UDARNA SNAGA ISTINE - Sola Scriptura
 
Monday
2016-12-05
4:24 AM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
Sola Scriptura »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 33

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

 Sola Scriptura



SAMO SVETO PISMO (SOLA SCRIPTURA)

- John Whiteford -

Otac John Whiteford je bivši Nazarenski pastor koji se obratio u Pravoslavnu veru neposredno po diplomiranju na temu religije na Southern Nazarene University , Bethany , Oklahoma , USA . Prvi susret sa Pravoslavljem je imao kroz svoje učešće u lokalnom pokretu spasa, koji je takođe uključivao i o ca Anthony Nelson - a i nekoliko parohijana. Preko godinu dana je trajalo istraživanje Svetog Pisma i ranih hrišćanskih spisa, a uz pomoć i strpljenje oca Anthony -ja i parohijana, Otac John je primljen u Svetu Pravoslavnu Crkvu. Rukopoložen je za sveštenika i službuje u Sv . Jonah of Manchuria Orthodox Church , Huston , Texas , USA .

 

Pravoslavno Objašnjenje Protestantskog Učenja

Da li su Protestanti izgubljeni ?

Od mog obraćenja iz Protestantizma u Pravoslavlje, primetio sam opšte iznenađenje onih koji su rođeni u Pravoslavlju, da se Protestanti mogu konvertovati. To nije zato što su nesigurni u svoju veru, nego zato što su se čudili da je moguće probiti to neprobojno Protestantsko insistiranje da "budu u krivu". Ono što sam ja shvatio je da većina Pravoslavaca ima ograničeno znanje i shvatanje šta je to Protestantizam, i odakle crpi svoje korene. Vrlo često se dešava, kada Pravoslavni vernik diskutuje sa Protestantom da iako koriste iste reči, obično nisu u stanju da se razumeju, zato što govore različitim teološkim jezikom. Drugim rečima kazano, nemaju zajedničku teološku osnovu da bi diskutovali o razlikama. Kada se uzme u obzir preko 20,000 različitih protestantskih pokreta koji postoje (sa jedinom zajedničkom tvrdnjom - da samo oni razumeju Bibliju na pravi način), potpuno možemo da razumemo zbunjenost Pravoslavaca.

Bez obzira na brojne prepreke, ipak ima nade za Protestante. Oni koji tragaju za teološkim smislom, istinskim služenjem Boga, i drevnom hrišćanskom verom, kucaju na vrata Pravoslavne Crkve. Mnogi nisu zadovoljni sa kontradikcijama i izbledelom protestantskom Amerikom. Ali kada otvaramo vrata, moramo biti spremni da odgovaramo na pitanja. Mnogi od njih su protestantski ministri, ili spadaju u grupu bolje informisanih, koji istinski tragaju za istinom. Oni moraju dosta toga da promene i zaborave, i to onda zahteva teološki obrazovane Pravoslavne Hrišćane koji treba da im pomognu. Pravoslavni Hrišćani koji znaju mnogo o Protestantizmu, ali jos važnije, koji poznaju svoju vlastitu veru !

Ironično je da je povećano interesovanje za Pravoslavlje u Americi došlo po obaranju komunizma u Istočnoj Evropi, a istovremeno se desio i neviđen prodor sekti i kultova u Pravoslavne zemlje. Tako da smo mi, Pravoslavni, dobili dupli zadatak: Da misionarimo i prezentujemo našu veru Protestantima ovde na zapadu, ali i da se borimo sa širenjem jeresi kako ovde, tako i u tradicionalnim Pravoslavnim zemljama. U svakom slučaju, zadatak je da se naoružamo sa znanjem i da razumemo probleme sa kojima se borimo.

Najzastrašujuća karakteristika Protestantizma jeste njena mnogobrojna različitost i kontradikcija. Baš kao mitološka Hidra, njene mnogobrojne glave se stalno umnožavaju, i iako vredi tragati i boriti se protiv mnogobrojnih jeresi individualno, to ipak nije pravi ključ za pobedu. Da bi se razumela jedinstvena učenja svake sekte, potrebno je znanje istorijata i razvoja Protestantizma uopšte, istraživanja u oblasti svake glavne protestantske teologije, bogosluženja, itd... kao i dodatno obrazovanje vezano za moderne trendove kao što su liberalizam i emocionalizam. Čak i sa svim tim znanjem, nije realno za očekivati da se može držati korak sa novim sektama koje se pojavljuju svakodnevno. Ipak, sve te razne grupe i sekte mogu da se okarakterišu sa generalnom kategorijom zvanom - Protestantizam.

Sve Protestantske grupe veruju da su upravo one istinski razumele Bibliju. Iako se između sebe ne slažu u tumačenju Biblije, ipak se slažu da tumačenje treba da se obavlja po principu "uradi sam”. Ako im se uspe objasniti zašto je takav individualistički princip poguban, i koji je pravi način da se pristupi proučavanju Svetog Pisma, onda će bilo koji Protestant, bilo koje sekte, razumeti zašto je Crkveno Predanje neophodna komponenta u hodu ka istini. Čak i različite grupacije poput Baptista i Jehovinih Svedoka, nisu baš tako različite kao što to izgleda na prvi pogled. Ako ste ikada gledali raspravu Baptiste i Jehovinog Svedoka, primetićete da u svojoj analizi citiraju jedan drugom različite delove Biblije. I ukoliko su podjednako teološki potkovani, rasprava ih neće nigde odvesti, a pri tome ne vide da imaju zajednički problem koji je vezan za pristup Bibliji. I tu upravo leži srce te Hidre koja proizvodi jeresi, i ako se ubode u to srce, sve će glave popadati...

Zašto Samo Sveto Pismo ( Sola Scriptura ) ?

Ako hoćemo da razumemo kako Protestanti razmišljaju, prvo moramo da saznamo zašto oni veruju u to što veruju. Ustvari, ako pokušamo da stavimo sebe u položaj prvih reformatora poput Martina Lutera, sigurno ćemo imati određenu dozu poštovanja prema uspostavljanju te doktrine Sola Scriptura . Ako se uzme u obzir korupcija Rimske Crkve u to vreme, degenerativna u č enja koja je promovisala, i iskrivljeno razumevanje Svetog Predanja koje je koristila da bi se odbranila, a sve uz činjenicu da je zapad već nekoliko stoleća bio odvojen i nije imao većeg kontakta sa Pravoslavljem iz kog vuče korene, teško je za očekivati unutar svih ovih okolonosti, da je Luter mogao postići bolje rezultate. Kako je Luter mogao da se poziva na Sveto Predanje u borbi protiv zloupotreba Rima, kada je upravo to predanje bilo prisvojeno od strane papizma, koji je bio odgovoran za zloupotrebe ? Luteru je izgledalo da je upravo to Predanje oronulo, i ako je počinjao sa reformom Crkve, onda je mogao da se pouzda jedino u Sveto Pismo. Međutim, Luter nikada nije nameravao da u potpunosti eliminiše Predanje, i nikada u suštini nije koristio samo Sveto Pismo. Ono što je on u stvari pokušao je da koristeći Sveto Pismo, odbaci one delove rimskog Predanja koja su bila oronula. Nažalost, njegovi govori i izjave su opovrgle ono što je radio, i mnogo radikalniji reformatori su preuzeli ideju i tako se stvorila doktrina Sola Scriptura .

