Najpre da vidimo šta je to vera?
Jevrejima (11:1) „Vera je, pak, tvrdo čekanje onoga čemu se nadamo i dokazivanje onoga što ne vidimo.“
Vera je dar od Boga. Verom se spašavamo. Isus nam kaže:
Jovan (14:1) „U Boga verujte i u mene verujte.“
Kakva je ljudska vera? Ona je slaba. Zašto? Čovek koji živi u grešnoj i ljudskoj prirodi ima slabu veru. On je odvojen od Boga i živi pod Božijom milošću. Odvojenost od Boga slabi njegovu veru, a Božija milost pojačava njegovu veru. Božija milost deluje na čoveka spolja i omogućava čoveku da se ponovo poveže sa Bogom, kroz Njegovog jedinorodnog i ljubljenog sina Isusa Hrista. Ako verom otvorimo vrata na srcu svome i dopustimo Hristu da uđe u srce naše onda Hrist deluje na čoveka iznutra i tako povezuje čoveka sa Bogom pomoću blagodati Hristove.
Primanjem Hrista u srce svoje, čovek se ponovo rađa i počinje da živi duhovnim životom. Živeći duhovnim životom, čovek prihvata Hrista za svoga Spasitelja. Hristos živi u srcu vernika i Hristova vera dolazi do izražaja.
Otkrivenje (14:12) „Ovde je trpljenje svetih, koji drže zapovesti Božije i veru Isusovu.“
Neki teolozi tvrde da ovaj stih nije dobro preveden i da treba da stoji umesto „veru Isusovu“ – „veru u Isusa“. Na taj način stih bi se uklopio u doktrine crkava kojima teolozi pripadaju. Ovaj stih je zaista dobro preveden, a mi ćemo u nastavku videti i proučiti veru Isusovu.
Kakvo je telo imao Isus Hrist na Zemlji?
Rimljanima (8:3) „Jer što zakonu beše nemoguće, jer beše oslabljen telom, posla Bog Sina svog u obličju tela grehovnog, i za greh osudi greh u telu.“
Jevrejima (4:15) „Jer naš prvosveštenik je neko ko ne samo što može da saoseća s nama u našim slabostima, nego je i poput nas iskušan u svemu, ali nije zgrešio.“
Vidimo da je Hrist na Zemlji bio u obličju grešnog tela, i da nije sagrešio. Pošto je bio u obličju grešnog tela, a nije sagrešio, onda zaključujemo da je mogao sagrešiti. Zašto bi Ga Sotona kušao u pustinji, ako ne može sagrešiti. Odvojenost od Boga je greh i pošto je Isus bio u zajednici sa Ocem Nebeskim, Sotona je kroz kušanje pokušao da odvoji Hrista od Boga (Matej 4:1-11), ali nije uspeo.
Zbog toga je postojao rizik večnog gubitka da Otac izgubi Sina, jer je Sin mogao sagrešiti. Da je Hrist bio u telu koje nije moglo sagrešiti, onda bi Očeva ljubav prema svetu bila umanjena, jer u tom slučaju Otac nije mogao izgubiti Sina.
Kako je Hrist došao u telo koje je moglo sagrešiti? To objašnjava sledeći stih:
Rimljanima (5,12) „Zato, kao što kroz jednog čoveka dođe na svet greh, i kroz greh smrt, i tako smrt uđe u sve ljude, jer svi sagrešiše.“
Zbog genetske linije nasleđivanja, od Adama, preko Isusovih predaka, pa sve do Isusove majke, Isus se rodio u telu koje je moglo sagrešiti. Njegovo telo je bilo oslabljeno u odnosu na Adamovo telo, zbog prisutnosti greha u dužini od oko 4000 godina.
Kakvu je slavu imao Isus Hrist na Zemlji?
Da li je Hrist imao slavu na Zemlji istu kao što je imao i na Nebu? Šta je to slava Hristova, jer se ta reč često spominje u Bibliji? Slava Hristova jeste Njegov Duh, život i karakter.
