Tuesday
2024-03-19
5:26 AM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
ВИКА 4 »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 59

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

Вика 4

1) Сигуран сам да је већина нас православних верника бар једном држала у рукама мали православни црквени календар и могла је запазити да се у њему на крају или на почетку наводи молитва Оче Наш, Благослов Дјеви Марији, Две највеће Божје заповести, Десет Божјих заповести и Црквене заповести. У овом чланку размотрићу прву од ових црвених заповести којих иначе има девет. Она гласи: ''Молити се Богу и слушати службу Божју сваке недеље и празника.'' Ми би могли да протестујемо и да кажемо: ''па где се у Новом Завету наређује светковање празника'', при томе сада посебно циљам на богослужење недељом. Оно нигде у Писму није заповеђено. Замишљам да испред себе имам православног теолога са којим водим полемику око овог питања. Предпостављам да би ми одбрусио: ''па ми у тој џепној књижици нисмо ни написали да је то Божја заповест него смо ставили да је црвена заповест.'' Можда би ми тиме запушио уста, али ја се још не предајем, настављам са питањима да би дошао до веће светлости о свему томе. Ко је цркви дао право да доноси заповести? Имамо ли пример у Писму где је Божији народ увео неки празник на одређени дан, а да га Бог није експлицитно наредио? Имамо. Налази се у Књизи о Естери, познатој по томе да се у њој Бог уопште не помиње, али она ипак говори о Богу на један специфичан начин. Јеврејски народ је тај Божији специфични начин казивања разумео, и тако је настао празник Фурим. Једино је мало чудно то што су одређена два дана за светковину истог догађаја 14, и 15 Адар. Први датум је важио за Јевреје из града Сусана, а други за остале Јевреје. Изгледа да овим Свето Писмо жели да нам каже да је време стална садашњост те да није битан сам дан када се нешто прославња него смисао и садржај онога на шта та светковина указује. Овде је присутна једна дубина коју требамо разумети. Наиме, повукао сам паралелу са богослужењем у дан недељни. Ту имамо изгледа случну ситуацију да је Божји верујући народ дошао до смисленог закључка о томе да је потребно практиковање окупљања у дан недељни, јер је Господ својим васкрсењем у тај дан на то указао иако није ништа о томе рекао. Ако би којим случајем одговорио оном теологу да је црква погрешила то би звучало као оптужба и он би вероватно одреаговао констатацијом да сам или јеретик или секташ, јер упућени ово што сам изнео знају. Сада се поставља питање: ''да ли богослужење недељом поништава сабат?'' Мислим да не, већ га потврђује. Погледајмо у Књизи о Естери како је решен проблем изнет у њој. Доношењем новог закона. Е сад ту би могли да дебатујемо шта значи ''нови''? Да ли је у питању радикална допуна па је зато нов или је тај закон у својој суштини нов? Ту улазимо у сферу незгодних спекулација. Наше схватање значења тог придева је да је нешто ново само ако није раније постојало. Уколико је на пример стан реновиран или кућа реконструисана она није нова иако можда тако изгледа. Међутим, да ли су и Јевреји тако размишљали? Сећам се како ми је један адвентиста, сада покојни, објашњавао шта значе Христове речи ''нову вам заповест дајем.'' Били смо у колима, он је возио, а ја сам седео поред њега. Пут је био свеже асфалтиран (горњи слој) па је то искористио као илустрацију. Парафразираћу га по сећању: видиш Милоше, то није нови пут, али пошто је пресвучен новим слојем, глазуром, изгледа као нов.  Не знам да ли ми је дао добро објашњење, али у једно сам сигуран било би против науке Светог Писма када би се они који светкују сабат кривично гонили. Такође то се исто односи и на оне који богослужбују недељом, а били би рецимо гоњени због тога.

2) Данас је 11.9.2019. Синоћ сам упознао једног човека из Нове Градишке, Хрватска. Разговарали смо преко скајпа више од 3 сата. Каже да  је био припадник адвентиста седмога дана 17 година, а онда је једнога дана закључио да је доктрина о тројству небибијска. Своје ново гледиште и веровање је предочио водећим људима заједнице којој је припадао и они су га искључили.