Problemi Sa Doktrinom Samo Sveto Pismo ( Sola Scriptura )

A. Doktrina je zasnovana na broju pogrešnih pretpostavki

Pogrešne pretpostavke često vode ka pogrešnim zaključcima. Protestanti koji su spremni da istinski razumeju trenutno stanje u protestantskom svetu, moraju da se zapitaju: Zašto (ako je Protestantizam i doktrina Sola Scriptura od Boga dana) je došlo do toga da postoji preko 20,000 različitih sekti koje ne mogu da se usaglase o osnovnim aspektima Biblije, ili čak i to šta zapravo znači biti Hrišćanin ? Zašto (ako je Biblija sama dovoljna, a bez Predanja) Baptista, Jehovin Svedok, Karizmata i Metodista svi odreda tvrde da veruju u ono što piše u Bibliji, ali ne mogu da se dogovore o tome šta nas Biblija uči ? Nažalost, većina Protestanata su spremni za ovako tužno stanje da optuže skoro sve drugo, samo ne suštinski problem. Doktrina Sola Scriptura je zapravo temelj Protestantizma, i sumnjati u nju je ravno odbacivanju Boga. Međutim, Bog reče: "Svako drvo dobro rodove dobre rađa, a zlo drvo rodove zle rađa” (Mat. 7,17). Ako ćemo da ocenjujemo Solu Scripturu prema plodovima koje je donela, ne preostaje nam drugo nego da: "Svako dakle drvo koje ne rađa roda dobra, sijeku i u oganj bacaju” (Mat. 7,19).

Da li nas Sveto Pismo uči da je jedino i dovoljno ?

Najočiglednija pretpostavka koja proizilazi iz doktrine Sola Scriptura jeste da je Biblija sve što je potrebno za hrišćanski život, sve što je potrebno za istinsku veru, njeno sprovođenje, i službu. Citati koji se u tu svrhu najčešće podnose kao dokaz su :

(2 Tim. 3,15-17)

15. I što iz djetinjstva znaš Sveštene spise koji te mogu umudriti za spasenje kroz vjeru u Hrista Isusa.

16. Sve je Pismo bogonadahnuto, i korisno za učenje, za karanje, za ispravljanje, za vaspitavanje u pravednosti,

17. Da bude savršen Božiji čovjek, pripremljen za svako dobro djelo.

Oni koji koriste navedene citate kao dokaz u korist doktrine Sola Scriptura tvrde da se tu govori o Svetom Pismu kao jedinom i dovoljnim, jer ako je Sveto Pismo uistinu u stanju da od običog coveka napravi "savršenog čoveka Božjeg", onda nema nikakve potrebe za Svetim Predanjem. Međutim, šta je zapravo rečeno u tim citatima ?

Za početak, zapitajmo se o čemu to zapravo Sv. Apostol Pavle govori, kada priča o Svetom Pismu koje Timotije poznaje još od vremena kada je bio dete ? Jedno možemo biti sigurni, da nije reč o Novom Zavetu, jer on još nije bio napisan u vreme kada je Timotije bio dete. Zapravo, nije bio ni blizu da bude završen čak i u vreme kada Pavle piše ovu poslanicu Timotiju, a još manje da je bio prikupljen i objedinjen u kanon Novog Zaveta kakvog ga mi danas poznajemo. Očigledno je da je ovde reč o Starom Zavetu. U tom slučaju, ako koristimo navedene citate kao dokaz o dovoljnosti Svetog Pisma, ne samo da bismo isključili Sveto Predanje, nego li i celi Novi Zavet.

Drugo, ako je Pavle imao nameru da isključi predanje kao nepotrebno, treba da se zapitamo: Zašto Pavle koristi ne-Biblijsko predanje u istom tom poglavlju? Imena Janije i Jamvrije se ne mogu naći nigde drugde u Svetom Pismu, nego li u (2 Tim. 3,8), i Pavle kaže da su se oni protivili Mojsiju. Pavle nam zapravo otkriva da su imena dvojice egipatskih mudraca i vračeva koji se pojavljuju u 2. Mojsijevoj knjizi, poglavlja 7 i 8, bila zapravo Janije i Jamvrije. I ovo je zaista jedan od slučajeva gde se ne-Biblijski izvori koriste u Novom Zavetu.

Kada je Crkva zvanično kanonizovala Sveto Pismo, primarni razlog za uspostavljanje prihvaćenih knjiga kao Svetih Spisa, bio je da se zaštiti Crkva od mnogih knjiga za koje su neki tvrdili da su apostolskog porekla, ali su zapravo bile napisane od strane jeretika, kao na primer Jevanđelje po Tomi. Jeretičke grupe nisu mogle da zasnuju svoja učenja na Svetom Predanju zbog toga što su njihova učenja po poreklu poticala izvan Crkve. Jedini način da tvrde kako njihova učenja imaju osnovu bio je da iskrive sadržaj Svetog Pisma, tako što će da proizvedu nove knjige i poture ih kao apostolske. Crkva se odbranila od tih jeretskih učenja na osnovu apostolski utemeljenog Svetog Predanja (dokazano putem Apostolskog Prejemstva), upoređujuci sa njime razne spise i na taj način odbacila one koji nisu bili u skladu sa tim istim Svetim Predanjem.

Uspostavljajući kanon Svetog Pisma, Crkva nije imala nameru da time implicitno kaže kako je celokupna hrišćanska vera i sve neophodne informacije potrebne za slavljenje Boga nalaze u njemu. I upravo su Pravoslavni episkopi bili ti koji su na nekoliko sabora, dogovorno uspostavili kanon Svetog Pisma, baš kao što se i danas rešavaju sva bitna pitanja vezana za Pravoslavnu Crkvu.

Šta je bila svrha pisanja Novozavetnih knjiga ?

