Želeo bih sada da kažem nešto o promeni načina svetkovanja Subote od 2 Moj. 16, pa do Hristovog vremena. Subota je po Bibliji dan kada se ne radi. (v. 2 Moj. 35:2) Izraelci nisu smeli ni da potpaljuju vatru u dan Subotnji. (v. 2 Moj. 35:3) Takođe nisu smeli ni da napuštaju svoje domove u taj dan. (v. 2 Moj. 16:29) A onda u daljem toku istorije Izraelskog naroda mi uočavamo da je Suboti dat status praznika. (v. 3 Moj. 23:1-3) Ako bi išli dalje kroz istoriju došli bi do trenutka kada su Jevreji bili u Vavilonskom ropstvu. Tamo su organzovali prve Sinagoge u kojima su se okupljali u dan Subotnji na bogosluženje, jer je njihov hram u Jerusalimu bio razoren. Dakle, okolnosti koje su se pojavljivale tokom vremena su diktirale formu bogosluženja.
Ono što mene stavlja u veliku dilemu po pitanju kojoj grupaciji od onih četiri da se priklonim jesu sledeća dva stiha apostola Pavla: Kolosanima 2,16: ''Da vas dakle niko ne osuđuje za jelo ili za piće, ili za kakav praznik, ili za mladine, ili za subote;'' Kolosanima 2,17 ''Koje je sve bilo sjen od onoga što šćaše da dođe, i tijelo je Hristovo.'' Čija reč ima veću težinu, Pavlova ili Božja iz Dekaloga? Ako na to odgovrimo: ''Pa naravno Božja Reč iz Dekaloga'', opet nismo ni do čega došli, jer prirodno verujemo da je Pavle bio nadahnut od istog Boga koji je i napisao reči na kamenim pločama. Izlaz iz takve situacije mnoge denominacije vide jedino u shvatanju da je Šabat važio samo za Jevreje i sve druge narode koji su prišli Jevrejima, a da u Novom Zavetu Šabat više nije na snazi, ali kako su druge zapovesti iz Dekaloga i dalje važeće samo ta jedna, četvrta nije? Zašto se među Deset Božjih kazivanja kako stoji u originalu na Hebrejskom, našla jedna koja ima i moralni i ceremonijalni aspekt, jer smo videli da je apostol Pavle rekao da je ona sen Onoga što je trebalo da dođe, ali kao što rekoh ima i moralni aspekt kao bilo koja druga zapovest te vrste, jer je stavljena na kamenim pločama gde su sve druge zapovesti moralne. Složićete se da je odvojiti 1/7 vremena za Boga moralni čin, jer On od nas to traži. Stoga se postavlja pitanje šta je u instituciji Šabata simbolika ili kako kaže apostol Pavle ''sena'', a šta čini moralnu njenu vrednost. Kako te dve stvari jasno razgraničiti i pokazati da je jedna vrednost ostvarena, a druga je preostala i dalje za narod Božji. Ja smatram kao i apostol Pavle da je Šabat ostvaren u Isusu Hristu. On je sada naš Sabat, Spokoj. To nije teško razumeti, nego problem predstavlja druga dimenzija Šabata njegova moralna dimenzija. Možda će za razumevanje toga poslužiti sledeci citat:
''Sedmica, ned(j)elja ili tjedan jedinica je za vreme duža od dana, a kraća od meseca. U većini modernih kalendara, uključujući gregorijanski kalendar, sedmica je period od sedam dana, kao i najduža konvencionalno korišćena jedinica za vreme koja sadrži fiksni broj dana. Iako nema direktne astronomske veze, u širokoj je upotrebi kao jedinica za vreme.
Sedmice (tjedni) formiraju nezavisan kalendar u kontinuitetu, koji ide paralelno sa raznim drugim kalendarima, što znači da isti datum ne pada svake godine na isti dan. Međutim, neki kalendari su tako dizajnirani da se određeni datum svake godine pojavljuje istog dana u sedmici. To se može uraditi tako da neki dani ne pripadaju ni jednoj sedmici: predloženi svetski kalendar ima 52 sedmice i 1 ili 2 dodatna dana godišnje, dok je francuski revolucionarni kalendar imao 36 "sedmica" od po 10 dana i 5 ili 6 dodatnih dana. Bivši islandski kalendar imao je godine od 52 ili 53 sedmice.''
