U NOVOZAVETNOJ CRKVI NEMA SVEŠTENIKA!
Ilustracija sveštenika iz Starog zaveta
Ovo će svakom pravoslavcu biti malo šokantno za čuti, ali molim vas pročitajte do kraja i razumećete ovu tvrdnju. Svako ko je pročitao Novi zavet i obratio pažnju na funkcije službenika koje se u njemu spominju, primetio je da nigde ne nalazimo funkciju „sveštenika“. U ključnim odeljcima o crkvenim službenicima, kao npr. u Efescima 4,11, u poslanicama Timoteju i Titu, a i drugde, nalazimo spomenute episkope, tj. nadglednike (grčki: ἐπίσκοπος), starešine (grčki: πρεσβύτερος), đakone, tj. služitelje (grčki: διάκονος), pastire i učitelje (grčki: ποιμήν i διδάσκαλος), evanđeliste (grčki: εὐαγγελιστής), proroke (grčki: προφήτης), i naravno apostole (grčki: ἀπόστολος) koji su kao izabrani od Hrista položili temelje Crkvene nauke. No, sveštenici su vidno odsutni. Neki pokušavaju da kažu kako je reč πρεσβύτερος (presbuteros), koja se nas obično prevodi sa „starešina“, ili dikretno sa grčkog prilagođava kao „prezviter“, zapravo sinonim za sveštenika, no ovo se lako pokazuje kao neistinito. Naime, Novi zavet govori o starozavetnim sveštenicima, i uvek ih označava grčkom rečju ἱερεύς, koja doslovno i znači „sveštenik“, te su ove dve funkcije starešina i sveštenika jasno odvojene, jer je πρεσβύτερος novozavetna, a ἱερεύς starozavetna funkcija. Novi zavet, dakle, spominje sveštenike, ali ne kao službenike u okvirima Crkve koju su uspostavili Isus i apostoli. Zbog čega se desila tako velika promena? Odgovor leži u žrtvi Isusa Hrista, a poslanica Jevrejima ovu promenu kristalno jasno objašnjava. Kako bismo ovo bolje razumeli, pogledajmo prvo značaj sveštenika i što je njihova glavna funkcija u Starom zavetu zapravo bila.
SVEŠTENICI U STAROM ZAVETU
Iako svešteničke funkcije nalazimo još u ranim poglavljima knjige Postanja (1. Mojsijeva), njih jasno opisane vidimo tek u zakonima koji su Mojsiju bili dati od Boga nakon izlaska iz Egipta, i zabeleženi su u knjigama od Izlaska do Ponovljenog zakona (2. do 5. Mojsijeva), kada je uspostavljeno levitsko sveštenstvo. Ovde ćemo se ukratko fokusirati na ono najvažnije u vezi s njima. U Novom zavetu, u poslanici Jevrejima 5,1, nalazimo sledeći opis koji praktično možemo smatrati definicijom:
„Svaki prvosveštenik se uzima od ljudi i za ljude se postavlja pred Boga da prinosi darove i žrtve za grehe.“
Dakle, sveštenik je čovek, koji posreduje između Boga i ljudi time što prinosi darove i žrtve za grehe.
Kako je greh najveći problem ljudske rase, jer nas sprečava da imamo ličan odnos s Bogom, našim Stvoriteljem, Bog je u svojoj milosti pri uspostavljanju zaveta sa Izraelcima Mojsiju dao način za oproštaj grehova. Potrebno je bilo da u ime naroda sveštenici na žrtvu prinesu životinje na koje se ljudski greh tada prenosio. Životinja je primala smrtnu kaznu koju bi pravedno za greh trebali primiti ljudi. Kako bi se ove životinjske žrtve prinosile na način koji je Bogu ugodan, Bog je odredio postojanje levitskih sveštenika. Ovi sveštenici su, pre prinošenja ovih žrtava, sami morali biti posvećeni, čisti i neukaljani, inače ne bi mogli biti u Božjem prisustvu kako bi prineli žrtve za oprost greha (Izlazak 19,22). Božje prisustvo se nalazilo u „Svetinji nad svetinjama“ unutar Hrama, o čemu ćemo više reći kasnije. Činjenica da su sveštenici morali pred Bogom biti čisti služila je da pokaže ozbiljnost greha, kao i to da je on apsolutna barijera u našem odnosu sa Bogom. No, ovaj sistem bio je samo privremen.