U protestantskim biblijskim naukama uči se da u proučavanju Biblije, pored mnogih drugih stvari, mora se uzimati u obzir literarni tip poglavlja koje se čita, jer različita poglavlja imaju različitu namenu. Sledeće što se mora uzimati u obzir jeste tema i svrha poglavlja. U Novom Zavetu imamo četiri glavne kategorije: jevanđelja, istorijske propovedi (dela apostolska), poslanice i proročansku knjigu (otkrovenje). Jevanđelja su pisana kao svedočanstva Hristovog života, smrti i vaskrsenja. Dela apostolska prepričavaju istorijat Božjeg naroda i živote značajnih ličnosti iz tog perioda. Poslanice su pisane kao svedočanstva specifičnih problema koji su se pojavili u raznim Crkvama. Doktrine koje su opisane uglavnom su bile odbacivane, ili su bile pogrešno shvaćene. Pitanja vezana za službu Gospodnju su objašnjavana samo kada je bilo problema da se shvate, kao u (1 Kor. 11-14). Knjiga Otkrovenja je napisana kako bi se pokazala Božja krajnja pobeda.

Zapazimo da nijedan od ovih tipova knjiga u Novom Zavetu nema službu Gospodnju kao primarnu temu, niti su namenjeni da do u detalje objašnjavaju kako svršavati službu Gospodnju u Crkvi. Dok u Starom Zavetu postoje detaljna upustva Jevrejima kako da obavljaju službu Gospodnju, u Novom Zavetu postoje samo nagovestaji službe koju si provodili rani Hrišćani. Zbog čega ? Sigurno ne zbog toga što se nije znalo kako se ta služba treba obavljati. Istoričari liturgija su pronašli činjenice da su rani Hrišćani nastavili da obavljaju službu koja je imala osnovu u jevrejskoj službi, a nasleđenu od Apostola. Bez obzira što postoji svega nekoliko pominjanja službi Gospodnjih u Novom Zavetu, ona ipak pokazuju da rani Hrišćani nisu bili divlja i neorganizovana skupina. Oni su svršavali službu Gospodnju liturgijski isto kao i njihovi očevi pre njih. Išli su na sluzbu u određeno vreme (Dela 3,1), u crkve/hramove (Dela 2,46; 3,1; 21,26) i zbornice (Dela 18,4).

Takođe zapazimo da nijedan od tipova knjiga u Novom Zavetu ne sadrži sveobuhvatna doktrinalna upustva niti sistematizovanu teologiju. Ukoliko je Biblija sve što je jednom Hrišćaninu potrebno, zašto u njoj onda ne postoje u određenoj formi doktrinalne tvrdnje ? Zamislimo samo kako bi mnoge današnje kontroverze bile lako razrešive kada bi Biblija sadržavala odgovore na sva doktrinalna pitanja. Bez obzira koliko bi to bilo pogodno, te stvari se ne nalaze u knjigama Biblije.

Da neko pogrešno ne razume gornje izjave. One nisu namenjene da umanje znacaj Svetog Pisma (Bože oprosti i pomiluj). Pravoslavna Crkva smatra Sveto Pismo svetim u celini, ali isto tako smatra da ne sadrži sve nepohodne i važne teme za Crkvu. Kao što je već rečeno, Novi Zavet ne sadrži neophodna upustva za službu Gospodnju, i to nije zanemarivo. Ista Crkva koja je stvorila kanon Svetog Pisma, i sačuvala Svete Spise, je prenosila i način službe Gospodnje na nove generacije. Ukoliko sumnjamo da je ta Crkva sačuvala Apostolski način službe Gospodnje, logično je da sumnjamo i u autentičnost sačuvanih Svetih Spisa, same Biblije.

Da li je Biblija u praksi zaista jedina i dovoljna za Protestante ?

Protestanti često tvrde kako "poverenja imaju jedino u Bibliju”. Mađutim, određeni broj pitanja se pojavljuje kada se prouči njihova stvarna upotreba Biblije. Na primer, zašto Protestanti pišu toliki broj knjiga na temu doktrina i hrišćanskog života uopšte ? Ako je Biblija dovoljna za razumevanje, zašto Protestanti jednostavno ne podele Biblije ? I ako je zaista jedina dovoljna, zašto nemamo istovetne rezultate kod svih koji su je proučavali ? Zašto svi Protestanti onda nemaju isto verovanje ? Koja je svrha svih protestantskih studija na temu Biblije, ako je sve što oni trebaju sama Biblija ? Zašto oni uopšte uče i propovedaju, jer bi samo čitanje Biblije trebalo postići željeni rezultat ? Odgovor na ova pitanja je, iako oni to nikada neće priznati, da Protestanti instiktivno znaju da se Biblija ne može u potpunosti razumeti individualnim proučavanjem. U stvari, svaka protestantska sekta je razvila svoje vlastito predanje, iako ga nikada neće nazvati tim imenom. Nije slučajno da svi Jehovini Svedoci veruju u isto, i Baptisti u isto, ali između sebe, ne veruju u isto. Činjenica je da članovi neke Protestantske denominacije nisu sami došli do doktrina i verovanja na bazi individualnog proučavanja Svetog Pisma. U stvari, oni su naučeni da veruju na određeni način, a na osnovu predanja dotične denominacije. Pitanje onda nije više: Da li verujemo samo i isključivo u Bibliju ili ćemo uključiti i predanje ? Realno pitanje je : Koje predanje ćemo koristiti kako bismo razumeli Bibliju ? Kom predanju se može više verovati ? Apostolskom Predanju (Svetom Predanju) Pravoslavne Crkve, ili modernim predanjima Protestantizma koja sežu u prošlost ne dalje od početaka reformacije ?

Sveto Pismo je bila osnova rane Crkve, dok je Sveto Predanje "pokvareno od ljudi" i pojavilo se znatno kasnije

Posebno u redovima Jevanđelista i Karizmata se često čuje da je reč "predanje” sinonim za nesto degradirano, i ako se na nešto stavi ta etiketa, to je isto kao da se za to tvrdi da je "zemaljsko", "duhovno mrtvo" i "destruktivno". Kada Protestanti čitaju Novi Zavet, njima je očigledno da se predanje i tradicija trebaju odbaciti. Pri tome zaboravljaju da Novi Testament govori o predanju i tradiciji Jevreja, i da je to ono što treba odbaciti. Slika koju Jevanđelisti i Karizmate imaju o ranim Hrišćanima je veoma slična slici koju oni imaju prema samima sebi ! Po njima, rani Hrišćani nisu imali liturgijski oblik službe Gospodnje, i nisu imali nikakvo predanje. Tek kasnije, kada se "Crkva pokvarila", te stvari su usvojene u Crkvi. Oni dozive težak udarac (baš kao i ja) kada u proučavanju ranog hrišćanstva, uključujući i spise otaca rane crkve, dođu do saznanja da istina nije baš onakva kako su je zamišljali. Lako se utvrdi da rani Hrišćani nisu nosili svoje Biblije na nedeljne službe. U stvarnosti, bilo je jako teško doći do vlastite kopije samo nekog dela Svetog Pisma, jednostavno zbog truda i vremena koje je bilo neophodno uložiti u prepisivanje. Tako da su se na prste mogli izbrojati oni koji su imali kopije u svom vlasništvu. Umesto toga, kopije su čuvali određeni ljudi u dotičnoj crkvi, ili su čuvani u samom hramu. Nadalje, mnoge crkve nisu imale kompletne kopije svih knjiga ni Starog, ni Novog Zaveta. Ovim se ne želi reći da rani Hrišćani nisu proučavali Sveto Pismo. Jesu, ali ne individualno, nego grupno. I u prvom veku posle Hrista, uglavnom su proučavali Stari Zavet. Kako su onda mogli da poznaju jevanđelje, život i učenja Hristova, kako svršavati službu Gospodnju, kakva je bila Hristova priroda, itd. ? Jedino su imali usmeno predanje nasleđeno od Apostola. Mnogi od ranih Hrišćana su bili direktni slušaoci Apostola, ali drugi nisu. Pogotovo po isteku prvog stoleća kada su se i Apostoli upokojili. Kasnije generacije su imale pristup Apostolskim pisanjima u obliku Novog Zaveta, ali je rana Crkva imala isključivo usmeno predanje kao jedino saznanje o hrišćanskoj veri.

