UDARNA SNAGA ISTINE - Tajna drustva
 
Sunday
2016-12-04
2:13 PM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
Tajna drustva »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 33

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

Vril

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

Skoči na: navigacija, pretraga

Vril je reč iz naučno-fantastičnog romana autora Edvarda Bulvera Litona pod nazivom Vril: Energija rase koja dolazi, objavljenog 1870. god. U knjizi je Vril opisan kao oblik energije kojim rasplaže izuzetno moćna rasa koja živi pod zemljom. Knjiga je bila veoma popularna pred kraj 19. veka zbog čega je izraz Vril ušao u uobičajenu upotrebu kao naziv za razne vrste „životnih eliksira". Zapravo, još uvek popularno englesko piće Bovril dobilo je ime kombinovanjem izraza Bovajn i Vril.

Neki čitaoci veruju da knjiga opisuje stvarne događaje zbog čega se njen sadržaj često povezuje sa nacističkim letećim diskovima („Flugsheiben"), KSK letelicama na „Vril" pogon (KSK-Kraftstrahlkanone, letelica naoružana sa energetskim topom), sa Jezuitskim „duhovnim vežbama" i sa Atlantidom.

Priča je možda inspirisala i čuvenog srpskog naučnika Nikolu Teslu da izmisli sistem za daljinsko upravljanje. Iako je Tesla porekao ovu hipotezu, njegov biograf Mark Dž. Saifer tvrdi da je, s obzirom na tadašnju popularnost ove knjige, čuveni naučnik najverovatnije bio upoznat sa njenim sadržajem.

„Vril" se spominje i u knjizi „Hakeri" („Hackers") autora Stivena Levija (-{Steven Levy}-), „Hakeri" je knjiga koja opisuje razvoj kompjuterske kulture. U njoj je prepričana priča autora Lez Solomona, urednika časopisa „Popularna elektronika", koja govori o njegovom susretu sa domorodcima tokom arheološke ekspedicije u Kolumbiji: „Od ovih indijanaca Lez Solomon je naučio osnovne principe vrila, energije koja omogućava pomeranje velikih tereta sa vrlo malo snage. Solomon je verovao da je energija Vril omogućila Egipćanima da izgrade piramide...", Hakeri, str. 222, par. 2, Pingvin buks 2001.

Sadržaj

[sakrij]

[uredi] Tajno društvo Vril

Nekoliko autora (navedenih u daljem tekstu) iznelo je tvrdnje da je tajno društvo Vril (Vril Gesellschaft), ili Loža Iluminata (Luminous Lodge) bilo tajno okultističko društvo koje je postojalo još u pre-nacističkom Berlinu. Berlinsko društvo Vril je zapravo bilo unuštrašnji krug tajnog društva Tula. Takođe se pretpostavlja da je ovo društvo bilo u bliskom kontaktu sa engleskom grupom poznatom kao Hermetički red Zlatne zore. Do danas nije objavljen ni jedan pouzdan dokaz da je tajno društvo Vril ikada postojalo.

Postoji samo jedan osnovni izvor informacija o društvu Vril, a to je Vili Lej, nemački raketni naučnik koji je 1933. god. pobegao u SAD. 1947. god. Lej je objavio članak pod nazivom „Pseudonauka u Nacilendu". Odmah nakon opisa ariosofije, Lej je napisao: „Jedno od društava je bukvalno osnovano prema romanu. Ovo društvo, za koje mislim da se zvalo „Društvo za istinu" (Waahrheitsgesellschaft) i čija centrala se nalazila u Berlinu, posvetilo je svoje slobodno vreme potrazi za Vrilom."

U knjizi pod nazivom „Aufbruch ins dritte Jahrtausend: von der Zukunft der phantastischen Vernunft" od autora Luisa Pauelsa i Žaka Beržera, objavljenoj u Švajcarskoj, takođe se spominje društvo Vril. Iako informacije o ovom društvu zauzimaju oko 1/10 od ukupnog sadržaja knjige koja se bavi raznim ezoteričnim špekulacijama, autori nisu jasno naznačili da li je ovaj deo knjige fikcija ili je zasnovan na proverljivim činjenicama. Nova izdanja na istu temu, desničarskog autora Jana Uda Holija, poznatog pod pseudonimom Jan Van Helsing, objavljena su tokom devedesetih godina 20. veka.