Jovan (17:5) „A sada proslavi Ti mene Oče u Tebe samoga, slavom koju imadoh u tebe pre nego što svet postade.“
Ovo je stih iz molitve koju Sin upućuje svome Ocu. Jasno se vidi da je Sin imao veću slavu na Nebu, nego na Zemlji. Silaskom na Zemlju, Sin je izgubio nešto od Božanskih atributa koje je imao na Nebu. Biblija ne govori direktno šta je izgubio, ali nije teško zaključiti da je izgubio besmrtnost, sveznanje i sveprisutnost.
Zbog čega je Hrist izgubio ove Božanske atribute? Zato Hristovo grešno telo na Zemlji, koje nije sagrešilo, nije moglo prihvatiti te Božanske atribute. Ne može telo na Zemlji biti sveprisutno. To je nemoguće. Zamislite da je Hrist bio besmrtan na Zemlji i da je pogrešio. Tada bi greh postao besmrtan. To je nemoguća kombinacija. Pošto je mogao sagrešiti, onda je Hrist morao biti smrtan. To jasno kaže stih Rimljanima 5,12. Ako nije mogao sagrešiti, onda nije imao ljudski život na Zemlji, život koga mi imamo. Ako nije imao ljudski život onda nas ne može spasiti, jer nas On spašava ljudsko-Božanskim životom sa kojim je pobedio greh, koji je ujedinjen sa životom Oca Nebeskog. To je spasonosni život koga dobijamo kada otvorimo svoje srce za Hrista. Čovek ne može pobediti greh, ali zato Hrist u čoveku to može. Zato je Hrist naš Spasitelj.
Da li je Isus imao znanje sa Neba boraveći u ljudskom telu?
Isus je kao beba imao telo kao sve ostale bebe. Šta je bilo sa Njegovim Duhom? Da li je imao Duh kao i ostala deca?
Psalam(51:5) „Gle, u bezakonju rodih se, i u grehu zatrudne moja mati mnom“.
Ovaj stih nam kaže da se rađamo u bezakonju, odvojeni od Boga. Adam je padom u greh odvojio ljudski rod od Boga. Pošto smo mi Adamovo potomstvo, onda se sva deca rađaju odvojeno od Boga. Bog je izlio svoju milost i na Adama i njegovo potomstvo da bismo mogli ponovo pomoću Božije milosti da se vratimo Bogu. Možemo zaključiti da se bebe rađaju odvojeno od Boga, ali pod Božijom milošću. Božija milost, kroz život, deluje spolja preko savesti. Pogledajmo sledeća dva stiha koji se odnose na Hristov Duh.
Luka(2:40) „A dete rastijaše i jačaše u duhu, i punjaše se premudrosti, i blagodat Božija beše na njemu.“
Luka(2:52) „I Isus napredovaše u premudrosti i u rastu i u milosti kod Boga i kod ljudi.“
Vidimo da je Isus pored Božije milosti imao i blagodat Božiju. Milost Božija umanjuje zlo, jer da nema milosti Božije zlo u ljudima i u svetu bilo bi još veće. Blagodat Božija izgrađuje i duhovno jača ljude. Milost Božija deluje spolja na sve ljude, na nekog više, a na nekog manje, osim onih koji hule na Duha Svetoga, koji su živi umrli. Blagodat deluje iznutra na one vernike koji imaju čvrstu zajednicu sa Bogom. Vernik koji primi Hrista u srce svoje, spašava se blagodaću Hristovom. Isus Hrist još kao beba imao je blagodat Oca svoga Nebeskoga, nije začet u bezakonju (Psalam 51:5) kao ostala deca.
Iz ovih stihova vidimo da Isus kao beba, a i kasnije, nije imao znanje sa Neba. On se nije sećao svoga života sa Neba kada je bio sa Ocem svojim Nebeskim. Šta nam kaže sledeći stih:
Matej (3:17; 17:5) „I gle glas s Neba koji govori: Ovo je Sin moj ljubazni koji je po mojoj volji.“
Bog Otac u Novom Zavetu javlja se tri puta direktno. Od tri javljanja dva puta izgovara gore navedeni stih; prvi puta prilikom Hristovog krštenja, a drugi put na Gori preobraženja kada je Hrist bio sa prorocima Mojsijem i Ilijom.
