4). Echad se pojavljuje uz Avrama (Jezek. 33:24; Isa. 51:2), i ponekad se može pravilno tumačiti kao "jedinstveni" (Jezek. 7:5). Uobičajeno značenje reči je "jedan a ne dva" (Jezek. 4:8). U reči "Gospod" ne postoji ništa što nagoveštava množinu, a naročito zato što se reč pojavljuje nekoliko hiljada (oko 5500) puta uz glagole i zamenice u jednini. Ukoliko zamenice u jednini, koje konstantno označavaju jednog Boga, ne mogu ubediti čitaoca  da je Bog jedna osoba, teško da nešto drugo u jeziku to može. Uz elohim se pojavljuju glagoli u jednini u skoro svakom od 2500 pojavljivanja u značenju Jednog Boga. Povremena anomalija pokazuje jako malo kao i činjenica da je Josifov gospodar nekoliko puta opisan imenicom u množini (1. knj. Mojsijeva 39:2, 3, 7, 8, 19, 20). Da li će neko tvrditi da je "Josifov gospodar (množina na hebrejskom) uzeo (glagol u jednini) njega" nepravilno prevedeno? Avram je "gospodari" (množina na hebrejskom) svom sluzi (1. knj. Mojsijeva 24:9, 10). Da li postoji množina u Avramu? Niko ne bi želeo da promeni prevod još jednog pasusa u 1. knj. Mojsijevoj: "Oštro govoraše s nama čovek, koji zapoveda u onoj zemlji." Ali iako je glagol u jednini, imenica ima oblik množine "gospodari zemlje" (1. knj. Mojsijeva 42:30).[2] U ovim primerima imamo istu množinu kao i u Avramu, Portifaru i Josifu kao što se navodno nalazi i u reči elohim kada se odnosi na vrhovnog Boga. Ove činjenice potvrđuju primedbu pisca u Encyclopedia of Religion and Ethics: "Pronalaženje doktrine Trojstva u množini reči elohim je pogrešno tumačenje."[3]

Članak o Bogu u istom radu se završava sa: "U Starom Zavetu ne postoje indikacije razdvajanja Boga; pronalaženje bilo doktrine inkarnacije, bilo Trojstva na njegovim stranicama je anahronizam."[4]

Definicija reči elohim (Bog) koju daje Illustrated Bible Dictionary se suprotstavlja pretpostavci da Boga čine "tri osobe". "Stoga se množina od reči elohim može tretirati kao jednina, pa u tom slučaju označava jedno vrhovno božanstvo... Postoji samo jedan vrhovni Bog i on je Osoba...[5]

Bog je jedan

Uzimanje u obzir korišćenja broja "jedan" u vezi sa Bogom može biti prosvetljujuće. Niko nema teškoća sa razumevanjem sledećih izjava. Po Jezekilju "Avram beše jedan (Heb. echad, Grč. heis) Jezek. 33:24). NIV prevodi ovu činjenicu jasnim jezikom: "Avram je bio samo jedan čovek." Isus koristi reč "jedan" na isti način da označi jednu osobu: "A vi se ne zovite Ravi; jer je u vas jedan (heis) Ravi Hristos, a vi ste svi braća. I ocem ne zovite nikoga na zemlji; jer je u vas jedan (heis) Otac koji je na nebesima. Niti se zovite Učitelji; jer je u vas jedan (heis) učitelj Hristos." (Mateja 23:8-10). U svakom slučaju "jedan" označava jednu osobu. Za Pavla Hrist je "jedna osoba" (heis):"A (Bog) ne veli: i semenima, kao za mnoga, nego kao za jedno: i semenu tvom, koje je Hristos." (Gal 3: 16). Nekoliko stihova kasnije isti jezik je primenjen na Boga. Pavle kaže: "Ali posrednik nije jednog; (doslovno `nije od jednog`heis) a Bog je jedan (heis)" (Gal. 3:20). Značenje je da je Bog "jedna strana" ili "jedna osoba". Sve je ovo saglasno sa jednoglasnom porukom Svetog Pisma da je Jedan Bog Isusov Otac. Istina je da heis može označavati zbirnu jedninu: "jer ste vi svi jedno u Hristu Isusu" (Gal. 3:28). Ovo značenje je potpuno neodgovarajuće kada se govori o Bogu koji se stalno opisuje zamenicama u jednini i identifikuje sa Ocem, koji je očigledno jedna osoba.