Društvo Vril, kako je opisano u delima ovih autora, ima mnoge osobine koje su karakteristične za teoriju zavere:

  • Tajne gospodare

  • Bekstvo Hitlera i drugih nacističkih zvaničnika iz Berlina na Južni pol

  • Leteće tanjire, tajne nacističke izume i nove oblike energije

  • Vanzemaljce sa Aldebarana

[uredi] Detaljne tvrdnje

Prema navedenim autorima, društvo Vril je osnovano 1921. god. kao „Svenemačko društvo za metafiziku" sa zadatkom da istraži poreklo Arijevske rase. Nastalo je kao grupa ženskih psihičkih medijuma koje je predvodio medijum društva Tula, Marija Oršić (Maria Orsitsch) iz Zagreba koja je tvrdila da je navodno stupila u kontakt sa arijevskim vanzemaljcima koji žive na Alfa Tauri u sistemu Aldebaran. Navodno, ovi vanzemaljci su u prošlosti posetili planetu Zemlju i naselili se u Sumeru. Otuda i naziv Vril koji je nastao od drevne sumerske reči „Vri-Il" što u prevodu znači „božanski". Drugi medijum je bio poznat samo pod imenom Zigrun, preuzetim iz nordijske mitologije. Zigrun je zapravo bila Valkira i jedna od devet Votanovih ćerki.

Društvo je navodno organizovalo vežbe koncentracije u cilju pobuđivanja Vril energije i organizovanja svemirskog leta (Raumflug) do Aldebarana. Da bi to postiglo, društvo Vril se udružilo sa tajnim društvom Tula i sa Sledbenicima crnog kamena (DHvSS) kako bi se finansirao ambiciozni program kojim je bila predviđena izgradnja inter-dimenzionalne leteće mašine bazirane na dostignućima iz oblasti fizike koje su članovima društva preneli vanzemaljci sa Aldebarana.

1922. god. u Minhenu, Tula i Vril su konstruisali prvi nemački leteći disk JFM (Jenseitsflugmaschine) ili „Mašinu sa drugog sveta" koja je sledeće dve godine ispitivana u vazdušnom tunelu. Projekat čiji je vođa bio V. O. Šuman (W.O. Schumann) sa Tehničkog univerziteta u Minhenu, obustavljen je 1924. god., a mašina je razmontirana i prebačena u Meseršmitovu fabriku u Augsburgu, gde je uskladištena za potrebe daljeg istraživanja. Na osnovu ovog istraživanja, profesor Šuman je razvio levitacionu jedinicu koju je nazvao Šuman-Minhen ili SM-Levitator.

Društvo Vril je tvrdilo da su njihovi članovi bili Adolf Hitler, Alfred Rozenberg, Hajnrih Himler, Herman Gering i Hitlerov lični lekar dr. Teodor Morel. Oni su prvobitno bili članovi društva Tula koje se priključilo društvu Vril 1919. god. Nacional-socijalistička radnička partija Nemačke (NationalSozialistische Deutsche Arbeiter Partei) formirana je godinu dana kasnije, 1920. god. od strane tajnog društva Tula. Čak je i dr. Kon, koji je pomogao da se dizajnira nacistička zastava bio Tulista.

Po dolasku Hitlera na vlast 1933. god. oba društva i Vril i Tula su navodno dobila sredstva od države koja su bila namenjena razvoju programa izgradnje svemirskog broda sposobnog za međuplanetarne letove, kao i izrada letelice koja bi mogla da se koristi u vojne svrhe.

Proizvodnja nove serije „Okruglih letelica" ili skraćeno RFZ letelica (RFZ-Rundflugzeug) započela je 1937. god. nakon što je društvo Vril kupilo zemlju u blizini Arado-Brandenburg fabrike aviona. RFZ diskovi 1, 2, 3, 4 i 6 testirani su u organizaciji društva Vril dok je društvo Tula imalo pomoć specijalnog tehničkog odeljenja SS poznatijeg kao jedinica E-IV, a koje je bilo zaduženo za razvoj novih, alternativnih oblika energije. Tula je radila na razvoju zasebne letelice na tajnoj lokaciji u severno-zapadnoj Nemačkoj koja je od 1935. god. bila poznata samo po imenu Hauneburg. Tokom proizvodnje, ova letelica je dobila naziv Hauneburg uređaj (H-Gerat) ali je naziv 1939. god. skraćen na Haunebu nakon što je završen rad na motoru letelice (Triebwerk). Haunebu I je kratko vreme imao oznaku RFZ-5 kada je Tula prebacila ekperimentalni centar iz Hauneburga u Arado-Brandenburg.