Sotona u Novom Zavetu tri puta kuša Hrista u pustinji. Od tri kušanja on dva puta kaže „ako si Sin Božiji“. Sotona je znao da Hrist nema znanje sa Neba o tome da je Sin Božiji, nego da veruje da je Sin Božiji, i zato je pokušao da iskuša Hrista preko Sinaštva. Hteo je da poljulja veru Isusovu o tome da je Sin Božiji. Bog Otac sa svojim javljanjem sa Neba je ohrabrio Hrista da je On zaista Sin Božiji, jer Sin Božiji na Zemlji nije imao znanje sa Neba.
Mnogi vernici misle da je Isus znao da je On Sin Božiji. On je znao da je Sin Božiji, ako znanje prihvatimo kao stepenicu vere.
2.Petrova (1:5-7) „I na samo ovo okrenite sve staranje svoje da pokažete u veri svojoj dobrodetelj, a u dobrodetelji razum (znanje u nekim prevodima), a u razumu uzdržanje, a u uzdržanju trpljenje, a u trpljenju pobožnost, a u pobožnosti bratoljublje, a u bratoljublju ljubav.“
Razum ili znanje je stepenica vere, i to znanje kroz veru imao je Isus. On je imao sve stepenice vere. Hrist nije imao znanje o tome kako je sa Ocem stvarao Nebo i Zemlju i more i izvore vodene i sve vidljivo i nevidljivo. On nije znao da je Sin Božiji nego je verovao da je Sin Božiji.
Neki vernici veruju da Mu je majka rekla da je Sin Božiji. Kada je isus imao 12 godina, roditelji su Ga izgubili u Jerusalimu. Evo šta se desilo kada su Ga našli:
Luka (2:48-50) „I videvši Ga začudiše se, i mati Njegova reče Mu: Sine! Šta učini nama tako? Evo Otac tvoj i ja sa strahom tražismo te. I reče im: Zašto ste me tražili? Zar ne znate da meni treba u onom biti što je Oca mog? I oni ne razumeše reči što im reče.“
Isusovi roditelji nisu razumeli da je Isus verovao da je Sin Božiji.
„Marija je u svom srcu verovala da je njeno rođeno sveto Dete taj dugo očekivani Mesija, ali nije smela da izrazi svoju veru“ (Čežnja vekova, poglavlje „Dani borbe“)
Sada kada znamo da je Isus verovao da je Sin Božiji, onda nam se i Otac i Sin otkrivaju na poseban način. Zahvaljujući ljubavi Očevoj i veri Hristovoj na Zemlji, mogao se ostvariti plan spasenja koga su doneli Otac i Sin na Nebu pre nego što je čovek sagrešio.
Zamislimo Hrista na Zemlji koji nije imao znanje sa Neba, da je On verovao da Ga je Otac poslao na Zemlju da izbavi palog i grešnog čoveka. Najveća moguća vera je Hristova vera, jer je verovao Ocu svom Nebeskom koji je svojim Duhom delovao na um Hristov, tako da je Hrist činio ono što je Bogu (Njegovom Ocu) ugodno, činio je volju Njegovu i proslavio Ime Očevo.
Kako vernik da zadobije veru Isusovu?
Kada vernik poveruje da je Isus na krstu pobedio đavola i greh i da je pobeđena smrt Hristovim vaskrsenjem i da je Hrist na Nebu dobio slavu u punoći Očevog Duha, da bi mogao prebivati u srcu vernika, onda je vernik otvorio svoje srce za Hrista. Hrist nam kaže:
Otkrivenje (3:20) „Evo stojim pred vratima i kucam i koji čuje moj glas i otvori vrata, ući ću i večerati s njim i on sa mnom.“
Kada otvorimo svoje srce za Hrista tada dobijamo ljudsko-Božanski život našega Spasitelja, sa kojim je On pobedio greh na Zemlji, ujedinjenim sa Očevim životom na Nebu. Tada pobeđujemo đavola, greh i smrt, ali to ne činimo mi nego Hrist u nama. Tada u sebi imamo spasonosni Hristov život. (Galatima 2,20).
Galatima (4:6) „I budući da ste sinovi, posla Bog Duha Sina svojega u srca vaša koji viče: Ava Oče.“
Hristov (Sinovljev) duh ulazi u srce vernika.
Rimljanima (8:16) „Ovaj duh svedoči našem duhu da smo deca Božija.“
Ovaj stih jasno govori da smo deca Božija, ako u sebi imamo duh posinaštva, odnosno Hristov Duh.