Ove činjenice predstavljaju akutni problem za doktrinu Trojstva. Neki su išli u ekstreme tvrdeći da se reč "Otac" u Novom Zavetu može opisivati, ne na jednu osobu u Trojstvu, već na sve tri, "Oca, Sina i Svetog Duha."

Ponekad se reč "Otac" ne upotrebljava za onoga koji je različit od Sina i Svetog Duha - posebnu osobu u Bogu - već i za samog Boga. Navešćemo neke primere za ovo... (Pavle kaže da) postoji samo jedan Bog koji zaista postoji, i da je to onaj koga hrišćani obožavaju. Zato on piše, "Ali mi imamo samo jednog Boga Oca" (l. Kor. 8:6). Ovde je reč "Otac" izjednačena sa "jedan Bog". Pavle govori da postoji samo jedan Bog, i uopšte ne razmišlja o više osoba u njemu. On u ovom smislu koristi reč "Otac", kao što to čini i u Posl. Efescima 4:6 gde piše "Jedan Bog i Otac svih."[6]

Pisac se muči sa Pavlovom jasnom unitarnom definicijom Boga kao "Jednog Boga, Oca." Snaga Olyott-ovog sopstvenog ubeđenja da zaista postoji Trojstvo u Bogu ga navodi da zamišlja da "Otac" zaista označava tri osobe. Ta teorija je imaginarna. Pisac ne može da dozvoli sebi da pomisli da Pavle možda nije bio zagovornik Trojstva.

Da li je Isus "lud, loš ili Bog"?

Zagovornici trojstva su uhvaćeni u zamku dobro poznatog slogana da je Isus morao biti lažov, ludak ili Bog. Oni nisu mogli da zamisle još jednu kategoriju - Mesiju. Kada je Anderson Scott opisao pogled na Isusa u knjizi Otkrovenja, on nam je dao naznaku biblijske slike Isusa: "(Jovan) izjednačavanje Isusa sa Bogom dovodi do najdalje tačke koja nije dovoljna da bi bili večno jednaki."[7]

Procenjujući Pavlovu hristologiju on kaže: "Sv. Pavle nikada Hristu ne daje ni Ime ni osobine Boga... Pregledajući celokupni Pavlov odnos prema Hristu, stiče se sveobuhvatni utisak da se njegovo monoteističko ubeđenje konstantno odupire nagonu da uradi baš tu stvar - da Isusa nazove Bogom."[8]

Ispravnost ove procene potvrđuje zapanjujuća činjenica da ni u jednom tekstu u Novom Zavetu izraz ho theos ("Bog") ne znači "Otac, Sin i Sveti Duh." Izgleda da je razlog to što ni jedan pisac nije mislio da je Bog "tri u jedan." Zagovornike Trojstva bi trebalo da zabrine to da kada oni kažu "Bog", oni misle na Trojstvo u Bogu, dok se u Novom Zavetu (i zapravo celoj Bibliji) pod "Bogom" nikada ne podrazumeva Trojstvo. Teško je naći ubedljivije dokaze da Trojni Bog nije Bog iz Svetog Pisma. Naš stav potvrđuje Karl Rahner: "Nigde u Novom Zavetu se ne može naći tekst u kome ho theos (doslovno `Bog`) bez svake sumnje označava Trojnog Boga kao celinu koji postoji kao tri osobe. U ubedljivoj većini tekstova ho theos se odnosi na Oca kao osobu iz Trojstva."[9]

Mi se ne slažemo sa tim da je Otac deo Trojstva, ali je Rahnerovo viđenje tačno: Bog u Novom Zavetu skoro uvek označava Isusovog Oca, a nikada tri osobe ili "Osobe."