Ova zavisnost o Svetom Predanju je očigledna i u samoj Bibliji. Na primer, Sveti Pavle u poslanici Solunjanima kaže: "Tako dakle, braćo, stojte čvrsto i držite predanja, kojima ste naučeni, bilo našom riječju, bilo poslanicom.” (2 Sol. 2,15)

Grčka reč koja se ovde koristi je "paradosis” (različito prevedena u protestantskim Biblijama), u bukvalnom prevodu znači "što vam predasmo”. Ista reč se koristi i u (M arko 7,3; 5,8), (1 Kor. 11,2), (2 Sol 2,15). S obzirom na sadržaj tih stihova, mozemo da se zapitamo: Šta čini predanje Fariseja pogrešnim, a predanje Crkve istinitim ? Izvor ! Hrist je jasno naglasio šta čini predanje Fariseja kada ga je nazvao "...zapovijestima ljudskijem...” (Marko 7,8). Sveti Pavle kada je govorio o Hrišćanskom Predanju kaže: "Hvalim vas pak, braćo, što sve moje pamtite, i držite predanja kao što vam predadoh.” (1 Kor. 11,2). A gde je on preuzeo te zapovesti ? "Jer ja primih od Gospoda što vam i predadoh, da Gospod Isus onu noć u koju bivaše predan uze hljeb.” (1 Kor. 11,23). Na ovo se poziva Pravoslavna Crkva kada govori o Apostolskom Svetom Predanju. "...bi mi potrebno da vam pišem moleći da se borite za pravednu vjeru, koja je jedanput dana svetima.” (Juda 3). Izvor Svetog Predanja je Hrist, koji ga je lično predao Apostolima, ali kada bi se sve popisalo sta je On uradio, "...ni u sami svijet, mislim, ne bi mogle stati napisane knjige.” (J ovan 21,25). Apostoli su svoje znanje preneli Crkvi, a time ona postade "...crkva Boga živoga, stup i tvrđava istine.” (1 Tim. 3,15)

Svedočanstvo zapisano u Novom Zavetu nam jasno kaže da su rani Hrišćani imali i usmeno i pisano predanje koje su dobili od Hrista a preko Apostola. Što se tiče pisanog predanja, ispočetka je ono bilo samo u delovima, jedna crkva je imala poslanicu, druga jevanđelje, itd. Postepeno, ova pisana svedočanstva su se skupljala zajedno u kolekcije sve dok jednog dana nisu uobličena u kanon Novog Zaveta. Kako su ovi rani Hrišćani znali koje knjige su autentične a koje nisu ? Poznato nam je da je bilo i onih knjiga za koje je tvrđeno da su apostolskog porekla, a zapravo napisane od strane jeretika. Autentične knjige su razdvojene od jeretskih na bazi Apostolskog Svetog Predanja koje je bilo u posedu Crkve.

Protestanti burno reaguju na bilo koje spominjanje Svetog Predanja, zato što je jedini oblik predanja sa kojim su se oni susretali bio koncept predanja Rimokatoličke Crkve. Nasuprot rimskog poimanja predanja, koje je uobličeno i predstavljeno unutar papizma, koje je razvilo nove dogme koje su bile nepoznate originalnoj Crkvi (bezgrešnost pape kao samo jedne od brojnih novih dogmi), Pravoslavni Hrišćani ne veruju da se Sveto Predanje menjalo. Svakako, kada se Crkva suoči sa jereticima, primorana je da preciznije definise razliku između istine i jeresi, ali se pri tome istina ne menja. Može se reći da se Sveto Predanje širi u smislu da, kako Crkva živi kroz istoriju, ne zaboravljaju se iskustva stečena na tom putu, ne zaboravljaju se svetitelji koji su se pojavili, čuvaju se dokumenta onih koji su jasno stajali uz veru, ali vera "…je jedanput dana svetima.” (Juda 3).

Postavlja se pitanje: Kako možemo znati da je Crkva sačuvala Sveto Predanje u njegovom izvornom obliku ? Najkraći odgovor bi bio da ga je sam Bog sačuvao u svojoj Crkvi zbog toga što je On to i obećao. Hrist je rekao da će On da sagradi Svoju Crkvu i da je ni vrata Pakla neće nadvladati (M atej 16,18). Hrist je glava Crkve (Efe. 4,16), a Crkva je Njegovo telo (Efe. 1,22-23). Da je Crkva izgubila izvorno Apostolsko Sveto Predanje, onda bi Istina morala prestati da bude Istina, jer je Crkva "…stup i tvrđava istine.” (1 Tim. 3,15). Uobičajena Protestantska teorija Crkvene istorije je da je Crkva "otpala” od vremena Cara Konstantina, pa sve do Reformacije. Da se to nekim slučajem desilo, makar i za jedan dan, onda bi to značilo da su je vrata Pakla nadvladala tog istog dana. Da je to bio slučaj, Hrist ne bi govorio o rastu Crkve u priči o semenu gorušice (Mt 13,31-32). On bi govorio o biljci koja je počela da raste, ali je zgažena, i na njenom mestu se kasnije pojavila nova biljka. Umesto toga On je koristio alegoriju semena gorušice koje je maleno, ali postepenim rastom postane najveće od svih biljaka u vrtu.

Neki Protestanti će da tvrde kako je uvek postojala neka grupa pravovernih koja je onda predstavljala i nosioce Božje Crkve. Međutim, gde su dokazi o tome ? Često se spominju Valdežani (Valdenci) kao pravoverni i to kod većine sekti. Zaboravljaju da Valdenci nisu postojali sve do 12-og veka. Teško je za poverovati da su te "pravoverne" grupice preživljavale preko hiljadu godina, a da nisu ostavile nikakve opipljive dokaze o tome da su uopšte i ikada postojale.

