Икона
Из Википедије, слободне енциклопедије
Икона (гр. εἰκών - слика, образ, представа) је слика на дрвету, платну или камену са ликом Исуса Христа, Богородице, других светитеља, анђела или других догађаја везаних за историју цркве и Свето писмо. Присутне су у свим православним храмовима, где се постављају на иконостасе и зидове. "Иконе се уграђују у развијени иконостас по одређеним црквеним канонима"[1]
Историја и карактеристике
Најстарије појаве хришћанства нису пратиле и ликовне представе и тако
су слике светитеља очуване тек из 3. века али су изазвале велике
расправе у црквеним круговима. Појавио се страх да се представљање бога и
светитеља не поистовети са паганским идолима. Ово је подстакло многе
црквене поглаваре да се супротставе сваком приказивању хришћенске
историје у свим облицима уметности. У 8. веку водила се велика расправа
око тога да ли иконе треба поштовати или не. Ова борба, у историји цркве
позната као иконоборство, завршила се закључком и наредбом Седмог васељенског сабора да се иконе морају поштовати[2].
Томе је допринела жива античка традиција и антропоморфизам, што је
довело до превођења хришћанске догме на језик разумљивих фигуралних
облика. Прошли су векови док у Цркви није нађено објашњење за поштовање
икона.[3]
Уметност сликања икона је одржавана и много после пропасти
Византијског царства. Иконе су се носиле на ратиштима када се одлазило у
ратне походе, уносиле су се у дворове али и у домове и манастирске
келије, цркве и катедрале. Икона није украс него визуелно саопштавање
невидљиве божанске стварности, која се манифестује у времену и простору.
Иконе се не поштују на материјалној основи. Поштовање се указује
насликаној личности, а не материји од које је направљена икона.[4].
Оне су израђиване од разних материјала, слонове кости, емајла, мозаика,
мермера, сребра и злата, а често су сликани бојама на дрвеној подлози.
Ипак све сачуване иконе нису и уметничка дела. Језик којим су сликане
византијске иконе све до 17. века па чак и до почетка 18. века губи се после тога времена.
Византијске иконе
У току борби против икона, млетачким пљачкама у 12. веку и турским пустошењима у 15. веку
страдале су цариградске иконе и мало се њих очувало до данашњих дана.
Треба одмах да буде јасно да иконе нису само слике на дрвеној подлози
већ су то и фреске, мозаици и иконе у другим техникама. Тако су се испод
кречног малтера појавиле ове старе иконе и оне представљају највећи
домет византијске уметности у Цариграду.
Цариградски мајстори су били надарени мајстори који су радили иконе са
највећом умешношћу и они су били познати у свету као такови и јако су
били цењени и тражени.[3]
Цариград је имао монопол за израду мозаика и икона сваке врсте а радили
су се и минијатурни мозаици касније у току развоја ове уметничке гране,
финих творевина и били су велике уметничке вредности. Док је током 14. века Цариград држао предност у овој уметности и заузимао водеће место након тога су се појавили ривали у Грчкој, словенским земљама Балкана и Русији који су прихватили и развијали ову уметност од 9. века до прве половине 15. века
када се јавља замор у овој уметности. У другој половини двадесетог века
па до данас се поново буди појачано интересовање за иконама па самим
тим и за иконопис. Многи уметници и академски сликари су се почели
опробавати у том посебном виду уметности. Појављују се школе иконописа
као и иконописци који нису уметници али од Бога су добили дар да то
буду. Посебно се изучава византијска техника иконописања и фрескописања
као најлепша техника којом се осликавају Светитељи и духовност уопште. |