Inkarnacija u sinoptičkim jevanđeljima

Važno pitanje o konceptu Trojstva pokreće potpuni nedostatak dokaza za doktrinu inkarnacije u Jevanđelju po Luki (isto se može reći i za Mateju). Raymond Brown primećuje: "Ne postoje dokazi da je Luka zastupao teologiju inkarnacije i preegzistencije: kod Luke (1:35) izgleda da se večni Sin pojavljuje kroz bezgrešno začeće... Isus je začet i rođen što je dovoljna sličnost sa ljudskom rasom."[10]

Luka je definisao ko je Isus sa potpunom preciznošću kada ga je nazvao "Gospod Mesija", odnosno "Gospod Hrist", i nekoliko stihova kasnije ga je označio kao "Hrista (Mesiju) Gospodnjeg" (Luka 2:11, 26). Titula "Gospod Mesija" se takođe nalazi u jevrejskoj literaturi koja je savremena sa Lukom (Ps. Sol. 17:32; 18:7). Ona opisuje obećanog oslobodioca Izraela, staru nadu nacije. Isti mesijanski opis je dat istorijskom suverenu Izraela u prevodu Lamentacija 4:10. Ova kraljevska titula ni na koji način ne podrazumeva da je Mesija Bog. To je izvedeno iz Psalma 110:1 gde Mesija treba da bude Davidov "Gospod", odnosno kralj.

Luka bira drugu titulu za Isusa, "Gospod Mesija", zato što je tačan ekvivalent starozavetnom izrazu "Pomazani od Boga", kralj Izraela. David govori o kralju Saulu kao o "gospodaru svom, pomazaniku Gospodnjem (Mesiji)" (1. Sam. 24:6; uporedi stih 10). Avenir je trebao da čuva Saula, "cara gospodara svog", "gospodara svog, pomazanika Gospodnjeg" (1. Sam. 26:15, 16). Isus je ultimativni Pomazanik, obećani kralj Izraela. Lukino opisivanje njega je u potpunoj harmoniji sa Jovanom koji Isusa smatra "Sinom Božjim" i "kraljem Izraela" (Jovan 1:49). Pavle prepoznaje da hrišćani služe "Gospodu Hristu", a Petar koji je u ranoj službi izjavio da je Bog učinio Isusa "Gospodom i Hristom" (Dela 2:36), pred kraj svog života poručuje vernicima da svete "Gospoda Hrista u srcima svojim" (1. Pet. 3:15). U poslednjoj knjizi u Bibliji proslavljeni Isus je još uvek "Hrist (Mesija) Njegov" (Otkr. 11:15; 12: 10). U mnogome zanemarena Isusova titula "Gospoda Hrista (Mesije)" se u Novom Zavetu stalno pojavljuje u njegovom omiljenom imenu "Gospod Isus Hrist (Mesija)."

Dogma Trojstva meša Gospoda Boga sa pomazanikom ili poslatim gospodom, kraljem. Kategorija Mesije je u potpunosti adekvatna za novozavetno razumevanje Isusa. Bibliji ne treba "pomoć" u vidu daljeg razvoja hristologije koja prelazi granice verovanja da je Isus Hrist (Mesija), Sin Božji. Kao Hrist, Isus je savršena slika Jednog Boga. Karakter i delo Isusa demonstriraju karakter i delo njegovog Oca, kao što poslanik predstavlja onoga ko ga je poslao.

Večni Sin

Za zagovornike Trojstva veoma težak zadatak predstavlja dokazivanje pojma "večnog Sina" iz Svetog Pisma. Savremeni koncept Trojstva nas informiše da je Isus nastao "večnim stvarajnem kao Sin Božji od Oca rođenjem koje se nikada nije dogodilo zato što oduvek postoji."[11] Pitamo se da li ovakav mistifikovani jezik pomaže promociji istine o hrišćanskoj veri. U Svetom Pismu, začeće Sina se dogodilo i dogodilo se u vremenu. Klasično predviđanje postavljenja Mesije za kralja se pojavljuje u Psalmima 2:7. Jedan Bog izjavljuje: "Ti si sin moj, ja te sad rodih." Luka je znao da je Sin Božji čudesno začet u utrobi Marije (Luka 1:35). U službi u Antiohiji (Pisidija) Pavle je propovedao o rođenju Mesije, govoreći da je Bog "Podigao Isusa", odnosno doveo ga na scenu ispunjavajući predviđanje o "rađanju" iz Psalma 2.[12] Luka je već upotrebio isti izraz "podići" - za rođenje obećanog proroka.[13] U Svetom Pismu ne postoji ništa slično rođenju Sina u večnosti, osim u Božjoj mudrosti.