Vikipedija
Na osnovu priloženog citata nazire se da Sedmica odnosno Šabat ima dugu kalendarsku vrednost koja datira od davnina. Nju je Bog dao da reguliše čovekov ritam rada i odmora što je sa Božje strane veoma moralno. Sa druge strane i od čoveka je moralno ako posvećuje 1/7 vremena Bogu. Prema tome, Šabat reguliše jedan odnos između Boga i čoveka. Taj aspekt nije uklonjen Hristovom žrtvom na krstu i potreba za takvom regulacijom je i dalje neophodna. Međutim, ostaje dilema koji šabat: tradicionalni, lunarni, vaskrsni Sabat (nedelja) ili možda kako da kažem proizvoljni Sabat unutar sedmičnog ciklusa? Iskreno nemam konačno razumevanje, koji od ovih vidova svetkovanja Šabata treba upražnjavati, ali sam orijentisan ka tradicionalnom Šabatu. Stoga je možda čoveku najpametnije u takvoj situaciji da ostane pri svetkovanju tradicionalne Subote, dok se ne dođe do kritične mase dokaza koji će razrešiti dilemu.
Jedno je sigurno da smisao Isusovog dolaska na ovaj svet nije bio da ukloni Božje moralne principe. Ako je Sedmica jedan od Bozijih principa onda ona važi i dalje. Samo ono što je simbolika ili ceremonija se uklanja nakon ispunjenja svrhe zbog koje je uvedena.
Sada bih nešto rekao o Božjem moralnom zakonu iz jednog drugog ugla gledanja. Ako je Bog stvorio Univerzum u kome ni jedno biće ne može recimo da bude slučajno ili namerno usmrćeno ili slagano, onda zapovest ''Ne ubij'' ili ''Ne svedoci lažno'', nema svrhe da postoji. Mi znamo na osnovu Biblije da je Božji zakon bio na snazi i pre Sinaja, jer je postojao greh i u tom periodu. Dalje, možemo reći da je Adamu fenomen smrti i u opste zla pio poznat i pre pada u greh. Pogledajmo sledece stihove: 1. Mojsijeva 2,9: ''I učini Gospod Bog, te nikoše iz zemlje svakojaka drveta lijepa za gledanje i dobra za jelo, i drvo od života usred vrta i drvo od znanja dobra i zla.'' 1. Mojsijeva 2,17: ''Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš.'' Ako je Isus rekao da je Subota stvorena, onda su i druge zapovesti Dekaloga takođe stvorene, tj. nisu od večnosti kako to izvesna denominacija uči. Druga je stvar što su te zapovesti proistekle iz karaktera Njegove prirode. Bog nema ni početka ni kraja, pa samim tim ni principi proistekli iz Njegovog karaktera nemaju ni početaka ni kraja, nego postoje odkad On postoji, tj. od večnosti. Ako je Sedmični princip, Božji princip, a Šabat je utemeljen na njemu, onda se on ima držati svetim u vek vekova. Dokaz za to pronalazim u sledećim stihovima Biblije:
4 ''Jer je negde za sedmi dan ovako rekao: »I počinu Bog u sedmi dan od svih svojih dela«. 5 A na ovom mestu opet: »Neće ući u moj mir«. 6 Ako, dakle, ostaje da neki uđu u taj mir, a oni koji su ranije čuli radosnu vest nisu ušli zbog neposlušnosti, 7 to opet određuje jedan dan, jedno »danas«, kad posle toliko vremena govori preko Davida, kao što je ranije rečeno: »Danas ako čujete njegov glas, neka vam ne otvrdnu vaša srca«. 8 Jer da ih je Isus Navin doveo do mira, ne bi Bog posle tih dana govorio o jednom drugom danu. 9 Znači, Božijem narodu preostaje subotni mir. 10 Ko, naime, uđe u njegov mir taj je počinuo od svojih dela - kao i Bog od svojih. 11 Potrudimo se, dakle, da uđemo u taj mir, da niko ne padne primerom iste neposlušnosti.''
