DUH ZAKONA
U svojoj propovedi na Gori Blagoslova Isus je prikazao moralni zakon u svom pravom, dotle zaboravljenom i zanemarenom svetlu. Da zbog naglasavanja duhovne prirode zakona ne bi bio pogresno shvacen kao da ukida zakon, Isus je potvrdio da je zakon vecan i nepromenljiv:
"Ne mislite da sam ja dosao da pokvarim zakon ili proroke: Nisam dosao da pokvarim, nego da ispunim. Jer vam zaista kazem: Dokle nebo i zemlja stoji, nece nestati ni najmanjega slovca ili jedne title iz zakona dok se sve ne izvrsi. Ako ko pokvari jednu od ovih najmanjih zapovesti i nauci tako ljude, najmanji nazvace se u carstvu nebeskome; a ko izvrsi i nauci, taj ce se veliki nazvati u carstvu nebeskome. Jer vam kazem da ako ne bude veca pravda vasa od knjizevnika i fariseja, necete uci u carstvo nebesko." (Matej 5,17-20)
Fariseji i knjizevnici su bili poznati po strogom i slepom drzanju Bozjeg zakona, pa opet, Isus im kaze:
"Ne dade li vama Mojsije zakon i niko od vas ne zivi po zakonu? Vi ste oni koji se gradite pravedni pred ljudima; ali Bog zna srca vasa; jer sto je u ljudi visoko ono je mrzost pred Bogom." (Jovan 7,19; Luka 16,15)
Nije dovoljno da sa zakonom budu uskladjena samo nasa osecanja, misli i ponasanje. Reforma mora poceti iz srca:
"Blago onima koji su cistoga srca, jer ce Boga videti." (Matej 5,8)
Isus je podsetio Jevreje na istinu koja im je bila otkrivena mnogo ranije:
"Covek gleda sto je na ocima, a Gospod gleda na srce." (1.Samuilova 16,7)
Fariseji su zbog svog formalnog i povrsnog shvatanja Bozje pravednosti izopaceno predstavljali drzanje svih zapovesti moralnog Dekaloga. Isus je na konkretnim primerima drzanja Bozjih zapovesti pokazao pravi karakter moralnog zakona.
Kada, na primer, govori o krsenju Sedme zapovesti, tada Isus kaze:
"Culi ste kako je kazano starima: Ne cini preljube. A ja vam kazem da svaki koji pogleda na zenu sa zeljom, vec je ucinio preljubu u srcu svojem." (Matej 5,27-28)
To je takodje ponavljanje zanemarenog ukora iz vremena Starog zaveta:
"I da se ne zanosite za srcem svojim i za ocima svojim, kojima cinite preljubu, nego da pamtite i tvorite zapovesti moje, i budete sveti Bogu svojemu." (4.Mojsijeva 15,39-40)
Sledeci Isusov poziv takodje sadrzi ponavljanje starozavetnih zahteva:
"Culi ste kako je kazano: ljubi bliznjega svojega, i mrzi na neprijatelja svojega. A ja vam kazem: ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, cinite dobro onima koji na vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone. ... Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakvu platu imate? Ne cine li to i carinici? I ako Boga nazivate samo svojoj braci, sta odvise cinite? Ne cine li tako i neznabosci?" (Matej 5,43-47)
U Starom zavetu je pisano "Ljubi bliznjega svojega", dok zapovest "Mrzi na neprijatelja svojega" nije pisana u Starom zavetu, jer Isus kaze "culi ste kako je kazano", zato sto ona vodi poreklo iz crkvenog predanja.
Zapovest "Oko za oko, zub za zub." (3.Mojsijeva 24,20) je bila zapovest gradjanskog zakona (sen Bozje pravde koja ce u dan suda pohoditi nepravednike), ali su je neposveceni Jevreji tumacili kao da je zapovest moralnog zakona da bi opravdali gnev i mrznju u svom srcu. Medjutim, moralni zakon je i u Starom zavetu govorio:
"Ne budi osvetljiv..." (3.Mojsijeva 19,18)
"Nemoj govoriti osveticu se za zlo!"
"Ne govori: kako je on meni ucinio, tako cu ja njemu uciniti."
"Kad padne neprijatelj tvoj, nemoj se radovati."
"Ako je tvoj neprijatelj gladan, hlebom ga nahrani." (Price 20,22; 24,29.17; 25,21)
KAKAV JE BOG STAROGA ZAVETA?