Drugi će da tvrde kako su kroz Crkvenu istoriju uvek postojali ljudi koji su propovedali drugačije od same Crkve i da su oni ti koji su nosioci Božje Crkve. Međutim, kako da znamo onda ko je onda propovedao ispravno predanje ? Ako se predanje "pokvarilo", kako su ti pravoverni znali i umeli da razdvoje Apostolsko Sveto Predanje od "pokvarenog" ? Protestanti imaju ove tvrdnje zbog toga što su se unutar Rimokatoličke Crkve pojavila kriva predanja. Pravoslavna Crkva je za razliku od Rimokatoličke sačuvala originalno Sveto Predanje, i poznata je po principima nemenjanja. Sva učenja koja su se pojavljivala u istoriji i bila su odbačena od Pravoslavne Crkve predstavljaju jeresi. Raznih grupa jeretika je oduvek bilo i biće, jer i sam Apostol reče: "...treba i jeresi da budu među vama, da se pokažu pošteni koji su među vama." (1 Kor. 11,19)

Svako može da tumači Sveto Pismo bez pomoći Crkve

Ovo je mišljenje koje se pojavilo kada su Reformatori počeli da zagovaraju doktrinu Sola Scriptura (samo Sveto Pismo). Način razmišljanja je u suštini bio da je Sveto Pismo dovoljno jednostavno i očigledno, tako da bilo ko može da ga razume ako ga čita sam. I zbog toga je odbačeno mišljenje da je neophodna pomoć Crkve u njegovom razumevanju. Ova pozicija je jasno definisana u prepisci između Luterana iz Tibingena (Nemačka) i Patrijarha Jeremije II , Patrijarha Konstantinopolja, trideset godina nakon Luterove smrti. U toj prepisci Luterani između ostalog pišu:

Sa jedne strane, može se tvrditi da je Sveto Pismo nepobitna istina i bez grešaka, ali da je u pojedinim delovima veoma nejasno, i da ga je nemoguće razumeti bez pomoći Crkve. Međutim, isto tako je istina i da ti nejasni delovi Svetog Pisma su u drugom delu sasvim jasno objašnjeni, tako da bilo koja osoba može sasvim jasno da ga razume.

Iako su ti Luterani koristili spise Svetih Otaca, oni su tvrdili da je to nepotrebno, i da u slučajevima gde su spisi u suprotnosti sa Svetim Pismom, treba ih odbaciti. U principu, ono što su oni zapravo tvrdili je da u slučajevima gde se spisi Svetih Otaca ne poklapaju sa njihovim individualnim tumačenjima Svetog Pisma, treba ih odbaciti. Time su stavili jasno do znanja da su ta njihova individualna tumačenja po autoritetu iznad tumačenja Otaca Crkve. Umesto da prihvate Oce, koji su se dokazali u pravednosti i svetosti, prioritet treba da se da ljudskom razmišljanju i individualnosti. Isti način razmišljanja je doveo većinu modernih luteranskih naučnika do toga da su odbacili većinu učenja Svetog Pisma, uključujući i Hristovu Božansku prirodu, vaskrsnuće, itd. Čak su stavili pod znak pitanja i verodostojnost samog Svetog Pisma na kome su prvi Luterani isključivo bazirali svoju veru. U svome odgovoru, Patrijarh Jeremija II je jasno razgolitio istinski karakter luteranskog učenja:

Prihvatimo Sveto Predanje Crkve istinski i sa srcem a bez bespotrebnih razmišljanja. "Bog je stvorio čovjeka dobra, a oni traže svakojake pomisli” (Prop. 7,29). Ne dozvolimo sebi da se stvori neka nova vera koja nije u skladu sa Svetim Predanjem Apostola i Svetih Otaca. I sam Sveti Apostol je rekao: "...ako vam ko javi jevanđelje drukčije nego što primiste, proklet da bude” (Gal. 1,9).

B. Doktrina Sola Scriptura ne zadovoljava svoje vlastite kriterije

Za očekivati je da sistem kakav je Protestantizam, čija je osnovna doktrina da je Sveto Pismo jedino i samo dovoljno za sva pitanja vere, prvo proveri i potvrdi da li ta i takva doktrina zadovoljava svoje vlastite kriterije. Za očekivati je da Protestanti mogu da pronađu mnoge dokaze unutar samog Svetog Pisma koji podržavaju tu doktrinu, koja je osnova za sve druge doktrine. U najmanju ruku, trebalo bi da se mogu pronaći barem dva ili tri čvrsta teksta koji jasno podržavaju tu doktrinu jer i samo Sveto Pismo kaže: "...u ustima dva ili tri svjedoka ostaće svaka riječ” (2 Kor. 13,1). Međutim, činjenica je da nema niti jednog stiha u Bibliji koji podržava doktrinu Sola Scriptura . Ne postoji niti jedan koji je barem i približan. Imamo na mnogim mestima gde se govori o nadahnutosti, autentičnosti i punoći Svetog Pisma, ali ne postoji niti jedno mesto koje propoveda da je Sveto Pismo jedino autoratitivno. Čak ako bi ovakvo učenje bilo i implicitno, budimo sigurni da bi rani sveštenici Crkve propovedali to isto. Međutim, takvo učenje jednostavno ne postoji niti u periodu rane Crkve. Time ova osnovna doktrina Protestantizma pobija samu sebe, i u suprotnosti je sa samom sobom. Ova doktrina, ne samo da nema uporiste u Bibliji, nego nas Biblija uči sasvim suprotno, što je već bilo i objašnjeno kada je bilo reči o spominjanju Svetog Predanja u Bibliji (2 Sol. 2,15) (1 Kor. 11,2).

Protestantske Individualne Interpretacije i Tumačenja

Od najranijih dana Reformacije, Protestanti su suočeni sa činjenicom da tumačenja Biblije individualno, vode ka nemogućnosti slaganja oko osnovnih pitanja doktrina. Još za života Martina Lutera, nastale su mnoge grupe koje su tvrdile da veruju "samo u Bibliju”, ali su se među sobom prepirale i nisu mogle složiti oko tumačenja iste. Kada su se Anabaptisti suprostavili Luteranima u mnogim ključnim tačkama vere, Luterani su ih masakrirali na hiljade. Tu je bio kraj proglašenog "prava individue da tumači Sveto Pismo kako zna i ume”. I pored očiglednih posledica kobne doktrine Sola Scriptura, a ne želeći da priznaju poraz pred papom, Protestanti su umesto toga zaključili da je stvarni problem u onim grupama sa kojima se ne slazu u tumačenjima. Drugim rečima kazano, svaka druga sekta a nikako njihova, mora da ne čita i interpretira Bibliju na pravi način. I smislili su određeni broj pristupa u rešavanju problema. Međutim, još uvek nije pronađen pristup koji bi sprečio beskrajno umnožavanje sekti, akamoli reverzni proces koji bi sveo broj protestantskih sekti na jednu. Proučimo najpopularnije pristupe koji su do sada isprobani.