Jevrejima poslanica 4:4-11
(Prevod Dr E. Čarnić)
U upravo navedenim stihovima se na idirektan način ukazuje na to da Šabat nosi simboliku spokoja u Isusu Hristu, jer oni koji nisu prihvatili Isusa Hrista, nisu ušli u mir sa Bogom. Prema tome, kada neko prihvati Evanđelje, Radosnu vest, on se oslobađa držanja Šabata kako je to propisano u Tori, jer je tu simboliku ostvario Isus Hrist, međutim ako to još uvek nije učinio onda je dužan da drzi Šabat onako kako je to navedeno u Starom zavetu sve dok se ne obrati i uđe u mir sa Stvoriteljem. Institucija Šabata očigledno ima dve dimenzije: moralnu i ceremonijalnu. Postavlja se pitanje da li oni koji su postali učenici Hristovi treba da drže određeni dan, naime Subotu kao što je to zahtevano od Jevreja u Starom Zavetu? Ja mislim da trebaju, jer moralna dimenzija četvrte zapovesti nije bila predmet dolaska Isusa Hrista na ovaj svet. Ona je bila uvedena i pre Sinaja, ali ne kao dan za odmor nego kao jedno stvaralačko načelo iz Velikog Božjeg moralanog zakona ljubavi. Može se slobodno reći da je Adam računao vreme koristeći sedmični princip, da li kontinuirani ili dikontinuirani sedmični ciklus, mi to ne znamo, jer nam Biblija nije to eksplicitno otkrila, verovatno sa debelim razlogom, a Jevreji koji su bili dužni da tu istinu čuvaju za sebe i nas, nažalost nisu bili na visini zadatka tako da sada od njih imamo različite tradicije po tom pitanju. Razmišljao sam o tome da li bi za Boga bilo prihvatljivo da Jevreji svetkuju Lunarni Sabat po lunosolarnom kalendaru, a hrišćani današnju tradicionalnu Subotu ili čak Nedelju kao hrišćanski Šabat po Gregorijanskom kalendaru, koje se vremenski ne poklapaju? Možda je to prihvatljivo ako je moralna suština četvrte zapoveti u proizvoljno određenom sedmom danu bilo kog sistema računanja vremena, a ne u fiksiranim datumima kada Lunarni Sabat uvek pada u mesecu po lunosalarnom kalendaru.
Želeo bih da kažem nešto još u vezi Sedmice što sam zapazio čitajuci 1 Moj. 1 i 2. Bog je prilikom stvaranja Zemlje blagoslovio tri ''stvari'': 1) Morski svet, 2) Muža i ženu ili da kažem bračni odnos, i 3) Sedmi dan. Neki kažu da je Gospod blagoslovivši Dan Sedmi u stvari blagoslovio ljude koji će svetkovati taj dan. To može da se tako razume, međutim Biblija ipak pravi diferenciju između blagoslova upućenim pojedinim Entitetima od blagoslova koji su namenjeni nekom principu. Sveto Pismo jasno kaže da je Bog blagolovio deo vremena kada je u 1 Moj. izrekao blagoslov nad sedmim danom. Na osnovu nauke znamo da su masa, prostor i vreme jedno te isto. Dalje znamo da je ljudsko telo bazirano na ugljenikovom atomu koji ima 6 protona, 6 neutrona i 6 elektrona. 666. Ja verujem da je ljudsko telo u početku bilo izgrađeno na čestici koja je imala 777, ali zbog pobune (greha) došlo je do transformacije ljudskog tela na niži nivo, tj. na 666. Taj nivo nije blagosloven i zato mi patimo.