Драги читаоче, сада ћу покушати да повучем паралелу између његовог и мог случаја у верском погледу. Наиме, ја сам по родитељима православни хришћанин, имам известан отклон према православљу, јер многе ствари које СПЦ практикује ја не практикујем нити верујем у штошта у шта они верују. На пример, не клањам се иконама, не обожавам свеце, имам различита гледишта у вези више теолошких питања, па опет не пада ми на памет нити да затражим исписницу нити да било коме од свештених лица на моју личну иницијативу кажем у шта верујем и како верујем, осим ако би ме неко од њих упитао за то, онда бих можда рекао. Ипак, не знам како би поступили ако би изнео свештенику да се не слажем са извесним веровањима. Вероватно остављају човека у његовој заблуди, па ако се продомисли добро је дошао, а ако не ником ништа. Понекад одем у цркву на молитву и то је све. Не исповедам се свештенику нити узимам причест. Крштен сам као беба и сходно томе водим се као члан цркве, али као што рекох немам еухаристијско заједништо са њима, јер никада нисам узео еухаристију. Е сад, као такав ја могу рецимо да држим суботу или да је не држим као дан одмора, нико од њих ми неће рећи шта то радиш нити ће ме због тога искључити из цркве. Исто тако никога не занима нити би ми пребацио због тога да ли ја у цркви палим свеће или не палим, да ли убацујем новац или не убацујем у сандуче за прилоге, да ли верујем у доктрину о тројству или не верујем, али видимо из случаја мог новог пријатеља да постоје деноминације које не толеришу разлике по питању рецимо веровања у то да ли је Бог тројичан или не? Оне без изузетка одстрањују такве из својих редова искључењем. Ту човек може или да глуми па да остане члан, или да каже истину о својим уверењима па да буде искључен. Шта је паметније? Пријатељ ми је рекао да он није могао да настави по старом, а да не каже руководству о својим нових схватањима, а то је имало за последицу брисање из црквених књига. Намеће ми се питање може ли особа да држи све Божје заповести (упуте) и да има веру Исусову, а да не буде члан ни једне од деноминација? Што се тиче првог мислим да да, јер ни једна црква никоме не може да забрани да буде моралан, а у погледу другог ту постоји један проблем а то је остварење еухаристијског заједништва. Јер ако је човек сам како тај обред да практикује, јер је он церемонија заједништва? Не може да има одговарајуће искуство, психолошки доживљај који је неопходан. Због тога сматрам да још није дошло време да се деноминације напуштају све док се не формира Глобална црква (екумена) и Светка влада и оне не легну заједно у кревет. Када корупирана светска црква из помоћ глобалне државе наметне силом своја веровања, онда постоји објективан и оправдан разлог да се напусти духовни Вавилон, до тада треба радити на себи и свом карактеру у оквиру своје постојеће заједнице.

Ево у међувремену на моје постављено питање у вези теме: Искључење из Српске православне цркве уследио је одговор једног од форумаша који ћу овде цитирати јер ми се чини да тачно осликава како ствар по топ питању стоји у СПЦ:
''Црква Православна нема Инквизицију. Ти, ако си хришћанин, имаш обавезу да научиш нешто о Богу у Кога верујеш. Подразумева се да неће нико да те кажњава за кривоверје, мада ако тако верујеш питање је да ли можеш да се причестиш, то поп одлучује. Ред би био да те поп подучи; да ти препоручи књиге које да читаш сходно твом духовном нивоу.

Имаш Символ вере, где је лепо изражено све. Научиш то, и онда идеш на "разраду" уз помоћ корисне литературе.

Ако, пак, незнавен, кренеш да проповедаш погрешна јеретичка учења другима, да збуњујеш народ, можеш бити позван на црквену одговорност (има ги разни).

То што помињеш су Оци решили пре 16-17 векова и изразили у Символу вере. Питање је да ли хоћеш да секташиш по Србији и другде, или да будеш уд Цркве Христове. То је до тебе...ако хоћеш, онда се мораш мало и трудити. Ако те занима литература, напиши шта те мучи и људи ће ти препоручити духовни лек Отаца и учитеља, који разбија јеретичка умовања.''