Istaknuti zagovornik Trojstva prošlog veka je izrazio svoju zbunjenost idejom o Sinu koji nema početak i stoga celom doktrinom "večnog Sina". Govoreći o Luki 1:35 Adam Clarke je primetio:

Ovde jasno možemo opaziti da anđeo ne daje zvanje Božjeg Sina božanskoj prirodi Hrista, već svetoj osobi ili stvari, hagionu, koga će roditi devica, energijom Svetog Duha... Verujem da ovde mogu sebi dozvoliti da kažem, uz puno poštovanje onih koji imaju drugačije mišljenje, da je doktrina večnog Sina Hrista, po mom mišljenju anti-biblijska i veoma opasna. Ja tu doktrinu odbacujem iz sledećih razloga. 1. Nisam uspeo da u Svetom Pismu nađem ni jednu izričitu izjavu koja se na nju odnosi. 2. Ako je Hrist Sin Božji po svojoj božanskoj prirodi, onda on ne može biti večan; sin podrazumeva postojanje oca, a otac podrazumeva ideju stvaranja, a stvaranje podrazumeva vreme u kome je izvršeno, a takođe i vreme koje je prethodilo tom stvaranju. 3. Ako je Hrist Sin Božji po svojoj božanskoj prirodi, tada Otac ima prvenstvo i samim tim i superiornost u odnosu na njega. 4. Opet, ukoliko je ova božanska priroda stvorena od Boga, onda se to moralo dogoditi u vremenu, odnosno, postojao je period u kome ona nije postojala i period u kome je ona počela da postoji. Ovo uništava večnost našeg blagoslovenog Gospoda i lišava ga njegovog božanstva. 5. Reći da je on stvoren u večnosti je, po mom mišljenju apsurd, a izraz večni sin sadrži unutrašnju kontradikciju. Večnost je ono što nema početak, niti poznaje bilo kakve vremenske odrednice. Sin podrazumeva vreme, stvaranje i Oca; a takođe i vreme koje je prethodilo tom stvaranju. Stoga je spajanje ova dva izraza, Sin i večnost, apsolutno nemoguće budući da suštinski predstavljaju dve suprotne ideje.[14]

Eminentni biblijski naučnik, poznat i kao "otac američke biblijske literature", Moses Stuart, o ovoj temi kaže sledeće. On govori kao zagovornik Trojstva. "Ovo stvaranje Sina koji je uzvišen kao i Bog, izgleda da ne dolazi u obzir osim ukoliko nije izričita doktrina otkrovenja, što je daleko od istinitosti, smatram da je suprotno puko učenje".[15]

Da li se doktrina Trojstva može održati ako u Svetom Pismu ne postoji podrška "večnom stvaranju"?

OSPORAVANI TEKSTOVI

Diskusija o Trojstvu se često okreće oko šačice novozavetnih stihova za koje se tvrdi da dokazuju da je Isus vrhovno Božanstvo umesto savršeni odraz Božanstva, ovlašćeni ljudski ambasador Jednog Boga. Neki savremeni zagovornici Trojstva pokazuju ove stihove kao da je potpuno evidentno da svedoče u korist Trojstva. Međutim, među Zagovornicima Trojstva sa najvećom reputacijom postoji jaka tradicija po kojoj ovi tekstovi ne podržavaju božanstvo Isusa.