Da bismo shvatili kako su sami Jevreji shvatali karakter svog starozavetnog Boga, posluzicemo se jevrejskom mudrosnom knjigom "Mudrosti Solomunove" (apokrif, prevod Septuaginte). Zapazimo Bozje postupanje prema Njegovim neprijateljima, i to onim neprijateljima koji su zbog sopstvene okorelosti prepunili casu bezakonja:
"Omrzno si drevne stanovnike svoje Svete zemlje jer su cinili zlodela grozna u vradzbinama i obredima bezboznim; okrutne ubice dece, zderace utrobe na gozbama mesa ljudskog, posvecenike s krvava pira, roditelje ubice bica bespomocnih, odlucio si unistiti rukama otaca nasih, da najdraza ti od svih zemalja primi dostojno nasledje dece Bozje.
Ipak si i njih postedio kao ljude, jer si im pred vojskom svojom poslao ose kao pretece da ih malo-pomalo istrebe.
Premda si ih mogao, kao bezboznike, predati u boju rukama pravednika ili strasnim zverima ili ih strogom recju odjednom zatrti, sudeci im malo-pomalo, davao si mesta pokajanju; premda si dobro znao da je to opak rod kojem je zlo prirodjeno i da im se cud nikad nece izmeniti, jer je to pleme odiskona bilo prokleto.
A sto si ostavio nekaznjene njihove grehe, nije bilo od straha ni pred kim.
Ko bi tebi smeo kazati: "Sto si ucinio?" I ko se sme opreti sudu tvojemu? Ili te optuziti sto si unistio narode koje si stvorio? Ili ko ce ustati protiv tebe kao branitelj nepravednih ljudi? Jer, osim tebe, nema Boga koji se brine za sve da bi mu morao dokazati kako ne sudis krivo.
A nijedan car ni vladar ne sme ustati protiv tebe u korist onih koje si kaznio. I jer si pravedan, upravljas svime pravedno, i nedostojno je moci tvoje kazniti onoga koji kazne ne zasluzuje. Jer moc je tvoja nacelo pravde tvoje jer i svime vladas, mozes i sve postedeti."
Bozja neznost je iznenadjujuca kada posmatramo Njegovo postupanje prema Egipcanima, kako je Bog izbavljao jevrejski narod iz njihovog ropstva. Umesto da ih kazni divljim zverima, Bog je poslao vaske, skakavce i zabe:
"Provre zemlja njihova zabama, u kleti careva njihovih. Rece, i dodjose bubine, vasi po svim krajevima njihovim." (Psalam 105,30-31)
"Tvoja svemoguca ruka - koja je sazdala svet od tvari bezoblicne, mogla je poslati na njih mnostvo medveda ili ljutih lavova, ili novostvorene, jos nepoznate, divlje zveri pune gneva kojima iz nozdrva plamen lize, ili rigaju pare smrdljive, zveri kadre smozditi ih ne samo strasnim ujedom nego ih unistiti samom strahovitom pojavom. Ali i bez svega toga mogli su pasti od jednog jedinog daha, gonjeni tvojom pravdom, oduvani tvojom silinom.
A ti si milostiv svemu jer mozes sve i kroz prste gledas na grehe ljudima da bi se pokajali.
Jer ti ljubis sva bica i ne mrzis ni jedno koje si stvorio. Jer da si stogod mrzeo, ne bi ga ni stvorio. A kako bi ista moglo opstati ako ti ne bi hteo? Ili se odrzati ako ga ti nisi u zivot dozvao?
Ali ti stedis, jer sve je tvoje, Gospodaru, ljubitelju zivota, i tvoj je besmrtni duh u svemu. Blago kaznjavas prestupnike, koris ih i opominjes za grehe njihove da se ostave zloce i da se uzdaju u tebe, Gospode!"
ODNOS MORALNOG I GRADJANSKOG ZAKONA
Videli smo da postoji razlika izmedju zakona Bozje pravde, koji govori o pravednoj kazni zbog greha ("Oko za oko, zub za zub"), i Bozjeg moralnog zakona, koji se ne bavi pravdom (kaznom), vec pravednoscu (pobudama) covecjeg srca ("Ne govori osveticu se za zlo", "Ljubite neprijatelje svoje").
Neki pokusavaju da ospore karakter Bozje ljubavi, pokusavajuci da ga dovedu u sukob sa Bozjom pravdom. Medjutim, pravda upravo postoji iz Bozje ljubavi prema svim stanovnicima svemira. Ona postoji upravo zato da greh ne bi bio ovekovecen i time ugrozen Poredak vecne harmonije i blagostanja.