Tumačimo Bibliju na literalni (bukvalni) način jer je sadržaj jasan

Ovo je prva preporuka ranih Reformatora koji su ubrzo i sami uvideli da je nepotpuna i nedovoljna u savlađivanju problema prouzrokovanih doktrinom Sola Scriptura . Iako je metod pogrešan od samog početka, još uvek je veoma popularan kod slabije obrazovanih fundamentalista, jevanđelista i karizmata. "Biblija kaže sta misli i misli sta kaže” je česta fraza. Međutim, kada se uzmu delovi Svetog Pisma oko kojeg se Protestanti nikako ne mogu dogovoriti šta znače, kao na primer: kada je Hrist Apostolima dao moć da opraštaju grehe (J ovan 20,23), kada je rekao na tajnoj večeri "ovo je moje telo… ovo je moja krv…” (Matej 26,26-28). Odjednom, Biblija više ne kaže ono što misli, i pitaju se "Zašo ovi stihovi nisu bukvalni ?”

Sveti Duh pomaže da se Biblija tumači korektno

Kada su se suočili sa rastućim brojem sekti koje se nisu slagale oko tumačenja Biblije, drugi metod koji je primenjen bio je da će Sveti Duh da usmerava pobožne Protestante u tumačenju Biblije na ispravan način. I kao što je bilo i za očekivati, svako ko se nije slagao u tumačenju, nikako nije mogao biti vođen istim duhom. Rezultat je bio da je svaka sekta počela da smatra sve druge ne-hrišćanskim. Pošto pristup nije umanjio broj sekti, i ako pretpostavimo da je ispravan, postavlja se pitanje: Koja od 20,000+ sekti je ispravno protumačila Bibliju, vođena Svetim Duhom ? Odgovor zavisi od toga kojoj sekti pripada osoba kojoj upućujemo to pitanje. Jedno je zasigurno, ta osoba sigurno misli da je to upravo sekta kojoj pripada.

U današnje vreme (zavisno od struje Protestantizma), češće se mogu sresti Protestanti koji su preradili i uravnotežili Istinu do određenog nivoa, nego oni koji još uvek drže do toga da je njihova sekta "jedina koja je u pravu”. Kako su se pojavljivale nove i nove sekte, sve je teže postajalo za tvrditi da su samo oni pravilno razumeli Bibliju. Opšti je trend za većinu protestantskih denominacija je da umanjuju razlike i da u "ime ljubavi”, razlike više "nisu važne”. Veruje se da svaka sekta poseduje "deo Istine”, ali nijedna "celu Istinu”. I tako je nastao pan-ekumenizam. Moderni Protestanti veruju da ukoliko se želi znati "cela Istina”, svaka grupa mora da ubaci svoj deo istine u zajednički lonac, i bingo !!! Cela Istina će se pojaviti.

Jasni delovi Svetog Pisma će pomoći u razjašnjavanju nejasnih

Ovo je u početku izgledalo kao odlično rešenje problema, i izgledalo je kao da će Biblija da interpretira sama sebe. Logika ovog pristupa je jednostavna i sastoji se u tome da ako je smisao i poruka jednog stiha Biblije nejasna, sigurno je da se može naći stih sa istim smislom na drugom mestu, a taj bi trebao biti jasan u svojoj poruci. Ako se koriste ti jasni delovi Svetog Pisma kao ključ, onda se dolazi do saznanja i značenja nejasnih delova. Ovaj princip su naglasavali i Luterani iz Tibingena (Nemačka) u svojoj prepisci sa Patrijarhom Jeremijom II .

Koliko god da je ovaj pristup izgledao obećavajući, vrlo brzo se pokazao kao nedovoljno rešenje za protestantski haos i podele. Mesto gde ovaj pristup počinje da propada je kada se treba odlučiti koji delovi Biblije su jasni, a koji nisu. Baptisti koji veruju da je nemoguće za Hrišćanina da izgubi spasenje kada je jednom "spasen”, veoma jasno vide određeni broj citata koji jasno podržavaju tu njihovu doktrinu "večnog spasenja”. Na primer: (Rim. 11,29) (J ovan 10,27-28). Međutim, kada Baptista treba da objasni citate koji ne idu u prilog te njihove doktrine, kao sto je (Jez 33,12), tada oni tvrde da su ti citati nejasni, a da su oni koji idu u prilog doktrine jasni. Metodisti koji veruju da se spasenje može izgubiti ako se okrenu leđa Bogu, ne tvrde da su ti citati nejasni, ali zato vide kao nejasne one citate koje Baptisti koriste da dokažu svoju doktrinu. I ako se sastanu Baptista i Metodista, počinje bacanje citata jedan na drugoga, i nijednom od njih nije jasno kako to da onaj drugi ne vidi ono što je toliko jasno.

Istorijsko – Kritička Egzegeza

Utapajući se u moru subjektivnh mišljenja i podela, Protestanti su počeli da tragaju za naučnim i intelektualim metodama koji će biti objektivni. Kako je vreme prolazilo i podele se produbljivale, naučni način razmišljanja je postao standard uz pomoć kog su se protestantski teolozi nadali nekom konstantnom pristupu tumačenja Biblije. Ovaj naučni pristup koji su usvojile protestantske škole, pa čak i Rimokatoličke škole, se uopšteno naziva Istorijsko-Kritička Egzegeza. Sa zalaskom ere "prosvećenja”, izgledalo je da je nauka postala u mogućnosti da razreši sve svetske probleme. Protestantske škole su počele da primenjuju filosofiju i metodologiju kao nauke na teologiju i Bibliju. Naučnici su analizirali svaki aspekt Biblije: istoriju, izvorne spise, biblijske jezike, itd. Baš kao da je Biblija arheološki nalaz, naučnici su pretraživali sve deliće i kosti, koristeći najnovija dostignuća nauke. Mora se priznati da je iz tog proučavanja proizašlo i mnogo korisnog materijala. Nažalost, ova metodologija je isto propala, međutim pošto je obavijena naučnom objektivnosti, još uvek mnoge drži pod svojim okriljem.