Sedmi dan iz Postanja i Šabat iz Izlaska
Neprestano mi se nameće pitanje da li se ta dva dana podudaraju? Odgovor na to bi imali samo u slučaju da su nam detalji biblijskog kalendara poznati. Kako to nije slučaj ostaje nam samo da verujemo da se poklapaju, jer nigde ama bas nigde u Bibliji se ne govori o tome da je sedmica u neprekinutom nizu brojana od stvaranja sveta. Na primer, pročitajmo ovaj stih: 2. Mojsijeva 31,15 ''Šest dana neka se radi; a sedmi je dan subota, odmor, svet Gospodu; ko bi god radio posao u dan subotni, da se pogubi.'' Vidite, stih u opšte ne kaže od kog dana da se broji? Da li od prvog dana meseca ili od drugog dana nakon mladine ili kontinuirano kako se predpostavlja da je sedmica i došla do njih, o tome nema ni jedne reči. Kao da je ta vremenska jedinica njima bila oduvek poznata te nije bilo potrebno ništa više reći o njoj. Međutim, Sveto Pismo kaže da oni nisu znali kada pada Sabat? Evo dokaza za to:
|
|
A u šesti dan nakupiše hljeba dvojinom, po dva gomora na svakoga; i dođoše sve starješine od zbora, i javiše Mojsiju.
|
|
|
A on im reče: ovo kaza Gospod: sjutra je subota, odmor svet Gospodu; što ćete peći, pecite, i što ćete kuhati, kuhajte danas; a što preteče, ostavite i čuvajte za sjutra.
|
Dakle, kada se pojavila mana po pustinji, to je bio prvi dan, a šestoga dana je Gospod proizveo veću količinu mane tako da su Jevreji sakupili dvojinom. Neznajući zašto 6 dana je bilo više mane nego prethodnih 5 dana, dođose da to jave Mojsiju, a on ima onda daje objašnjenje koje je primio od Boga da je to zato sto je ''sutra'' sedmi dan Subota i da toga dana mane neće biti. (v. 2 Moj. 16:26-29)
Zasto Biblija ćuti o tako važnoj vremenskoj jedinici kao što je Sedmica. Ona se u početku samo navodi da je posvećena i blagoslovljena, a onda muk sve do Egzodusa? Doduše, kao što sam već ranije naveo Sedmica se navodi povremeno u tom periodu kao interval vremena ili kao broj nečega, ali ne u vezi dana za bogosluženje i odmora. Da li je ona uopšte znak za vreme, kao što su to nebeska tela Sunce, Mesec i Zvezde? Biće da je ona pripremljena za nesto što je tek trebalo da dođe. Naime, da ponese izvesnu simboliku.
_________
Da li je Biblija kontradiktorna?
To pitanje muči mnoge koji se bave istraživanjem Svetog Pisma. Ako jeste, postavlja se pitanje da li porukama takve knjige treba verovati? Međutim, ako nije, a logika nam govori da jeste, što ćemo odmah zapaziti kada krenemo da citamo Evanđelja, onda je naše razumevanje Biblije skroz pogrešno. Ja smatram da je pre svega samo pitanje pogrešno. Naime, trebalo bi da glasi: ''Da li su prepisi i prevodi Svetoga Pisma kontradiktorni.'' Jer, kao što je poznato mi ne raspolažemo sa autografima. Da bi čitalac razumeo o čemu govorim pročitajmo sledeće stihove:
Matej 5,27 Čuli ste kako je kazano starima: ne čini preljube.
Matej 5,28 A ja vam kažem da svaki koji pogleda na ženu sa željom, već je učinio preljubu u srcu svojemu.
Matej 5,38 Čuli ste da je kazano: oko za oko, i zub za zub.
Matej 5,39 A ja vam kažem da se ne branite oda zla, nego ako te ko udari po desnome tvom obrazu, obrni mu i drugi;
Matej 5,40 I koji hoće da se sudi s tobom i košulju tvoju da uzme, podaj mu i haljinu.
Matej 5,41 I ako te potjera ko jedan sahat, idi s njime dva.
Matej 5,42 Koji ište u tebe, podaj mu; i koji hoće da mu uzajmiš, ne odreci mu.
Matej 5,43 Čuli ste da je kazano: ljubi bližnjega svojega, i mrzi na neprijatelja svojega.
Matej 5,44 A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji na vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone;
Matej 5,45 Da budete sinovi oca svojega koji je na nebesima; jer on zapovijeda svome suncu, te obasjava i zle i dobre, i daje dažd pravednima i nepravednima.
Matej 5,46 Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakovu platu imate? Ne čine li to i carinici?
Matej 5,47 I ako Boga nazivate samo svojoj braći, šta odviše činite? Ne čine li tako i neznabošci?