3) Суноврат моје породице, гашење породичног огњишта започело је ко зна када у телима и душама мојих предака из мамине и татине лозе. И наравно, када неко носи у себи грозницу своје пропасти тада ће сви који уђу у однос са таквом особом бити инфицирани тим паразитом нестајања пре времена иза чега остаје само пустош. Први поступци у човековом животу су најважнији, ако они нису у складу са космолошким законима који су заправо Божји закони онда све иде наопако таквој особи, она не успева ни у чему што би је учинило срећном, јер јој закони који су уграђен у саму природу не дозвољавају да досегне блаженство. Моји родитељи иако се нису разводили никада нису имали складан однос. Моја Мајка је стално говорила: ''отићемо ми одавде'', док је Ћале имао визију останка у свом родном месту. Он је био банаћанин, а они су познати као људи који врло тешко напуштају своје место рођења да би отишли да живе негде другде па макар онамо било стопут боље и пробитачније. Такав менталитет су имале старе лале. За њих је прећи кућни праг најтеже што се може урадити. Мама родом из Подриња имала је некакав јеврејски дух, а он је путнички који стално гледа негде преко, онамо са друге стране. Несклад је идеална комбинација за пропаст. Али ако је баш такав исход предодређен онда све то има неку логику. Изгледа да су се он и она баш зато такви и нашли, јер нису били достојни да остваре у потпуности своју људску судбину, па самим тим нису ни на своје потомке пренели потенцијал за такво остварење. Да најпре дефинишем шта сматрам потпуно оствареном људском судбином? То је оно када се човек роди, складно се психофизички развије, заврши неку школу, запосли се, формира породицу, изгради хармоничан однос са Творцем и на крају умре у дубокој старости, сит живота.
Развој моје породице је имао и успоне и падове, али је у глобалу тренд био опадајући на свим пољима. Један од преломних тренутака био је када се моја сестра удала. Наиме, од самог почетка моја мајка и отац нису волели зета. Некако нису били одушевљени његовим понашањем, није им био симпатичан. Разлоге за то не бих наводио јер су банални. До тог времена тата се успешно и  веома дуго одупирао маминим плановима о напуштању места у коме смо до тада живели и пресељења у неко друго место или град. А онда су сестра и зет дошли на идеју да купе плац близу Зрењанина да би саградили кућу. То су и остварили касније, али су постигли и то да убеде и мог тату и маму да и они исто то учине доказујући да је то јако паметно. И ми и они смо саградили куће (ми нашу властитим рукама), али смо је продали недовршену након татине смрти, а њихова је и до дана данашњег недовршена, а сада је 2019, али није продата. Граде је преко 40 година, ако се не варам. Била је близу завршетка, међутим зет је изненада умро, те је окончање изградње одложено за касније. Ја и мама смо и даље наставили да живимо у Итебеју у старој кући, али стицајем околности ја успевам да добијем на коришћење стан у Суботици где сам иначе студирао економију. Након тога моја мајка и ја се пресељавамо да живимо у том граду на северу Бачке. Тиме се коначно остварио њезин сан о напуштању Итебеја. Она је 2006 умрла. Ја сам остао сам као птица на грани. У међувремену кућа у Итебеју услед зуба времена је толико оронула да више није безбедна за становање, тако да више и не одлазим тамо на неки дужи боравак. Не полази ми за руком ни да је продам иако је нудим по смешној цени. Боже ако је твоја воља помози ми да нађем купца за своју имовину у Банату. Ради се о селу које изумире, у њему је све мање становника. Пружи руке Господе и помози нам.

4) Постоји гледиште да је овај наш живот представа и да су улоге у њему давно подељене. То има фаталне последице на разумевање централне доктрине коју налазимо у Библији, а то је тројичност Божанства. (в. Матеј 28:19; 1 Јов. 5-12) Тако на пример, када сам једној особи говорио о свом веровању да Отац, Син и Дух живе у тројакој форми (или у три односа, као што један човек истовремено може да буде отац, син и брат) она је одреаговала опаском: ''да, али то су моје улоге.'' Другим речима, неки се ''ваде'' мишљу да је све ово што се дешава у нама и око нас једна позоришна представа, а не стварност. Наиме, по схватању дотичне особе он није тата зато што му је његова људска природа, дата од Бога, то омогућила, него је он сам одабрао да игра ту улогу оца, при томе и не примећујући да његов избор не би имао никакве ефекте да којим случајем није полно биће или да је кастриран (уштројен). Додуше човек, по својој слободној вољи, може да остане у целибату и да никада не постане тата односно да се не оствари у том погледу, али то је неприродно, јер подразумева уништавање природних нагона ка сексу.

5) Ћаскао сам, ових бригом испуњених дана, јер је цео свет у паници због корона вируса, са једном мојом пријатељицом преко скајпа. И пошто волимо да прозборимо често о религијама, рекох ја њој нешто о поповима и калуђерима нашим, јер ме она подстаче на то пошто у задње време посећује манастир Сланце који је у близини Београда. Рекох ја њој постављајући питање: мислиш ли ти да они образовани калуђери који знају хебрејски, грчки, латински и старословенски верују у иконе и њихову чудотворну моћ? Шипак. Они верују у онај прорез поред икона где ти треба да убацујеш новац. Када сам јој то рекао настао је мук, тајац за извесно време. Наиме, хтео сам да јој објасним да они верују у наивност, примитивизам и необразованост, али не у своју, него у твоју, драги читаоче овог чланка.