Da li Novi Zavet Isusa naziva Bogom? Titu 2:13; 2. Petrova 1:1

Nekoliko savremenih diskusija naglašava takozvano "pravilo Granvillea Sharpa" kao podršku njihovoj tvrdnji da se Isus naziva "velikim Bogom i Spasom" u posl. Titu 2:13. Sharp smatra da kada grčka reč kai (i) spaja dve imenice od kojih prva ima određeni član, a druga ne, da se obe imenice odnose na isti subjekat. Stoga se ovaj osporavani stih treba čitati kao "...veliki Bog i Spas Isus Hrist", a ne kao u Verziji Kralja Džejmsa "...veliki Bog i naš Spas Isus Hrist." Na pravilo o izostavljanju ovog člana se, međutim, ne može osloniti u ovom slučaju. Kao što Nigel Turner (koji piše kao zastupnik Trojstva) kaže:

Nažalost, za taj period grčkog jezika ne možemo biti sigurni da se to pravilo potpuno primenjuje. Ponekad se određeni član ne ponavlja kada je ideja o razdvajanju jasna. "Ponavljanje člana nije strogo obavezno kako bi se osiguralo da se stavke smatraju razdvojenim" (Moulton-Howard-Turner, Grammar, Vol. III, p. lSI. Odnosi se na poslanicu Titu 2:13).[16]

Budući da odsustvo drugog člana nije presudno, ovde se prirodno vidi Božja slava koja je prikazana u Njegovom Sinu prilikom drugog dolaska. Postoji očigledna paralela sa Matejinim opisom dolaska Isusa na vlast: "Jer će doći Sin čovečiji u slavi Oca svog s anđelima svojim" (Mat. 16:27). Budući da je Otac svoju slavu podario Sinu (kao što će je takođe podeliti i sa svecima), veoma je prigodno da su Otac i Sin blisko povezani. Pavle je samo nekoliko stihova ranije pominje "Boga Oca i Gospoda Isusa Hrista, Spasa našeg" (Titu 1:4).

Veliki broj gramatičara i biblijskih naučnika je prepoznalo da je odsustvo određenog člana ispred "naš Spas Isus Hrist" neadekvatno da podrži tvrdnju zagovornika Trojstva da je Isus ovde nazvan "velikim Bogom." U najboljem slučaju, argument je "sumnjiv."[17] Nesrećna je okolnost, kako Brown kaže, "što se ovde ne može postići sigurnost jer izgleda da je ovaj pasus oblikovao konfesiju Svetskog Sabora crkvi u Isusa Hrista kao Boga i Spasitelja."[18] Takođe treba primetiti da se rimski imperator može nazvati "Bogom i Spasiteljem" bez implikacije da je on vrhovno Božanstvo. Čak i kada bi se titula "Bog i Spasitelj" isključivo upotrebljavala za Isusa, to ne bi uspostavilo njegov položaj kao jednakog i večnog sa Ocem. Pre bi ga označila kao vrhovnog poslanika Božjeg, što je pogled cele Biblije.

Tumači se suočavaju sa istim gramatičkim problemom u 2. posl. Petra 1:1. Henry Alford je jedan od mnogih zastupnika Trojstva koji smatra da se Isus u ovom stihu ne naziva "Bogom". Za njega je ovde, kao i u Titu 2:13, odsustvo člana  nadjačano  mnogo značajnijom činjenicom da i Petar i Pavle stalno prave jasnu razliku između Boga i Isusa Hrista. Pisac Cambridge Bible for Schools and Colleges se slaže da se "na pravilo da jedan član označava jedan subjekat... (ne može) toliko osloniti da on postane presudan."[19] Pisac zagovornik Trojstva iz prošlog veka je bio mnogo manje velikodušan prema onima koji u izostavljanju člana traže dokaze za Hristovo božanstvo. "Neki eminentni pobožni i učeni naučnici... su preterano rastegli argument baziran na prisustvu ili odsustvu člana, da su zašli u lažnu sofistiku, i u svom žaru održavanja `časti Sina`, nisu svesni da pre `obeščašćuju Oca`".[20]

Poslednja izjava bi mogla biti istinita u pogledu čitavog pokreta ortodoksije da u svakom smislu Isusa učini jednakim sa Ocem.