Matej 5,48 Budite vi dakle savršeni, kao što je savršen otac vaš nebeski.
------------------
U gornjim stihovima vidimo da je Isus citirao Stari Zavet, pa čak i apokrifne spise ili možda neko usmeno predanje, jer u 43 stihu On citira izvestan izvor koji ne nalazim među starozavetnim knjigama. Da li se Hristos distancirao od onoga što je napisano u Starom Zavetu, jer veli: ''a ja vam kažem''? Možda će se neko upitati ako je Isus jedno sa Ocem zašto nije rekao ovako: ''Čuli ste kako sam rekao starima..., ali sada vam kažem...''. Jer, zapovesti iz Dekaloga koje je citirao je izgovorio Jahve, a Isus je rekao da su On i Otac jedno. Međutim, treba imati u vidu da Isus to govori kao Sin čoveciji koji pre utelovljenja Logosa nije postojao. Neki istraživači misle da se Isus suprotstavljao izvesnim gledištima iz Starog Zaveta i nastupao kao da to On nije ni rekao Izraelcima pre svoga dolaska na svet u ljudskom obliku. Hristos je potpuno proširio opseg primene zapovesti jer je došlo vreme kada se od ljudi zahtevalo da postignu savršenstvo. Radi toga je obrazložio Božji zakon u njegovoj punini. Ja sam sklon verovanju da je ovo drugo u pitanju. Mnoge denominacije uče da je Biblija božansko - ljudsko delo, naime da su pisci bili verbalno nadahnuti, dok druge uče da nisu bili verbalno nadahnuti nego da je reč o organskom nadahnucu. Da su misli bile nadahnute. Ja, iskreno ne razumem potpuno ni jedno ni drugo gledište. Prvo, ako su reči nadahnute, onda one ne bi smele da budu u protivrečnosti sa drugim rečima. Ako su misli nadahnute, a rečima se izrazavaju misli i u opšte smisao nečega o čemu se priča onda ni one ne bi smele da budu u kontradikciji sa drugim mislima u Svetom Pismu. No postoji mogućnost da ljudske reči nisu sposobne da savršeno precizno prenesu božanski nadahnute misli.
Sada je potrebno malo bliže razmotriti Pavlove reci u Kol. 2:16. On u tom stihu upotrebljava izraz za subotu u množini i stoga neki kažu ''eto dokaza da je on tu mislio na ceremonijalne subote, a ne na sedmičnu''. Međutim, oblik množine se pojavljuje i na drugim mestima u Novom Zavetu u značenju sedmične subote. Jedno takvo mesto je ovo: Matej 28,1 ''A po večeru subotnom na osvitak prvoga dana nedjelje dođe Marija Magdalina i druga Marija da ogledaju grob.'' Drugo, u navedenom stihu se Subota navodi zajedno sa Mladinom i Praznicima, a mi znamo i to da se na više mesta u Starom Zavetu ona navodi u tandemu sa Mladinom. Pročitajmo recimo Isaiju 66:23. Verujem da je apostol Pavle u tom stihu obuhvatio sve praznike Jevrejskog ceremonijalnog zakona, a on ne obuhvata i sedmični Šabat premda subota nosi izvesnu simboliku koju je dobila u vreme izlaska Izraelaca iz Egipta.
Šta je crkva?