6) Ми смо држава у којој се велики верски празници као што су Васкрс и Божић обележавају два пута као нерадни дани, јер имамо и православну и католочку популацију које примењују различите календара. Ти дани би требало да буду на радост свима, али да ли је тако? Болесне и особе које живе саме у тим данима су максимално без скрби друштвене заједнице, јер ако зависе од неге и помоћи некога ко има право да одсуствује са посла у тим данима оне остају без потпоре. И уместо да се радују оне су у проблему јер морају да се побрину саме о себи што може да их оптерети и доведе до погоршања њиховог здравственог стања што се редовно и дешава. Знам једну такву особу која у време тих празника доживљава појачане тегобе и само размишња када ће они проћи, јер тим данима ни здравствене установе ни продавнице углавном не раде. Међутим, проблем у вези тога има једну незгодну екстензију, а она се манифестује као духовна бол. Наиме, Исус је рекао: ''И тако дакле по родовима њиховим познаћете их.'' (Матеј 7:20) Како је могуће да нешто што је од Бога има такве реперкусије на несрећне људе? А опет када човек боље размисли да ли су то уопште празници које је Бог желео или наредио да се успоставе? Историја нам сведочи да су ти благдани установљени од стране цркве више стотина година после одласка Христа са земље и смрти апостола. Нема сумње да су то у ствари пагански празници који су христијанизовани зато они и имају такво дејство на живот угрожених људи. У Библији постоји један посебан дан, а то је субота. О том дану Христос је рекао: ''... Даклем ваља у суботу добро чинити.'' (Матеј 12:12) Тако се прославља Бог за време празника, а не занемаривањем јадних људи.

Пошто су код нас црквени празници дуплирани, дуплирани су и проблеми које унесрећени људи имају због тога, а штету трпи и држава у економском смислу. Да је којим случајем 1923. године СПЦ применила усвојен на свеправославном конгресу у Цариграду Миланковићев календар, ми би сада у исто време када и католици обележавали велике црквене празнике.

7) Кад год у мислима започнем да разјашњавам доктрину о Светом Тројству наилазим на један проблем који се не састоји у томе што не знам коју од многих илустрација из природе да одаберем пошто нема сумње да је то сам човек, јер је он створен како Писмо каже ''на слику и прилику Божју'' и он је круна Божјег стварања. Проблем настаје због тога што при таквој илустрацији се налазим у искушењу да користим неприкладне речи, јер је садашње стање човека природе грешно, ако их пак не користим, илустрација губи на снази. Зашто је то тако? Разлог је тај што је човек изгубио славу Божју. Овде ћу изнети ''финију'' варијанту описивања, јер не желим да оптеретим ни своју савест, а ни савест оних који ово читају. Наиме, као што је познато човек је тело, дух и душа. Све три димензије су једно биће, човек. Примера ради, његов дух му каже: ''немој мастурбирати, то није добро, просипаш семе, расипаш енергију беспутно, то је грех према Богу.'' Тело његово му каже супротно: ''испразни тестисе, биће ти лакше, после тога ћеш заспати ко јагње.'' Ово што му тело говори ко то говори: полни орган, рука или нога, не то му говори тело кроз ум, свест, кроз исти онај орган кроз који му је и дух говорио? Зашто? Зато што је у питању једно биће, а не два. Међутим, чини се као да су та два атрибута, сексуалност и духовност, код човека засебне целине, које имају стварну егзистенцију. Апостол Павле у једној од својих посланица говори о унутрашњем и спољашњем човеку, а сви знамо да ми нисмо два у један ни један у два. Очигледно да наши најјачи појмови не могу да дефинишу Бога. Зато у објашњавању Тројства и себи а нарочито другима, радије узимам најједноставнију илустрацију до које је људску ум дошао у истраживању свемира, а то је атом водоника. Не због тога што таква илустрација може да дефинише Створитеља, него зато што она може да објасни како три могу да буду једно. Православна теологија објашњава Тројство применом апофактичке теологије и то је добар правац којим иде. Мислим, и ту се слажем са Гаутамом Сидартом, да људи требају да развијају духовну снагу, а да избегавају метафизичке расправе, јер оне немају практичне последице. Ми треба да дођемо до одговора на сва битна питања наше егзистенције, а не егзистенције Бога, јер није Он у проблему него ми.

8) Данас, 31. 5. 2020 у полу сну, пред зору, чуо сам глас који ми говори: ''Милоше, свиња је пукла.''