Tula Tribverk (Thule Triebwerk) je bio reovlucionarni EMG (elektro-magnetno-gravitacioni) motor poznat i pod nazivom Tahionator 7. Koristio je modifikovani Hans Kolet Magnetstomaparat (gravitacionu bateriju na slobodnu energiju) pretvoren u konvertor koji je bio uparen sa Van De Grafovim talasnim generatorom i Markonijevim dinamom (rotirajući rezervoar napunjen zagrejanom živom). Jednom aktiviran, Tribverk je proizvodio snažno elektro-magnetno-gravitaciono polje koje je uticalo na gravitaciju. Rotirajuće polje je takođe pokretalo dinamo, što je dovodilo do smanjenja mase na izuzetno velikom broju obrtaja.

Vril je takođe 1941. god. razvio svoju verziju Tribverka pod oznakom RFZ-7 koja je kasnije preimenovana u Vril-1 Lovac (Vril-1 Jager).

Posle 1941. god. Hitler je zabranio tajna udruženja zbog čega su Tula i Vril zvanično pripojeni SS jedinici E-IV. U ovom periodu Vril je postao poznat i kao „Lanac" (Die Kette), što se odnosilo na mentalnu vezu između njegovih članova. Vril je takođe imao veze sa Kanarisom iz Abvera, sa Anenerbe (SS biroom za okultno) i intenzivno je sarađivao sa inženjerima iz Arada.

I Tula i Vril diskovi proizvođeni su u periodu od 1939. do 1945. god. Tula je proizvela seriju Haunebu I-III velikih diskova dok je Vril bio više skoncentrisan na proizvodnju diskova sposobnih za među-dimenzionalne letove. Do 1944. god. proizveden je Vril 7 „Duh" (Geist), disk sposoban za među-dimenzionalne letove, a takođe je izgrađen i veliki cilindrični matični svemirski brod dužine 139 m, pod nazivom Andromedin uređaj (Andromeda-Gerat).

Specijalna jedinica Luftvafe, pod nazivom Specijalni biro 13 (Sonderburo), formirana je da bi ispitala čudne vazdušne fenomene iznad Rajha, ali je nezvanično imala zadatak da zataška sve izveštaje o letećim diskovima i letećim cigarama. U decembru 1944. god. nemački pilot koji je leteo na Me-262 susreo se sa jednim od Andromeda letelica i o tome je izvestio svoje pretpostavljene. Specijalna komanda 13 je odmah porekla bilo kakvo postojanje ovakve letelice.

Vril magično oko je bio mitski nacistički uređaj za špijunažu koji je navodno razvijen 1945. god. Priča se da je inženjer Rolf Engel, član Vrila razvio minijaturni elektro-magnetno-gravitacioni motor i ugradio ga u elipsasto telo od lakog metala veličine lubenice. Telo je imalo antenu za prijem, malu televizijsku kameru, oružje i teleskopsku ruku na čijem kraju se nalazila još jedna kamera i mikrofon.

Magično oko je navodno moglo da po potrebi nestaje i da se ponovo pojavljuje. Ovakva letelica bi imala veoma široku vojnu primenu koja bi obuhvatala vazdušno izviđanje, zaštitu podmornica i naročito špijunažu. Dok je glavno telo letelice moglo da ostane nevidljivo, teleskopska ruka je mogla da spusti kameru i mikrofon u našu dimenziju kako bi prikupila potrebne podatke.

Početkom 1945. god. Rolf Engel je navodno sproveo laboratorijska ispitivanja pogona za ovu letelicu i posvetio se problemu minijaturizacije televizijske opreme. U to vreme nemačka raketa Hs-293D je imala TV navođenje, a razvijeni su i prvi prototipovi kompozitnih letelica. Argus As-292, bespilotna meta pretvorena je u letelicu na daljinsko upravljanje, opremljenu kamerama. Ove letelice prošle su neprimećeno od strane Saveznika i ni jedna nije oborena do kraja rata. Poseban problem u razvoju Magičnog oka predstavljali su među-dimenzijsko putovanje i nevidljivost.

Ne postoje dokazi da je funkcionalni prototip ove letelice ikada napravljen. Tvrdnje o sposobnosti za među-dimenzijsko putovanje slične su tvrdnjama Vrila da su postigli mogućnost među-dimenzionalnih letova sa svojim Letećim diskovima i Mašinom sa drugog sveta.

Zbog brzog napredovanja saveznika, Vril je planirao prebacivanje tehnologije u baze izvan Evrope, naročito u tajnu Bazu 211 na Antarktiku. Pored navedenog, plan evakuacije predviđao je i evakuaciju medijuma na Andromedu putem među-deimenzionalnih letova. Medijumi su krenuli na putovanje u martu 1945. god. i od tada im se gubi svaki trag.

[uredi] Spoljašnje veze

[uredi] Literatura

Calendar
«  December 2016  »
SuMoTuWeThFrSa
    123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2016
    Free website builderuCoz