SVEŠTENICI U STAROM ZAVETU
Iako svešteničke funkcije nalazimo još u ranim poglavljima knjige Postanja (1. Mojsijeva), njih jasno opisane vidimo tek u zakonima koji su Mojsiju bili dati od Boga nakon izlaska iz Egipta, i zabeleženi su u knjigama od Izlaska do Ponovljenog zakona (2. do 5. Mojsijeva), kada je uspostavljeno levitsko sveštenstvo. Ovde ćemo se ukratko fokusirati na ono najvažnije u vezi s njima. U Novom zavetu, u poslanici Jevrejima 5,1, nalazimo sledeći opis koji praktično možemo smatrati definicijom:
„Svaki prvosveštenik se uzima od ljudi i za ljude se postavlja pred Boga da prinosi darove i žrtve za grehe.“
Dakle, sveštenik je čovek, koji posreduje između Boga i ljudi time što prinosi darove i žrtve za grehe.
Kako je greh najveći problem ljudske rase, jer nas sprečava da imamo ličan odnos s Bogom, našim Stvoriteljem, Bog je u svojoj milosti pri uspostavljanju zaveta sa Izraelcima Mojsiju dao način za oproštaj grehova. Potrebno je bilo da u ime naroda sveštenici na žrtvu prinesu životinje na koje se ljudski greh tada prenosio. Životinja je primala smrtnu kaznu koju bi pravedno za greh trebali primiti ljudi. Kako bi se ove životinjske žrtve prinosile na način koji je Bogu ugodan, Bog je odredio postojanje levitskih sveštenika. Ovi sveštenici su, pre prinošenja ovih žrtava, sami morali biti posvećeni, čisti i neukaljani, inače ne bi mogli biti u Božjem prisustvu kako bi prineli žrtve za oprost greha (Izlazak 19,22). Božje prisustvo se nalazilo u „Svetinji nad svetinjama“ unutar Hrama, o čemu ćemo više reći kasnije. Činjenica da su sveštenici morali pred Bogom biti čisti služila je da pokaže ozbiljnost greha, kao i to da je on apsolutna barijera u našem odnosu sa Bogom. No, ovaj sistem bio je samo privremen.
Savršeni sveštenik prineo je seba kao savršenu žrtvu
SAVRŠENI PRVOSVEŠTENIK
Potrebu za novim i boljim savezom vidimo objašnjenom u Jevrejima 10,1: „Pošto Zakon sadrži samo senku budućih dobara, a ne stvarnost, on nikad ne može istim žrtvama, koje se neprestano iz godine u godinu prinose, da usavrši one koji pristupaju Bogu.“ Dakle, ovaj starozavetni sistem sveštenstva i žrtava bio je nesavršen i privremen, i zapravo je bio samo senka, tj. predslika savšrenog sistema koji stupa na scenu dolaskom Isusa Hrista.
Kao što smo videli, starozavetni sveštenici morali su stalno prinositi žrtve, i taj proces nikad uistinu nije od greha mogao da očisti ljude zarad kojih se žrtva prinosila. Bilo je potrebno da savršeni sveštenik prinese savršenu žrtvu jednom zauvek. Ovo vidimo objašnjenim u Jevrejima 9,11-14, gde kaže:
„A kad je Hristos došao kao Prvosveštenik budućih dobara, prošao je kroz veći i savršeniji Šator, koji nije načinjen rukom, to jest nije od ovog, stvorenog sveta, i jednom zauvek ušao u Svetinju nad svetinjama - i to ne krvlju jaraca i junaca, nego svojom sopstvenom krvlju - postigavši večno otkupljenje. Jer, ako krv jaraca i bikova i pepeo junice posvećuju, daju telesnu čistoću nečistima kad se na njih poškrope, koliko će više krv Hrista, koji je kroz večnoga Duha samoga sebe bez mane prineo Bogu, čistiti našu savest od dela koja vode u smrt, da možemo da služimo Bogu živome.“
Kako je savršena žrtva bila prinesena jednom zauvek, više nema potrebe za sveštenicima koji nanovo prinose žrtve. Svako svešteničko delovanje bilo bi uvreda Hristovoj žrtvi, jer bi impliciralo da Isusova žrtva nije jednom zauvek pokrila sve grehe. Nasuprot tome, Jevrejima 9,24-26 kaže:
„Jer, Hristos nije ušao u rukotvoreno svetilište - sliku onog pravog - nego u samo nebo, da se sada za nas pojavi pred Božijim licem. I to ne da samoga sebe mnogo puta prinese na žrtvu, kao što prvosveštenik svake godine ulazi u Svetinju nad svetinjama s tuđom krvlju, jer bi u tom slučaju Hristos morao da strada mnogo puta od postanka sveta. Nego, on se sada, na kraju vekova, pojavio jednom zauvek, da svojom žrtvom ukloni greh.“
Da Hristova žrtva nije bila savršena i data jednom za svagda, morala bi se stalno nanovo prinosti ili nekako nasavljati, a to, vidimo, nije slučaj. Ovo se opet jasno potvrđuje u Jevrejima 10,10-12; 14-18:
„U skladu s tom voljom smo mi posvećeni prinošenjem tela Isusa Hrista na žrtvu jednom zauvek. Svaki sveštenik iz dana u dan stoji i obavlja službu i neprestano prinosi žrtve, koje nikada ne mogu sasvim da uklone grehe. A kad je Hristos za sva vremena prineo jednu žrtvu za grehe, seo je Bogu zdesna [...]. Jer, on je jednom žrtvom učinio one koji se posvećuju zauvek savršenima. A o tome nam svedoči i Sveti Duh kada kaže:
’Ovo je savez koji ću s njima sklopiti posle ovih dana, kaže Gospod. Staviću svoje zakone u njihova srca i upisaću ih u njihove misli.’