9) Не знам како да у једном једином изразу опишем свој живот, а волео бих када бих знао. Ипак, намеће ми се један израз којем дајем статус фаворита. Он гласи:  ''Могло је боље.'' Али зашто није? Због чега нисам учинио другачије када је лако могло да се учини. Која сила је то спречила. Шта је узрок томе? Да ли не знање, недостатак среће, неповољне околности или све то скупа? Није ли то већ давно трасирано негде далеко на небу, па сада остаје само да се једимо што нисмо, а могли смо. А и да маштамо како би наши путеви били лепши, успешнији, и вреднији за нас и за друге у људе да смо којим случајем кренули тамо, а не овамо, лево, а не десно. На крају, шта би вредело помислим често и да су се остварили сви планови моји, опет би можда помислио да је могло бити боље.

10) Ноћас 10. 6. 2020 имао сам изванредан сан визију. Уснио сам како стојим поред прозора гледам у небо. И тада изненада угледао сам летећи објекат у непосредној близини. Видео сам много детања на тој летелици као никада пре, јер сам и раније сањао сличан сан али тада су била два летећа диска а изгледали су као што у медијима описују летеће тањире. Били су беле боје и некако прозирни. Али овај бих  морао да нацртам да бих вам тачније описао како је изгледао. У горњем делу имао је покретни прстен који се окретао око своје осе, док сама летелица чини ми се није ротирала. На оплати споља металик боје јасну су се уочавале конструкције које су ми личиле на некакве отворе или прозорчиће. Никакав траг није остављао иза себе, а кретао се веома брзо и у свим правцима избегавајући препреке. Док сам у чуду гледао долетео је тачно испред прозора где сам стајао као укопан, застао је на тренутак, а онда стаховитом брзином одјурио равно у правцу насупрот мене и мог погледа. При том сам у свом телу осетио тешко описив доживљај силине и брзине његовог удаљавања. Захваљујем Богу на тако чудесној визији која ме је одушевила.

11) Мајко, ја сам та проклетиња проклета, а не ти, нити било ко други за које сам говорио и којима сам говорио да јесу. Ако си на неки начин жива, тамо горе у небесима, заложи се за мене код Бога да ме избави од ове муке којој сам изложен овде на земљи. Ти која си била полуписмена више си знала и умела од мене образованог, али неуког. Са маленим средствима и начином постигла си ствар о којој само Бог, ја и ти знамо, а погледај мене који располажем највећим достигнућима цивилизације, али не постижем готово ништа. Осећам само жељу за одмаздом, бес, очај, анксиозност и фрустрацију. Одавно сам убијен, знам и како су то постигли, али нису они криви, крив сам ја што сам им у томе помогао. Имао сам небројено пута могућност да мирно сачекам долазак смрти, уместо тога тражио сам њихову помоћ, то је била моја највећа грешка. Они су ми ту помоћ углавном пружали, иако невољно и без емпатије, али су ме зато психички, а можда и духовно убили за сва времена. Знам да лек од те бољке само Бог има, и да ми ти у томе не можеш помоћи.

12) Ако двоје гурају у истом правцу онда нешто од тога може да буде. Успех и просперитет породице и појединаца зависи од степена преклапања циљева и настојања да се они постигну. Моја мајка је често говорила: ''отићемо ми одавде'', и заиста она и ја смо отишли. Она је само имала такву жељу, а ја сам и порадио на томе. Насупрот нама двома, отац мој се залагао да останемо у свом родном месту, и ето бар што се њега тиче то му се и остварило.  Е сад, чији циљеви су паметнији, поставља се питање? Неке ствари се не могу видети одмах из ближе перспективе, можда касније. Време ће показати. Када размишљам из садашње перспективе чини ми се да је ћале био у праву, али такође видим и бенефите који су постигнути реализацијом маминог циља. Ко зна шта је боља? Када год човек постави такво питање, мислим да не може, а да не помисли на Бога. Често када купим овде у овом граду у коме живим на пијаци орахе, а они нису јефтини, помислим на своју мајку која је својим рукама посадила малених садница у дворишту наше куће, а које је нашла у јарку крај њива као младице и који су у међувремену нарасли велики, а чије плодове једу сада неки други људи или једноставно пропадају, а ја их овде за новце купујем, обузме ме нека сета, али не зато што их ја не једем, него зато што их је она посадила да их ми заједно једемо и уживамо у томе, једнога дана.