2. Korinćanima (5:17) „Zato, ako je ko u Hristu nova je tvar, staro prođe i gle sve novo postade.“
Iz gore navedenog stiha vidi se da stari čovek u nama prolazi (umire), a rađa se novi čovek. Stari čovek je čovek sa Adamovim duhom, a novi čovek je sa Hristovim Duhom. Hrist na taj način postaje Otac novog večnog života. (Otac večni, Isaija 9,6)
Umiranje starog čoveka u Adamu i rađanje novog čoveka u Hristu je proces koji traje, kod nekih vernika duže, a kod nekih kraće. Proces je ispravan kada se vernik umanjuje, a Hrist raste. Vernik se tako obnavlja, postaje Hristolik i posvećuje se.
Kološanima (3:9) „….Jer svukoste staroga čoveka sa delima njegovim, i obukoste se u novoga, koji se obnavlja za poznanje, prema liku Onoga koji ga je sazdao, gde nema Jelina ni Judejca, obrezanja ni neobrezanja, varvarina ni skita, roba ni slobodnjaka, nego je sve i u svemu Hrist.“
Možemo zaključiti da je Hrist svetlost koja obasjava svakog čoveka koji dolazi na ovaj svet, bez obzira na boju kože, nacionalnost, socijalni status i pol, a one koji ga prihvate, duhovno obnavlja i oblači u novoga čoveka, tako što im pročišćava misli, reguliše želje, povećava ljubav, saosećanje i samilost prema drugima.
1. Korinćanima (15:45) „Tako je i napisano; prvi čovek Adam postao je duša živa; poslednji Adam Duh koji daje život.“
Poslednji Adam je Hrist. On je Duh koji verniku daje život. Hristos svojim Duhom boravi u srcu vernika i daje mu život i obnavlja vernika.
„Mi hoćemo Svetog Duha koji je Isus Hrist“ (Ellen White, Letter 66, April 10. 1894, par18).
„Sveti Duh je lično On, odvojen od svog ljudskog personaliteta i zato nezavisan od njega. On (Isus) je na svim mestima prikazan kroz svog Svetog Duha, kao Sveprisutan (Isus)“ (Ellen White, Letter 119, 1895 par 18).
Primanjem Hrista, primamo novi Duh (Sveti Duh) koji obnavlja srce naše. Primiti Svetog Duha znači primiti Hrista u srce svoje, odnosno imati Svetog Duha u sebi znači imati Hrista (Hristov Duh) u srcu svome. Tada smo:
1. Povezani sa Bogom Ocem, kroz jedinorodnog i ljubljenog njegovog Sina.
2. Deca Božija (Jovan 1,11-13), jer smo duhovno povezani sa Bogom
3. Slobodni; nismo robovi greha, jer svaki rob ima gospodara. Postajemo slobodni od toga gospodara, jer nas je Hristos svojom prisutnošću u srcu našem oslobodio (Jovan 8,32) od tog gospodara. Kada upoznamo istinu (Hrista) tada smo slobodni.
4. Duhovni (Galatima 5,22-23), a ne telesni (Galatima 5,18-21)
5. U veri Isusovoj. Imamo Isusa u srcu svome. Isus ima svoju veru. Vera Isusova postaje i naša vera. On veruje kroz nas. On nas ojačava svojom verom.
6. Otvorenog srca za Boga i volimo Boga
7. Osposobljeni i spremni da činimo ono što je Bogu ugodno, da činimo volju Njegovu i da proslavimo Ime Njegovo.
Vernik koji ima Hrista u srcu svome je: blag, krotak, dobar, u veri, u ljubavi, radosti i miru, uzdržan i trpeljiv. (Galatima 5,22-23)
Sledeći stihovi nam govore o tome: Svetlost je simbol vere, a toplota simbol ljubavi.
Jovan (8:12) „Ja sam svetlost svetu. Ko ide za mnom neće hoditi u tami, nego će imati svetlost života.“
Kada Hrist uđe u srce naše, On će ga osvetliti i imaćemo Hristovu veru, jer je ljudska vera slaba i nepouzdana.