I: ’Njihovih greha i njihovog bezakonja više se neću sećati.’
A gde su gresi oprošteni, tu više nema prinošenja žrtava za njih.“
Ovi stihovi iz poslanice Jevrejima jedno su od najljepših razlaganja evanđeoske istine: svi naši gresi, koji su nas odvajali od Boga, oprošteni su kada verom primimo savršenu žrtvu za oprost greha, koju je jednom zauvek prineo savršeni prvosveštenik Isus Hrist. Naši su gresi pokriveni i Bog ih se više ne seća
Potrebu za novim i boljim savezom vidimo objašnjenom u Jevrejima 10,1: „Pošto Zakon sadrži samo senku budućih dobara, a ne stvarnost, on nikad ne može istim žrtvama, koje se neprestano iz godine u godinu prinose, da usavrši one koji pristupaju Bogu.“ Dakle, ovaj starozavetni sistem sveštenstva i žrtava bio je nesavršen i privremen, i zapravo je bio samo senka, tj. predslika savšrenog sistema koji stupa na scenu dolaskom Isusa Hrista.
Kao što smo videli, starozavetni sveštenici morali su stalno prinositi žrtve, i taj proces nikad uistinu nije od greha mogao da očisti ljude zarad kojih se žrtva prinosila. Bilo je potrebno da savršeni sveštenik prinese savršenu žrtvu jednom zauvek. Ovo vidimo objašnjenim u Jevrejima 9,11-14, gde kaže:
„A kad je Hristos došao kao Prvosveštenik budućih dobara, prošao je kroz veći i savršeniji Šator, koji nije načinjen rukom, to jest nije od ovog, stvorenog sveta, i jednom zauvek ušao u Svetinju nad svetinjama - i to ne krvlju jaraca i junaca, nego svojom sopstvenom krvlju - postigavši večno otkupljenje. Jer, ako krv jaraca i bikova i pepeo junice posvećuju, daju telesnu čistoću nečistima kad se na njih poškrope, koliko će više krv Hrista, koji je kroz večnoga Duha samoga sebe bez mane prineo Bogu, čistiti našu savest od dela koja vode u smrt, da možemo da služimo Bogu živome.“
Kako je savršena žrtva bila prinesena jednom zauvek, više nema potrebe za sveštenicima koji nanovo prinose žrtve. Svako svešteničko delovanje bilo bi uvreda Hristovoj žrtvi, jer bi impliciralo da Isusova žrtva nije jednom zauvek pokrila sve grehe. Nasuprot tome, Jevrejima 9,24-26 kaže:
„Jer, Hristos nije ušao u rukotvoreno svetilište - sliku onog pravog - nego u samo nebo, da se sada za nas pojavi pred Božijim licem. I to ne da samoga sebe mnogo puta prinese na žrtvu, kao što prvosveštenik svake godine ulazi u Svetinju nad svetinjama s tuđom krvlju, jer bi u tom slučaju Hristos morao da strada mnogo puta od postanka sveta. Nego, on se sada, na kraju vekova, pojavio jednom zauvek, da svojom žrtvom ukloni greh.“
Da Hristova žrtva nije bila savršena i data jednom za svagda, morala bi se stalno nanovo prinosti ili nekako nasavljati, a to, vidimo, nije slučaj. Ovo se opet jasno potvrđuje u Jevrejima 10,10-12; 14-18:
„U skladu s tom voljom smo mi posvećeni prinošenjem tela Isusa Hrista na žrtvu jednom zauvek. Svaki sveštenik iz dana u dan stoji i obavlja službu i neprestano prinosi žrtve, koje nikada ne mogu sasvim da uklone grehe. A kad je Hristos za sva vremena prineo jednu žrtvu za grehe, seo je Bogu zdesna [...]. Jer, on je jednom žrtvom učinio one koji se posvećuju zauvek savršenima. A o tome nam svedoči i Sveti Duh kada kaže:
’Ovo je savez koji ću s njima sklopiti posle ovih dana, kaže Gospod. Staviću svoje zakone u njihova srca i upisaću ih u njihove misli.’