13) На синоћној скајп конференцији 22. 9. 2020. запазио сам упечатљиву појаву вулгарног тумачења Светог Писма. Наиме, један од чланова групе старија особа, је категорички заступао став да све оно што пише у Библији важи и данас осим обредних ствари. То је по мом уверењу исправно гледиште, али се у даљој дискусији показало да дотични заговара вулгарно тумачење Божје речи. Ево кратког објашњења. Други учесник у дијалогу се успротивио наведеном ставу наводећи као пример да су Израелци морали да носе у за се лопатицу па када би осетили нужду требало је да иду изван логора и да тамо обаве физиолошку потребу, а затим ископају рупу и тај измет да затрпају (в. 5. Мој. 23:13). На то рече млади дискутант:
- Ми то данас не радимо, јер имамо нужнике, на шта је овај други одговорио
- Ма не мој, а реци ми дал си ти служио војску?
- Јесам.
- Па зар те никад није притера те си отишао у шипражје и обавио нужду?
- Да, али то су биле посебне околности.
Дакле, као што постоји вулгарна економија за разлику од класичне, тако постоји и вулгарна теологија. Пропис из 5. Мој. 23:13 је имао за циљ да чува околиш и здравље Израелаца. Радило се о санитарној одредби. Тај Божији принцип доброг газдовања планетом је трајан и увек важећи, а методе и начини како ће се то у пракси спроводити се могу мењати и мењали су се током историје и развоја цивилизације. На вишем ступњу духовног и технолошког развоја ти начини треба да буду све савршенији и ефикаснији.


14)  ''Tijekom Srednjeg vijeka razvila se katolička teologija prema kojoj je nedjelja ispunjenje subotnje zapovijedi. Zamisao je bila da se propis zapovijedi ne dira, ali da je vlašću Katoličke crkve subota promijenjena u nedjelju. Odredbe Zakona smatrane su moralnima i trajno obvezatnima, dok se izbor dana smatrao obrednim i privremenim, prolaznim i stoga predmetom koji Crkva može promijeniti.'' SUBOTA, Kenneth A. Strand
Читајући наведени цитат улетела ми је мисоа да је можда обратно исправно. То јест да је сам дан суботњи трајно обавезан, а да су прописи пролазни, привремени и везани за околности и ситуације. Ако је то валидно онда би требало развити управо супротну теологију од горе наведене католочке. И заиста Писмо на самом почетку каже да је Бог благословио и посветио дан седми, а не одредбе везане за тај дан.


15) Хајмо мало да причамо о белим лажима. По једној дефиницији беле лажи су
друштвено прихватљиво прећуткивање или заобилажење истине ради виших циљева, усмерених на опште добро. А као примери се наводе овакве ситуације:

Laž podstiče kreativnost

''Ako dete nacrta vaš portret nećete mu reći 'Milo moje, crtež je lep, ali ako pogledaš bolje videćeš da su mamine oči iste veličine. I da nisu crvene. Nacrtaj opet.' Kada dete izražava svoju kreativnost nije vreme za lekciju iz anatomije. Pohvalite ga bez obzira kako izgleda njegova rukotvorina. To će biti nedužna laž koja će podstaći detetovu kreativnost i maštu.''
 
Pitanje o životu postavljeno prerano
 
''Kada vas vaš trogodišnjak pogleda svojim velikim očima i pita hoćete li zauvek biti tu, lagaćete. I to vrlo uverljivo. Jer nema šanse da se mami, kao i svakom čoveku, sutra može nešto dogoditi. I tada detetu slažete da ćete zauvek biti ovde. Smrt nije nešto što maleni mozak može pojmiti, a pomisao da nećete zauvek biti tu mališanu može biti uznemirujuća. Stoga, razgovore o životu i smrti ostavite za kasnije kada dete bude dovoljno veliko da ih razume.''

Ова друга ситуација ми је позната из властитог живота само што ја тада нисам имао 3 године него око 6 година. Био је врео летњи дан. И док смо ја и мама лешкарили одмарајући се паде ми напамет да је упитам једно питање. ''Мама, колико ти сада имаш година и колико ћеш још да живиш?'' Она ме је озбиљно погледала очигледно схватајући да сам ја забринут што ће и она морати једнога дана да умре, јер сам почео да бивам свестан да би то за мене било веома проблематично, јер сам болешљиво дете. Одговорила ми је да ће се то десити, али не сада него када буде много стара. Одговор ме је њен мало и утешио и разочарао. Утешио, јер се то неће скоро десити, али ме је разочара чињеница да ће се то ипак једном догодити. И догодило се 2006., а разговор о томе смо имали 60' година прошлог века. Околности су се током времена промениле. Постао сам зрео човек. Нисам се остварио у потпуности, али имам неки пут којим идем. Живим отприлике као Шопенхауер. Немам ни жене, ни детета, ни породице, ни дедовине, ни очевине. Неко се потрудио да од свега тога будем лишен. Ипак нисам апсолутно усамљен јер имам извезне пријатеље преко скајпа, фејзбука, дакле виртуелне, сурогатне, које више трпим него што уживам дружећи се са њима. Неки од њих знају само да вређају и то им изгледа причињава велико задовољство. Појава људи на Нету који се понашају као да су неко и нешто ме баца у очај. Они ће вам контрирати чак и када им кажете нешто са чиме се слажу. Понекад се запитам да ли би био могућ било какав суживот са таквима када бих се негде срели у реалном животу? Чисто сумњам, јер када до оваквих свађа и размирица долази преко скајпа, шта би било тек када би се окупили заједно? Не смем на то ни да помислим. Међутим, не жалим се, и то је нешто, Богу хвала, јер има таквих којима је интернетски живот сан снова.