Poslanica Rimljanima 9:5

Neki zagovornici Trojstva nude Rimljanima 9:5 kao konačan dokaz da je Isus "Bog nad svima" i stoga sastavni deo Trojnog Boga. Zavisi koji prevod se čita, zato što postoji nekih sedam različitih načina interpunkcije u stihu u kome se ili Hrist ili Otac nazivaju "Bog blagosloven va vek."[21] Pitanje je: Da li treba da čitamo "od kojih, je Hrist, po telu, koji je nad svima. Bog blagosloven va vek," ili "od kojih, je Hrist po telu, koji je nad svima. Bog blagosloven va vek"? Erasmus je, od starijih komentatora, iako je zastupnik Trojstva, bio oprezan kod korišćenja ovog stiha kao dokaza:

Oni koji tvrde da je Isus ovde kasno označen kao Bog, ili imaju malo poverenja u druga poglavlja Svetog Pisma, poriču svako razumevanje Arija, ili skoro uopšte ne obraćaju pažnju na apostolov stil. Sličan pasus se pojavljuje u 2. posl. Korinćanima 11:31: "Bog i Otac Gospoda našeg Isusa Hrista, koji je blagosloven vavek"; poslednja rečenica je nesumnjivo ograničena na Oca.[22]

Koristeći princip upoređivanja teksta sa tekstom, najverovatnije Pavle Oca opisuje kao "Boga koji je nad svima." Pavle konstantno pravi razliku između Boga i Gospoda Isusa. U istoj knjizi Pavle blagosilja Stvoritelja pri čemu ne postoji sumnja da misli na Oca (Rim. 1:25). U drugom pasusu on govori o "Bogu i Ocu našem,  Kome slava va vek veka. Amin" (Gal. 1:4, 5). Posl. Rimljanima 9:5 je očigledna paralela. Ne treba zaboraviti da se reč theos, Bog, pojavljuje više od 500 puta u Pavlovim pismima, i nigde se nedvosmisleno ne odnosi na Hrista. Nekoliko dobro poznatih kritičara (Lachmann, Tischendorf) stavljaju tačku iza reči "telo", dozvoljavajući celom ostatku rečenice da bude doksologija Oca. Antički grčki rukopisi uglavnom ne sadrže interpunkciju, ali Codex Ephraemi iz petog veka sadrži tačku posle "telo." Još je više začuđujuća činjenica da tokom cele Arijeve kontraverze ovaj stih zagovornici Trojstva nikada nisu upotrebili protiv unitarnih hrišćana. Jasno je da nije išao u prilog pretpostavci da je Isus drugi član Boga.

U savremenom dobu Raymond Brown kaže da "u najboljem slučaju neko može tvrditi da postoji određana verovatnoća da se u ovom pasusu Isusu obraća kao Bogu."[23] U konzervativnom Tyndale Commentary, na temu Posl. rimljanima, F.F. Bruce upozorava na navalu onih koji reči koje se mogu primeniti na Oca sa "neortodoksnom hristologijom."[24] Treba dodati da, iako se Isus izuzetno naziva "Bogom", ta titula se može upotrebiti u svom drugom, mesijanskom, značenju onoga ko oslikava božansko veličanstvo Jednog Boga, njegovog Oca.

Kada se u potpunosti ispitaju gramatičke nijanse, odnos verovatnoća će se odmeravati na drugačiji način. Neverovatno je zamisliti da hrišćansko učenje treba da zavisi od finih nijansi jezika koje svako može da preispituje i o kojima se eksperti ne slažu. Jasan jezik Pavlovog i Isusovog učenja je na raspolaganju svakome ko proučava Bibliju: "Da nema drugog Boga osim jednog... Ali mi (hrišćani) imamo samo jednog Boga Oca (1. Kor. 8:4,6).

U Pavlovom umu "jedan Bog" je razdvojen od "jednog Gospoda Isusa Hrista" kao što je On razdvojen od paganskih bogova. Kategorija "jedan Bog" pripada isključivo Ocu, a "Gospod Mesija" isključivo Isusu. Sam Isus je dao osnovu za Pavlovo jednostavno razumevanje izraza "jedan Bog." I učitelj i sledbenik su delili izraelsku veru u Boga koji je jedna, jedinstvena osoba.