I: ’Njihovih greha i njihovog bezakonja više se neću sećati.’
A gde su gresi oprošteni, tu više nema prinošenja žrtava za njih.“
Ovi stihovi iz poslanice Jevrejima jedno su od najljepših razlaganja evanđeoske istine: svi naši gresi, koji su nas odvajali od Boga, oprošteni su kada verom primimo savršenu žrtvu za oprost greha, koju je jednom zauvek prineo savršeni prvosveštenik Isus Hrist. Naši su gresi pokriveni i Bog ih se više ne seća
Kroz Isusa, svi iskreni vernici su 'carski sveštenici'
SVEŠTENICI NOVOG ZAVETA
Jedna od najvažnijih posledica istine o kojoj smo prethodno govorili je to da sada, kada smo očišćeni Isusovom krvlju, imamo privilegiju da neposredno budemo u Božjem prisustvu, kako Jevrejima 10,19-23 to ističe:
„Zato, braćo, pošto imamo pouzdanje da krvlju Isusa Hrista ulazimo u Svetinju nad svetinjama, novim i živim putem koji nam je on otvorio kroz zavesu, to jest svoje telo, i pošto imamo i velikog sveštenika nad Božijom kućom, iskrenog srca pristupajmo Bogu u punoj veri, srca očišćenog od nečiste savesti i tela opranog čistom vodom. Nepokolebljivo se držimo nade koju ispovedamo jer je veran Onaj koji nam je dao obećanje.“
„Svetinja nad svetinjama“ o kojoj se ovde govori, zapravo je analogna istoimenoj „Svetinji nad svetinjama“ - prostoriji starozavetnog Hrama u kojoj je obitavalo neposredno Božje prisustvo, a koju je od ostatka hrama odvajao ogroman zastor. U nju je samo jednom godišnje mogao ući jevrejski prvosveštenik, koji je pre toga i sâm morao žrtvama biti posvećen i očišćen od greha. Ta Svetinja bila je predslika istinske svetinje na Nebu u koju je Isus ušao. Jevrejima 9,24 kaže: „Jer, Hristos nije ušao u rukotvoreno svetilište - sliku onog pravog - nego u samo nebo, da se sada za nas pojavi pred Božijim licem.“
Još jedna stvar koja se dogodila pri Isusovoj smrti je to da se zastor u Hramu, koji smo malopre spomenuli, pocepao na dvoje (Matej 27,51) i time je i simbolično pokazano da Božje prisustvo nije više ograničeno na jednu prostoriju jevrejskog Hrama, već je dostupno svugde. Zato apostol Petar, pišući velikoj grupi vernika iz nekoliko lokalnih crkava kaže „A vi ste izabrani rod, carsko sveštenstvo, sveti narod, stečeni narod [...]“ (1. Petrova 2,9). Svi hrišćani se danas mogu s pravom nazvati „sveštenicima“ jer svi, putem Isusovog dela kojim smo očišćeni i posvećeni, imamo neposredan pristup Bogu, kao što su to nekad imali jedino starozavetni sveštenici.