Baš kao i drugi pristupi koje su Protestanti koristili, ovaj metod pokušava da razume Bibliju ignorišući Sveto Predanje. Iako ne postoji uniforman metod biblijske egzegeze, svi poznati metodi imaju za svoj cilj "pustiti Bibliju da govori za sebe”. Naravno, ni jedan Hršćanin ne može biti protiv toga što bi Biblija imala da kaže, pod uslovom da zaista može da "govori za sebe”. Problem je u tome što oni koji sebe postavljaju da budu "jezici” Biblije, filtriraju je kroz njihovo vlastito viđenje. Iako tvrde da su objektivni, radije tumače Sveto Pismo na osnovu niza vlastitih dogmi i predanja. Ono što su naučnici uradili je da su pogledali u "bunar istorije” kako bi pronašli značenja Biblije. Napisali su mnoge tomove na tu temu, ali na žalost, to je opet bilo samo ogledalo njihovog vlastitog viđenja.

Pravoslavni Pristup Tumačenju Svetog Pisma

Kada sam uz Božju pomoć pronašao Pravoslavlje, nisam imao volju da se osvrćem i poredim Pravoslavlje i Protestantizam. Nažalost, shvatio sam da su protestantske metode uspele da inficiraju i određene krugove unutar samog Pravoslavlja. Razlog je u tome što je protestantski pristup pod tačkom 4, bio pod velom "naučnog”. Neki u Pravoslavnoj Crkvi misle da Crkvi čine veliku uslugu time sto će greške Protestanata da iznose na seminarima i sastancima Crkve. To nije ništa novo, i to je jedan od načina kako je jeres uspevala da prevari pravoverne. Kao što je Sveti Irinej rekao:

Koristeći lažne ali logične reči, oni prevare i privuku lakoverne u svoj sistem, i bezobzirno ih unište, istovremeno ih postavljajući da veruju u njihovo neistinito mišljenje…

Zablude nikada nisu prikazane u svom golom obliku, jer bi tako bile lako otkrivene. Obično su uvijene u atrkativne i neodoljive ovoje, tako da se prikazuju neiskusnim u sasvim drugom obliku, i istinitije i od same Istine.

Budimo jasni: Pravoslavni pristup tumačenju Svetog Pisma nije baziran na "naučnom” istraživanju istog. Tvrdnje da razumeju Sveto Pismo nije sadržano u posedovanju većeg broja arheoloških informacija, nego u posebnom odnosu kojeg Crkva ima sa autorima svih knjiga Novog Zaveta. Pravoslavna Crkva je telo Božje, stup i tvrđava istine, i predstavlja čuvara celokupnog Božjeg Otkrovenja. Pravoslavna Crkva razume Bibliju zato što je nasledila živo predanje koje je započelo sa Adamom, i produžava se kroz vreme i istoriju sve do današnjih dana. Ovo je istina koja se ne može dokazati u laboratoriji. Onaj koji veruje mora da bude ubeđen od strane Svetog Duha, i da doživi punoću života u Božjoj Crkvi.

Pitanje koje bi Protestanti pitali u ovom momentu je, ko to tvrdi da je Pravoslavno Predanje ispravno predanje, ili uopšte, gde je ispravno predanje ? Prvo što Protestanti treba da urade je da izučavaju istoriju Crkve. Pronaći će da postoji samo jedna Crkva. Ova tvrdnja koju Protestanti ipak prihvataju nikada u istoriji Crkve nije predstavljena kao nejasna, nevidljiva crkva koja se ne može složiti oko bilo koje doktrine. Vaseljenski sabori koji su kanonizovali Simvol Vere, kao i Sveto Pismo, su anatemisali one koji su izvan Crkve, bez obzira da li su jeretici ili šizmatici. Nikada nije rečeno: Ne možemo se složiti sa jereticima oko doktrina ali i oni su deo Crkve kao i mi. Umesto toga, oni su bili isključeni iz Božje Crkve i mogli su da se vrate nazad u Crkvu i budu kršteni. Čak je zabranjeno učestvovati u zajedničkim molitvama sa onima koji nisu članovi Božje Crkve. Za razliku od Protestantizma gde su oni koji raskinu sa svojom grupom i osnuju svoju vlastitu, često zvani i smatrani herojima, u Božjoj Crkvi je od početaka to smatrano za veliki greh. Sveti Ignjatije Antiohijski - Bogonosac, direktni učenik Apostola Jovana, je upozorio: "Pazite se i ne grešite, niko ko je sledbenik šizmata neće ući u Carstvo Božje, niko ko je sledbenik jeretskih doktrina nije na strani Istine” (Filadelfijcima 5,3).

Glavni razlog pojave protestantizma je vezan za papske manipulacije, ali pre nego se rimski zapad razišao sa Pravoslavnim istokom, ove manipulacije nisu postojale. Mnogi moderni protestantski teolozi ponovo proučavaju prvi milenij jedinstvene Crkve, i počinju da otkrivaju veliko blago koje je zapad izgubio, i nemali broj tih prelazi u Pravoslavlje.

Očigledno je da je samo jedna od tri tvrdnje istinita:

  1. Nema ispravnog Predanja i vrata pakla su nadvladala Crkvu, i jevanđelje i nikejski Simvol Vere su pogrešni.

  2. Istinska vera je u Papizmu sa promenjivim dogmama definisanim od strane "nepogrešivog sveštenika Hristovog"

  3. Pravoslavna Crkva je Crkva koju je osnovao Hrist i verno je sačuvala Apostolsko Sveto Predanje.

Opcije za Protestante su očigledne: relativizam, Rimokatolicizam ili Pravoslavlje.

Mnogi Protestanti zbog njihove teološke osnove Sola Scriptura ostaju u razjedinjenosti i večnim prepirkama. Odavno su napustili ideju istinskog hrišćanskog jedinstva i smatraju je smešnom hipotezom da mora postojati samo jedna prava vera. Kada ih se suoči sa potrebom za jedinstvenom Crkvom, često reaguju negativno i prelaze u kontranapad tvrdeći da je takvo stajalište protivno hrišćanskoj ljubavi. Shvatajući da ne postoji jedinstvo, pokušavaju da stvore nepostojeće jedinstvo razvijajući relativističku teoriju ekumenizma, u kome se treba osuditi svako verovanje koje tvrdi da poseduje Istinu. Međutim, ovo nije rezultat Hristove ljubavi nego ljudske sentimentalnosti. Ljubav je osnova Crkve. Hrist nije došao da sagradi novu školu, nego je sam rekao da je došao da sagradi Njegovu Crkvu koju ni vrata Pakla neće nadvladati. Ta nova zajednica pod okriljem Crkve treba da bude istinsko jedinstvo u Hristu a ne mehaničko ujedinjenje međusobno podvojenih individua koje se sastaju pod okriljem tog novog ekumenizma. Istinsko ujedinjenje je moguće samo kroz novi život ovjenčan Svetim Duhom, a proveden kroz sam život Božje Crkve.