Да ли у Библији имамо неки репрезентативни пример коришћења ''беле лажи''? Невероватно звучи али тако нешто се налази на првим страницама Писма и то употребљено од стране самог Божанства. Ви који читате Библију сигурно знате за стих у коме Бог говори Адаму да ће умрети оног дана када буде окусио са дрвета познања добра и зла, али се то није десило, јер касније читамо да је Адам живео 930 година. И сада као што знате ту крећу различита тумачења. Да се Бог предомислио, да је одложио пресуду, да је Адам тог дана духовно умро, али да је телесно умро много касније. Адвентисти то место тумаче овако: када је Адам згрешио и требао да умре Христ је интервенисао понудивши себе као жртву, што је резултовало Божјим повлачењем одлуке да Адам умре тога дана када је згрешио. Да ли су сва ова тумачења исфабриковане конструкције да би човек својим умовањем оправдао Бога? Изгледа да јесу. Зашто не би могла да постоји ''божанска лаж'' попут ''беле лажи'' наших биолошких родитеља као што смо видели у примерима горе. Па зар Бог није наш небески Родитељ? Замислите да је којим случајем Бог рекао ''немојте јести са дрвета познања добра и зла, али ако и поједете са њега нећете умрети баш тог дана него много касније.'' Зар то не би било протумачено као да их Бог стимулише да управо прекрше забрану. Дакле, ова ''божанствена лаж'', би се могла објаснити оном илустрацијом са почетка овог чланка. Према томе, Господ је поступио као што поступа сваки племенити и нормалан родитељ према својој деци.

Погледајмо нас саме као људе. Човек лаже у свим својим добима. То је део наше природе којег верник у Исуса Христа треба да се реши. У теорији је јасно: немојте лагати. Али у пракси је ситуација много сложенија.

Ислам је једна од ретких религија која у неким случајевима одобрава лажи. Лаж у исламу се назива ''такија'', а прикривање дела истине се назива ''кутон'', али већина религија сматра лаж великим грехом као на пример хришћанство. (в. Псалам 101:7; Отк. 21:8, 27)
Када особа лаже, повећава се садржај кортизола и тестостерона у његовој крви.

Појављују се изрази као што су ''света лаж'' и ''лаж за спас.''
У Библији постоје такви случајеви које можемо окарактерисати као „лаж за спас“. На пример, епизода са курвом Равом у књизи Јошуиној.
Наравно, постоје ситуације у животу када истина, изречена лично, може јако наштетити човеку, нанети бол. У овом случају, радије не говорим ништа.

 

Која је сврха неистине?

Лаж је унутрашњи став, устаљени поглед на свет или чак намерно служење „оцу лажи“. У основи лажи је погрешна референтна тачка живота. Стога треба разликовати - у које сврхе је изречена неистина? Ако сакријем локацију особе од људи који желе да је злостављају, да ли би то била лаж? Не, јер у основи постоји жеља да се служи истини.