Jedna od najvažnijih posledica istine o kojoj smo prethodno govorili je to da sada, kada smo očišćeni Isusovom krvlju, imamo privilegiju da neposredno budemo u Božjem prisustvu, kako Jevrejima 10,19-23 to ističe:
„Zato, braćo, pošto imamo pouzdanje da krvlju Isusa Hrista ulazimo u Svetinju nad svetinjama, novim i živim putem koji nam je on otvorio kroz zavesu, to jest svoje telo, i pošto imamo i velikog sveštenika nad Božijom kućom, iskrenog srca pristupajmo Bogu u punoj veri, srca očišćenog od nečiste savesti i tela opranog čistom vodom. Nepokolebljivo se držimo nade koju ispovedamo jer je veran Onaj koji nam je dao obećanje.“
„Svetinja nad svetinjama“ o kojoj se ovde govori, zapravo je analogna istoimenoj „Svetinji nad svetinjama“ - prostoriji starozavetnog Hrama u kojoj je obitavalo neposredno Božje prisustvo, a koju je od ostatka hrama odvajao ogroman zastor. U nju je samo jednom godišnje mogao ući jevrejski prvosveštenik, koji je pre toga i sâm morao žrtvama biti posvećen i očišćen od greha. Ta Svetinja bila je predslika istinske svetinje na Nebu u koju je Isus ušao. Jevrejima 9,24 kaže: „Jer, Hristos nije ušao u rukotvoreno svetilište - sliku onog pravog - nego u samo nebo, da se sada za nas pojavi pred Božijim licem.“
Još jedna stvar koja se dogodila pri Isusovoj smrti je to da se zastor u Hramu, koji smo malopre spomenuli, pocepao na dvoje (Matej 27,51) i time je i simbolično pokazano da Božje prisustvo nije više ograničeno na jednu prostoriju jevrejskog Hrama, već je dostupno svugde. Zato apostol Petar, pišući velikoj grupi vernika iz nekoliko lokalnih crkava kaže „A vi ste izabrani rod, carsko sveštenstvo, sveti narod, stečeni narod [...]“ (1. Petrova 2,9). Svi hrišćani se danas mogu s pravom nazvati „sveštenicima“ jer svi, putem Isusovog dela kojim smo očišćeni i posvećeni, imamo neposredan pristup Bogu, kao što su to nekad imali jedino starozavetni sveštenici.
Šta se to sada žrtvuje, ako je taj sistem nestao?
ZAŠTO PRAVOSLAVNA CRKVA IMA SVEŠTENIKE?
To bih i ja voleo da znam. Ako je Isus, savršeni sveštenik, jednom za svagda prineo savršenu žrtvu, koja je svrha „sveštenika“ u pravoslavlju? Šta se to žrtvuje? Po onome što pravoslavni izvori kažu, najvažniji cilj liturgije je to da se „prinosi beskrvna žrtva za spasenje ljudi“. Pravoslavni izvori se takođe slažu da su pravoslavni sveštenici posrednici između Boga i ljudi, kao što je opisano i za starozavetne sveštenike u Jevrejima 5,1. Ali ako Biblija kaže da je žrtva prinesena jednom zauvek i da više nema potrebe za posredovanjem, čemu ovaj sistem? Zar ovaj sistem nije uvreda žrtvi i sveštenstvu Isusa Hrista, jer ako su dalja žrtvovanja i sveštenička posredovanja nužna, onda to znači da Isusovo delo nije savršeno!
Naravno, kao što sam na početku spomenuo, Bog jeste odredio određene postojanje određenih crkvenih funkcija i red svakako mora da postoji, ali sveštenička funkcija je obavljena jednom zauvek. Postala je zastarela i nepotrebna kao i obrezanje, a i mnoge druge starozavetne uredbe. Da li je Pravoslavna crkva zaista crkva koja sledi apostolska učenja ili vlastite tradicije?
To bih i ja voleo da znam. Ako je Isus, savršeni sveštenik, jednom za svagda prineo savršenu žrtvu, koja je svrha „sveštenika“ u pravoslavlju? Šta se to žrtvuje? Po onome što pravoslavni izvori kažu, najvažniji cilj liturgije je to da se „prinosi beskrvna žrtva za spasenje ljudi“. Pravoslavni izvori se takođe slažu da su pravoslavni sveštenici posrednici između Boga i ljudi, kao što je opisano i za starozavetne sveštenike u Jevrejima 5,1. Ali ako Biblija kaže da je žrtva prinesena jednom zauvek i da više nema potrebe za posredovanjem, čemu ovaj sistem? Zar ovaj sistem nije uvreda žrtvi i sveštenstvu Isusa Hrista, jer ako su dalja žrtvovanja i sveštenička posredovanja nužna, onda to znači da Isusovo delo nije savršeno!
Naravno, kao što sam na početku spomenuo, Bog jeste odredio određene postojanje određenih crkvenih funkcija i red svakako mora da postoji, ali sveštenička funkcija je obavljena jednom zauvek. Postala je zastarela i nepotrebna kao i obrezanje, a i mnoge druge starozavetne uredbe. Da li je Pravoslavna crkva zaista crkva koja sledi apostolska učenja ili vlastite tradicije?