Galatima (2:20) „A ja više ne živim nego živi u meni Hristos. A što sad živim u telu, živim verom Sina Božijeg, kome omileh, i predade sebe za mene.“
Apostol Pavle je živeo verom Hristovom. Vernici koji su rođeni nanovo, žive takođe verom Isusovom, jer je vera dar od Boga.
Zaključak
Da se podsetimo najlepšeg stiha u Bibliji:
Jovan (3:16) „Jer Bogu tako omile svet da je i Sina svog Jedinorodnog dao, da ni jedan koji Ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.“
Znamo da je jevanđelje radosna vest, da je Plan spasenja ispunjen, da je Bog vaskrsao Sina i da se spašavamo verom u Oca, verom u Isusa, verom Isusovom, blagodaću Hristovom i ljubavlju Očevom.
U gornjem stihu piše da je Bog dao Sina. Kako je Bog dao Sina kada znamo da je Otac vaskrsao Sina i da se Sin vratio na Nebo? Postavimo pitanje drugačije. Da li se Bogu vratio drugačiji Sin, od onoga Sina koga je Bog poslao na Zemlju?
Da vidimo kakvog je Sina Bog poslao na Zemlju.
Bog je stvorio Nebo i Zemlju i more i izvore vodene zajedno sa Sinom (Priče 8:22-30), kroz Sina (1. Korinćanima 8,6) i za Sina (Kološanima 1,16). Evo jednog citata od Ellen White (1SP24,25):
„Pošto je Zemlja bila stvorena i sve životinje, Otac i Sin su sproveli svoj plan koji je bio osmišljen pre Sotoninog pada, da stvore čoveka po Njihovom obličju. Oni su učestvovali zajedno u stvaranju Zemlje i svakog živog bića na njoj. I sada Bog kaže Njegovom Sinu: Hajde da načinimo čoveka po svom obličju.“
Bog je poslao na Zemlju gore opisanog Sina. Da vidimo kakav je bio Sin koji se vratio na Nebo, Ocu svom Nebeskom.
Kao što je poznato, Otac je vaskrsao Sina treći dan po Pismu. Posle boravka na Zemlji od nekoliko dana, Sin se uzneo na Nebo. Sin sa Zemlje na Nebo donosi svoj ljudsko-Božanski život sa kojim je pobedio greh na Zemlji. Otac Mu vraća slavu u punoći svoga Duha, jer Utešitelj, Duh Istine iz Oca izlazi (Jovan 15,26).
Hrist je na Nebu sa desne strane Oca svoga. Svojim ljudsko- Božanskim životom sa kojim je pobedio greh na Zemlji i sa slavom koju je dobio od Oca, On (Hristos) može ući u srce vernika, odnosno svojim Duhom može biti prisutan u srcima svojih sledbenika. Primanjem Hristovog Duha, vernik prima Hrista u srce svoje. Hristov sledbenik je tada obučen u bele haljine spasenja, koje se sastoje od Hristove milosti i Hristove pravednosti i obučen u tim haljinama stoji opravdan verom pred Bogom.
Postavimo sebi pitanje: da li se Sin koji se vratio na Nebo seća vremena kada je stvarao sa svojim Ocem Nebeskim? Kada Mu je Otac, posle uznesenja, vratio slavu u punoći Duha, da li mu je vratio i sećanje kada su Njih dvojica zajedno stvarali? Ovo su duboke teme i možda nisu presudne za naše spasenje, ali treba da znamo da ćemo odgovor na neka pitanja dobiti u večnosti kada ćemo još bolje upoznati i Oca i Sina.
Bog je zaista pokazao ljubav zajedno sa Sinom, da bi spasio tebe i mene od večne smrti. Postojao je rizik večnog gubitka da Bog izgubi Sina. Postojao je rizik da Sin izgubi svoj život i umre večnom smrću, da je sagrešio, jer onda ga Otac ne bi mogao vaskrsnuti. Plan spasenja je uspešno ostvaren.
Hvala našem dragom Ocu Nebeskom što nam je dao Sina svoga jedinorodnoga tako da se verom u Njega i verom Njegovom i blagodaću Njegovom i krvlju Njegovom i životom Njegovim možemo spasiti i zadobiti život večni.
Neka nas Bog blagoslovi u tome!
(Podvučeno je moje)