16) Ако на извесно време оставим пострани све што сам до сада научио путујући кроз живот ако је то уопште могуће учинити а мислим да није у апсолутном смислу могуће, те своје закључке о ономе што се дешава у животу изведем само из онога што ми стварност која ме окружује говори, једна мисао ми је најдоминантнија а она гласи да сва постигнуће у било којој области људског деловања настају као резултат решавања проблема које човечанство и човек има живећи на овој планети. Узмимо на пример то како су рецимо настали списи Новога Завета који је за хришћане део Библије и основни документ вере. Читамо у њима да су поједине заједнице у тада Римском царству имале разне проблеме. У циљу решаваља тих невоља и давања одговора на разна питања апостоли и еванђелисти су били покренути да напишу дела која су постала драгоцена баштина човечанства. Сада ћу се послужити једним обичним примером који је верујем свима и познат и близак. Ради се о електричном уземљењу. Због чега се врши уземљење? Као заштита од струјног удара у случају квара уређаја. Дакле, и овде имамо присутан проблем и решење тог проблема ангажовањем људског ума. И на крају овог параграфа навешћу најличнији пример који је уско везан са искуством које ја имам у свом животу. Наиме, ја веома добро познајем механизам хемостазе то јест систем коагулације крви иако сам лајк то јест нисам лекар. Зашто имам та знања која ми уопште нису потребна, а не би била потребна ни човечанству да не постоје болести које се једним именом зову коагулопатије? Можда сте погодили. Да, ја болујем од хемофилије. Дакле, и ту имамо присутан проблем и онда да би погођени максимално подигао свест о својој болести чита књиге о томе, распитује се код оних који се тиме бави и као резултат тога настаје спознаја. То вам је гледано са стране оболелог. Исти принцип важи и када се погледа друга страна, мислим на научну заједницу. Револуционарни помаци конкретно у лечењу хемофилије су се десили веома брзо након што се појавио вирус ХИВ-а, пошто су многи оболели били инфицирани тим вирусом примањем заражене крви путем трансфузије. Наука је одреаговала и убрзо су се појавили плазматски препарати који су вирусно инактивирани и пречишћени. До тада су се оболели од хемофилије лечили свеже смрзнутом плазмом која је морала да се даје у великим количинама, терапијом која је имама многе нус појаве, а ефекте у зауставњању крварења веома скромне. На све стране уочавамо исти принцип: проблем - реакција - решење. Али ни један од проблема у историји света није апсолутно решен па ме голица питање да ли је Бог намерно створио такав свет да га проблеми мотивишу и терају на напредак али без апсолутног решења било чега, или је сам човек својим понашањем васпоставио или изнудио такав облик живљења на земљи?

17) Када успостављамо везу са неком другом особом ми у ствари ступамо у однос са одређеном композицијом молекула те особе, јер су ти молекули и та композиција наша суштина. То је наша супстанца, она је наша природа. Међутим, није тако када улазимо у однос са Богом. Јеврејски мислиоци кажу: ''Бог је место света, али свет није његово место.'' И православни теолози тврди исто то само на други начин па кажу: ''Бог је Творац света, али свет није од Његове супстанце.'' Забуна настаје отуда што се често под изразом ''бог'' подразумева божанска суштина, што је погрешно, будући да је сам термин ''бог'' релативан. Ми улазимо у однос са Особом а не са божанском Суштином. На пример, када је Абрахам разговарао са ЈХВХ он је ступио у комуникацију са Ентитетима који су јели телетину, погачу, маслац и пили млеко, док је Абрахам стајао поред њих као што и ми угошћујемо своје пријатеље изражавајући тим чином гостопримљивост. То је могуће само ако су сви учесници исте природе. Даље нам се каже у Писму да је један од њих био ЈХВХ. Али то није била Његова суштина, него се Он појавио као људска особа. У 2 Мој. 3:14 Он и каже за себе: ''ПОСТАЋУ ШТО ГОД ЖЕЛИМ ДА ПОСТАНЕМ.''
У Јеврејима посланици пише да је Бог у прошлости много пута и на много начина говорио нашим праочевима преко својих пророка, а у овим последњим данима преко Сина... Дакле, Бог себи није поставио никаква ограничења по питању тога како ће се појавити, или како ће говорити човечанству.

18) Колико је Бог добар, наиме иако сам фактички потпуно сам као некакво сироче на овоме свету, ипак пронашао је једног човека који је мени потпуно непознат да ме на улици пита како сам и да ли ми је потребна нека помоћ? Надам се да та особа нема неки проблем па се због тога тако понаша. Ову задршку имам, јер у данашњем друштву све што је нормално се сматра ненормалним, а ненормално нормалним. Све је данас постално чудно, па чак и то када се неко према вама лепо понаша, јер смо стално изложени нечовештвом па нам доброта делује необично. Питамо се да није то каква болест у питању, не дај Боже.

19) Пролазим улицом, на клупи седи човек кога не познајем, обраћа ми се речима: Бог те чува. На то сам одговорио: ''Тако је'', и поздравих га подигнутом руком. Ови незнанци су ми јако занимљиви, јер они очигледно преносе поруке из виших свера. Осврнуо сам се да видим да ли и другим који пролазе то исто говори? Нисам чуо.

 

Calendar
«  March 2024  »
SuMoTuWeThFrSa
     12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2024
    Free website builderuCoz