Hrišćanstvo sjedinjuje vernike sa Hristom, i na taj način se formira harmonično telo za razliku od zasebnih individua. Hrist oblikuje svoje telo komunicirajući sa svakim vernikom i obezbeđujući im Duh blagodati. Ukoliko se sjedinjenje sa Crkvom naruši, duša koja postaje izolovana i samo-zadovoljena sa svojim vlastitim egoizmom, biva uskraćena i izvan uticaja Svetog Duha koji ispunjava Crkvu.

Crkva je jedna zato što je to telo Hristovo, i ne može se podeliti. Crkva je jedna baž kao što su i Otac i Sin i Duh Sveti jedno. Iako ovakvo jedinstvo može izgledati neverovatno, ono ne izgleda tako za one koji su prevazišli razmišljanje o ovom konceptu i iskusili realnost života Crkve. To je realnost Pravoslavne Crkve za koju će mnogi tvrditi da nije tačno, ali da bi se uvidela, ta realnost zahteva od svakoga pre svega poniznost i ljubav, baš kao što nas i sam Hrist tome uči.

Naša vera u jedinstvo Crkve ima dva uporišta, istorijsko jedinstvo i trenutno jedinstvo. Pa zato kažemo da kada su se Apostoli upokojili, oni nisu napustili Crkvu. Oni su i danas članovi Crkve isto kao što su bili njeni članovi još za života na zemlji. Kada se vrši Evharistija u bilo kom hramu, toj Evharistiji prisustvuju svi članovi Crkve, kako na zemlji, tako i na Nebu. Čak možemo tvrditi da su nam svetitelji bliži nego li oni koje možemo videti ili dodirnuti. U Pravoslavnoj Crkvi ne učimo samo od ljudi koji su još tu i koji su postavljeni da nas uče, nego učimo i od svetitelja, naših učitelja na Nebu. Mi smo podjednako učenici Svetog Jovana Zlatoustog kao i svog Episkopa. Uticaj koji tako imamo na nas je da tumačenju Svetog Pisma ne pristupamo individualno (2 Pet. 1,20), nego kao deo Crkve. Ovakav pristup je objašnjavao i Sveti Vinsent:

Neki će verovatno zapitati pošto je kanon Svetog Pisma završen, zašto je potrebno Crkveno tumačenje ? Sveto Pismo je zbog svoje dubine veoma kompleksno i teško ga je razumeti na univerzalan način. Isti tekst će biti različito interpretiran od raznih ljudi, tako da se može dobiti onoliko različitih tumačenja, koliko ima ljudi. Zbog toga je potrebno da se razumevanje Svetih Knjiga postigne pod instrukcijama saborne Crkve.”

U sabornoj Crkvi, moramo paziti da svi č lanovi razumeju i usvoje ista verovanja, kako bi to onda bila istinska sabornost. Ovo se može postići ukoliko sledimo principe univerzalnosti, nasleđa i pristojnosti. Univerzalnost se postiže na način da prihvatimo činjenicu da je vera jedna i da se kao takva propoveda u Pravoslavnoj Crkvi na celom svetu. Princip nasleđa se postiže tako da prihvatimo veru onakvom kakvu nam ostaviše naši preci u nasleđe, bez ikakvog menjanja. Princip pristajanja se postiže na način da usvojimo sva učenja koja nam ostavi Hrist, a propovedana i zapisana od strane Apostola, a i njihovih učenika – Svetih Otaca (Sveto Predanje i Sveto Pismo).

U ovakvom pristupu veri, nije cilj da individualno težimo originalnosti, nego da se što više upoznamo sa učenjima sadržanim u Svetom Predanju i Pismu. Imamo obavezu da tako nasleđenu veru predamo dalje, sledećim generacijama. Ovakav pristup zahteva mnogo truda i napora, korektno razumevanje Svetog Pisma, ali i života same Crkve. Zato Sveti Augustin u svojoj besedi na temu kako tumačiti Sveto Pismo više govori o tome kakva osoba koja izučava Sveto Pismo treba da bude, nego koje intelektualne sposobnosti treba da poseduje:

 

  1. Da voli Gospoda svim srcem svojim, i odbaci sav ponos

  2. Da bude motivisana da istražuje volju Božju kroz veru i poniznost

  3. Da ima srce obuzeto pobožnošću, pročišćenog uma, bez straha

  4. Da ne traži nista drugo doli zajednicu sa Hristom

  5. Da je gladna i žedna pravednosti

  6. Da je milosrdna i puna ljubavi

 

Sa ovako postavljenim standardima, nećemo imati problema da prihvatimo upustva i korekcije u tumačenju Svetog Pisma, bilo Svetih Otaca Crkve, bilo sveštenika Crkve. I nećemo uobraziti da smo sposobniji i pametniji u tumačenjima Božjih reči nego što su oni.

Ukoliko Protestanti misle da je ovakav pristup arogantan ili naivan, neka prvo razmisle o aroganciji i naivnosti protestantskih naučnika koji sebe smatraju kvalifikovanim da ponište ili potpuno ignorišu dve hiljade godina Hrišćanstva u Pravoslavlju. Da li posedovanje titule "doktora nauka” znači da dotična osoba ima veći uvid u Tajne Božje, nego li zajednički uvid miliona vernika, Svetih Otaca i Majki, onih koji su verno služili Crkvu – telo Božje, koji su izdržali strahote mučenistva i stradanja za veru i Hrista ? Da li se Hrišćanstvo sastoji u studijama naučnika, ili u krstu koji svako nosi da bi na kraju na njemu bio razapet ? Arogancija pripada onima koji uopste ni ne pokušavaju da nauče šta Sveto Predanje znači i predstavlja, odluče da znaju bolje i da su oni ti koji su nakon 2000 godina Hrišćanstva došli da nauče druge značenju Svetog Pisma.

 

Zaključak

Sveto Pismo je vrhunac Svetog Predanja Božje Crkve, i njegova visina i veličina koju dostiže može da se zahvali toj ogromnoj planini čiji je vrh. Skinuto sa te planine – Svetog Predanja, čvrsta stena Svetog Pisma postaje glina koju onda svako može da oblikuje kako mu volja. Nema u tome nikakve časti ukoliko je Sveto Pismo izvrnuto i izopačeno. To su svete Božje reči. Da bismo razumeli njegovu poruku, sedimo na postolje koje su sagradili svetitelji, oni koji su dokazali da su "…tvorci riječi, a ne samo slušači…” (Jak. 1,22), i provereni kroz svoja žitija mučenička. Upoznajmo one koji su poznavali Apostole, kao što su Sveti Ignjatije Bogonosac i Sveti Polikarp, ukoliko imamo pitanja vezana za tumačenja Svetog Pisma. Upitajmo sveštenike i ne upadajmo u samodovoljnost.

Calendar
«  December 2016  »
SuMoTuWeThFrSa
    123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2016
    Free website builderuCoz