Tehnički detalji u Jevanđelju po Jovanu 1:1

Jovan 1:1 je bio podvrgnut detaljnoj analizi od strane komentatora svih opredeljenja. Očigledno je da su neki savremeni prevodi samo Trojstvene interpretacije.The Living Gospels[25] glasi: "Pre nego što je sve postojalo je bio Hrist, sa Bogom. On je oduvek bio živ i sam je Bog." Ali tu se javlja ceo problem Trojstva. Odjednom, Boga čine dve osobe. Malo poznata činjenica je da se "reč" nije smatrala drugom osobom u prevodima pre Verzije kralja Džejmsa. Bishops' Bible iz 1568. koju je zamenila Biblija kralja Džejmsa 1622. godine tumači reč kao neličnu, i koristi zamenicu "ona", kao i Geneva Bible iz 160.

Samo je pretpostavka da je sa "reč" Jovan označio drugo večno biće pored Boga. Na drugim mestima Jovan prepoznaje da je Otac "jedini istiniti Bog" (Jovan 17:3) i "jedini Bog" (Jovan 5:44). Mnogi su prepoznali vezu između "reči" i onoga što se govori za Mudrost u Hebrejskoj Bibliji. U Knjizi Izreka "Mudrost" se personifikuje i kaže se da je "sa" Bogom (Knj. Izreka 8:30). Jovan kaže da je "reč" bila "u (pros) Boga." U Starom Zavetu se za viziju, reč namere kaže da je "sa" osobom koja je prima ili je poseduje. Reč ima sopstvenu kvazi-egzistenciju. "Reč Božja je sa njim"; "prorok.. je imao san kod sebe." Izgradnja hrama je bila u Davidovom srcu (doslovno "sa njegovim srcem"). Mudrost je "u Boga".[26] Poslednje predstavlja upečatljivu paralelu sa Jovanovom uvodnom rečenicom. U Novom Zavetu nešto što je nelično može biti "sa" osobom kao, na primer, kada se Pavle nada da "istina jevanđelja ostane među (pros) nama", odnosno prisutna u umu (Gal. 2:5). Na početku svoje prve poslanice, koja nam može dati komentar Jovana 1:1 koji nam treba, Jovan piše "život večni, koji beše u (pros) Oca," (1. Jovanova 1:2). Na osnovu ovih paralela je nemoguće sa sigurnošću reći da "reč" u Jovanu 1:1-2 nužno označava drugog člana Trojstva, to jest, večnog Sina Božjeg.

Jovan nastavlja i kaže da "reč beše Bog" (Jovan 1:1). Intenzivna diskusija o pravom značenju reči "Bog" (koja nema određeni član) je učinila da ceo pasus izgleda komplikovano. Po nekima, pravilo koje je uspostavio Colwell znači da odsustvo člana ne slabi Jovanovu nameru da kaže da je reč u potpunosti Bog i da se identifikuje sa Njim. Drugi insistiraju na tome da je "Bog" bez člana Jovanov način da nam poruči da reč ima karakter Boga i da potpuno oslikava Njegov um. Mišljenje zagovornika Trojstva Biskupa Westcott-a je veoma cenjeno i ima uslovno odobravanje profesora Moule-a:

Primedba biskupa Westcott-a (o Jovanu 1:1), iako verovatno zahteva dodavanje nekih pozivanja na idiome, ipak predstavlja Jovanovu nameru: "(Bog) je uvek bez predloga (theos, ne ho theos) sve dok opisuje prirodu Reči, a ne identifikuje Njegovu ličnost. Bilo bi čisto Savelijanstvo reći da je "Reč bila ho theos."[27]

Biskupov stav je da "reč" ne može biti razdvojena od Boga (u Boga) i u isto vreme identifikovana sa njim. To bi zamaglilo sve posebnosti unutar Boga. Jovan opisuje prirodu reči, "a odsustvo člana pre "Boga" naglašava kvalitativni aspekt imenice umesto samo njen identitet. Cilj mišljenja se može dobiti sa dve tačke gledišta: identiteta ili kvaliteta.Kako bi se označilo prvo gledište u grčkom jeziku se koristi član, a za drugo se koristi konstrukcija bez člana."[28]