Sama reč crkva je prevod grčke reči ekklêsia, koja je izvorno značila sabor ili okupljanje prvih hrišćana. U Bibliji se ta „zbornica" božjeg naroda označava pomoću dva termina – he ekklêsia i he synagogê. I dok su Jevreji u prvom veku svoju religijsku instituciju nazivali sinagogom, hrišćani, koji su uglavnom govorili grčki, upotrebljavali su reč „ekklesia". U Novom zavetu taj termin se koristi u nekoliko različitih značenja. On, s jedne strane, upućuje na grupu ljudi – bilo da je tu reč o celokupnoj hrišćanskoj zajednici u jednom gradu ili o vernicima što su se okupili u nekoj kući. S druge strane, u nekim novozavetnim spisima pojam crkve ima i univerzalni, generički smisao, pa se tu onda, pre svega, misli na crkvu svih hrišćana. U svakom slučaju, u rana hrišćanska vremena reč ekklêsia nikad nije označavala religijsku građevinu ili veroispovest, denominaciju, a to su dve najčešće savremene upotrebe te reči.[4]
Reč ekklesia, veoma poznata u antičkoj grčkoj književnosti, označava javno i u redovnim vremenskim razmacima sazivano sabranje građana jednog grada, s ciljem donošenja ozbiljnih odluka (npr. saziv skupštine koji srećemo u Solonovom zakoniku).[5] Suštinska razlika pojma ekklesia u hrišćanskoj upotrebi je teološka. Reč crkva prati pridev: „crkva Božija" ili „Hristova", koji izražava da je izvor pravednosti ne samo sabranje (crkva), već Hrist, odnosno Bog. Ovo donosi suštinsku promenu u grčki smisao crkve: od demokratskog se pretvara u teokratski. Konkretna forma crkve je bilo sabranje radi vršenja evharistije.[5]
Vikipedija
Nije slučajno što su apostoli izabrali upravo reč ''eklesija'' da označe svoju ''zbornicu''. Time su oni po meni hteli da predoče da njihovo okupljanje se dešava u određeni dan. U koji?
Poruka je jasna: mi se okupljaju određenog dana u sedmici. U kojem? Već u prvoj polovini II veka taj dan je bila Nedelja u zoru. Kog dana su se okupljali u vreme dok su živeli apostoli? U subotnjem danu, jer nam je poznato na osnovu Svetoga Pisma da su na Sabatni dan posećivali Sinagoge da bi najpre Jevrejima propovedali evandjelje.
Ako bi se zajednica organizovala na gornjim principima, mislim da bi se postiglo jedinstvo koje je neophodno za uspešan život i duhovni rast svakog pojedinca u malim grupama. Naime, ako bi neka mala grupa/grupe imala veci uspeh i prosperitet od neke druge grupe/grupa tada bi one delovale kao magnet na članove onih koje nisu tako uspešne ili su potpuno neuspešne i one bi stoga prelazile u te duhovno prosperitetne grupe. Taj prelaz bi išao mirnim putem. U nekim grupama bi se broj članova smanjivao u drugima bi rastao do brojke 12, a ako bi bilo više zainteresovanih, onda bi se formirala nova gripa identičnog naučavanja. Neke grupe bi se potpuno ''ugasile'', a druge bi nastajale.
Želim ponovo da naglasim, jer osećam da će tu biti nesporazuma, da pokret koji želim da osnujem nije ekumena. PUT ce imati takt poput muzike. Unutar toga takta je dozvoljena sloboda, ali taj isti takt i ograničava tj. određuje okvire verskog sadržaja. Dakle, ne radi se o objedinjavanju svih religija i svih ideologija i svih filozofija pod jednom ''kapom''. Ne. Pokret PUT želi da sačuva čak i kontradiktornost Biblije kao nešto sveto, ako je to zaista kontradiktornost što će saznajni proces i toku vremena pokazati. Ne zaboravimo reči Isusa Hrista: Matej 12,36 A ja vam kažem da će za svaku praznu riječ koju reku ljudi dati odgovor u dan strašnoga suda.
Postovani čitaoce, verski pokret PUT nije nova hrišćanska crkva niti nova religija. On je oblik hrišćanske zajednice koji odgovara vremenu u kojem mi sada živimo. Njegov cilj je da udruži ljude koji veruju u Isusa Hrista, bez obzira na njihova različita uverenja i verske interpretacije pojedinih stihova u Bibliji. PUT smatra da je proizvodnja dobrih ljudi po arsinima koje je zadao Hristos, najvažniji cilj koji treba postići. Kada ljudi svojom plemenitošću i dobrotom posvedoče drugim ljudima izvan pokreta da je vredno slediti Isusa Hrista, onda će svrha postojanja pokreta PUT biti ostvarena.
Pokret PUT ne smatra da u drugim zajednicama nema iskrenih duša koje ce biti spasene. Mi smo za mir i saradnju sa svima. Članovi PUTA bi trebali da budu voma tolerantni prema drugima u svom okruženju. PUT će ulagati maksimalne napore da pomogne drugim zajednica da dođu do veće svetlosti ukoliko one to žele.
|