Posle podrobne analize Philip Hamer predlaže sledeće: "Možda se rečenica treba prevesti na sledeći način `Reč je imala istu prirodu kao i Bog.`"[29] I dodaje "ne postoji osnova da se theos smatra određenim."[30] "Stoga", kaže drugi naučnik, "Jovan 1:1 ne označava identitet, već pre karakter Logosa."[31]

Teškoća sa kojom se suočavaju prevodioci je kako ovako suptilne nijanse preneti na engleski jezik. James Denny insistira na tome da Novi Zavet ne govori ono što naš prevod sugeriše: "Reč beše Bog." On smatra da u grčkom "Bog" theos bez člana zapravo znači "imati kvalitet Boga", a ne biti u potpunosti identifikovan sa Bogom.[32] Jedan pokušaj prenošenja pravog značenja se nalazi u prevodu: "reč beše Bog."[33] Nažalost, standardni engleski prevodi prenose pogrešan utisak. Kako Harner kaže, "Problem sa svim ovim prevodima (RSV, Jerusalem Bible, New English Bible, Good News for Modern Man) je što mogu predstavljati (ideju da su reč i Bog identični)"[34]

Prolog Jovanovog jevanđelja ne zahteva verovanje da se Bog sastoji iz više od jedne osobe. Najverovatnije Jovan ispravlja tadašlju gnostičku tendenciju razlikovanja Boga od nižih božanskih figura. Jovanova namera je da poveže "Mudrost" Božje "reči" što bliže sa samim Bogom. Reč je Božja kreativna aktivnost. Stoga Jovan govori da je od početka Božja mudrost, koju je Bog imao kod sebe kao što arhitekta ima plan, potpuno odražava Boga. To je sam Bog u svojoj manifestaciji. Sve se stvoreno kroz taj plan. Ista "reč" je najzad otelotvorena u ljudskom biću, Mesiji, kada je Isus rođen, kada je "reč postala telo" (Jovan 1:14). Isus je, dakle, ono što je nastalo od reči. On je savršen izraz Božjeg uma u ljudskom obliku. Isusa ne treba potpuno identifikovati sa reči u Jovanu 1:1, kao da je Sin postojao od početka. Isus je Božji poslanik i, kao i reč, ima karakter Boga.

Zaključak James Dunn-a o Jovanovoj nameri potvrđuje ne-trojstveno značenje Jovana 1:1-3,14:

Zaključak koji se pojavljuje iz dosadašnje analize (Jovana 1:1-14)  je da tek u stihu 14 ("reč postade telo") počinjemo da govorimo o ličnom Logosu. U pesmi se koristi prilično neličan jezik (postade telo), ali ni jednom hrišćaninu ovde neće promaći veza sa Isusom - reč nije postala neodređeno telo, već Isus Hrist. Pre stiha 14 se nalazimo u oblasti prehrišćanskog govora o Mudrosti i Logosu, istog jezika i ideja koji nalazimo kod Philo-a, gde kako smo videli, imamo posla sa personifikacijama pre nego sa osobama, personifikovanim delima Boga pre nego sa posebnim božanskim bićem kao takvim. Poenta je iskrivljena činjenicom da muški rod Logosa moramo prevoditi kao "on" kroz celu pesmu. Ali ako Logos prevedemo kao "Božje izražavanje", postaje jasno da nije nužno da o Logosu treba misliti kao o ličnom božanskom biću. Drugim rečima, revolucionarni značaj stiha 14 može biti u tome da on označava ne samo prelaz u pesmi od preegzistencije ka inkarnaciji, već takođe prelazak iz nelične personifikacije u stvarnu osobu.[35]

Ovakvo čitanje Jovana ima veliku prednost jer ga harmonizuje sa svedočenjima Mateje, Marka i Luke i omogućava da nepodeljeno jedinstvo Jednog Boga, Oca, ostane netaknuto.

Calendar
«  December 2016  »
SuMoTuWeThFrSa
    123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2016
    Free website builderuCoz