Greh, koji caruje u nasem srcu, jednoga dana ce sigurno biti unisten: ili u ovom zivotu - nasim pokajanjem, ili u Dan suda - zajedno sa nama. Kada bi greh bio ovekovecen, on bi bio prokletstvo i za dobre i za zle.
Neki, u svom pokusaju da ospore Bozju pravednost, tvrde da je biblijski Bog "osvetoljubiv zato sto preti coveku da ce biti unisten ukoliko se ne pokaje i ne prihvati Njegove principe".
Ako otac opominje svoje dete da ne stavlja prst u struju da ne bi poginulo, da li cemo reci da je "otac osvetoljubiv zato sto preti"?! Da li cemo nazvati osvetoljubivom pretnjom opomenu kojom nas Bog preko Mojsijevog zakona opominje da stavimo ogradu oko terase da ne bi neko sa nje pao i poginuo?!
"Ako sagradis novu kucu, nacinices naslon oko krova svoga da ne bi navukao krvi na dom svoj, kad bi ko s njega pao." (5.Mojsijeva 22,8)
Ako nas Bog upozorava na posledice krsenja Njegovog zakona i vecno unistenje, to ne znaci da nam "On osvetoljubivo preti", ili da nas "On mrzi", vec upravo to pokazuje da nas On voli.
"Reci im: Tako bio ja ziv, govori Gospod Vecni, nije mi milo da umre bezboznik, nego da se vrati bezboznik sa svoga puta i bude ziv." (Jezekilj 33,11)
Da li u Bozjoj reci i Njegovoj pravdi vidimo ljubav ili osvetoljubivost, to u velikoj meri pokazuje principe koji nas same rukovode u osudjivanju zla.
Umesto Bozjeg moralnog zakona, mnogi na svoje srce primenjuju zakon Bozje pravde, i njime izgovaraju svoju osvetoljubivost i mrznju.
Kada su Hristovi ucenici predlozili da oganj padne sa neba i istrebi Samarjane koji su odbili da pruze gostoprimstvo njihovom Ucitelju, tada Isus "okrenuvsi se zapreti im i rece: Ne znate kakvoga ste duha; jer Sin covecji nije dosao da pogubi duse covecje nego da sacuva." (Luka 9,55-56)
ODNOS MORALNOG I CEREMONIJALNOG ZAKONA
Primetili smo kako su Jevreji, da bi opravdali neposvecenost svoga srca i svoj verski fanatizam, pridavali gradjanskom zakonu atribute moralnog zakona. Mesali su pravdu i pravednost; zakon koji govori o kazni sa zakonom koji se upisuje u srca.
Danas slicnu stvar primenjuju mnogi hriscani. Da bi opravdali svoju neposvecenost i fanatizam koji ih pokrece, oni takodje pokusavaju da ospore zahteve moralnog zakona, ali ovoga puta pridajuci mu atribute ceremonijalnog zakona. Kako je ceremonijalni zakon zbog svog prorockog karaktera ukinut na krstu ispunjenjem plana spasenja, oni smatraju da je to sudbina i moralnog zakona, te da su Deset zapovesti ukinute na krstu.
Oni smatraju da izmedju ta dva zakona ne postoji razlika. Naravno da oni ne mogu biti dosledni svome shvatanju, jer se ipak pridrzavaju onih zapovesti Dekaloga cije je formalno pridrzavanje plod one vrste fanatizma kojom su pokrenuti.
Da je zakon ukinut onda bi se razlozi zbog kojih je zakon ukinut odnosili na sve zapovesti (Ne ubij! Ne cini preljube! ...). Isus ne bi bio dosledan sebi ako bi od svojih sledbenika zahtevao da drze i jednu jedinu zapovest, pa ni zapovest "Ljubi!", ukoliko je Njegova posrednicka krv ukinula ceo zakon. Ako je krv Novoga zaveta ukinula sav zakon, onda je besmisleno ponovo uspostavljati zapovesti koje su tom krvlju ukinute.
Da je zakon ukinut, apostol Jakov ne bi imao prava da kaze:
"Jer koji sav zakon odrzi a sagresi u jednome, kriv je za sve. Jer onaj koji je rekao: ne cini preljube, rekao je i: ne ubij. Ako dakle ne ucinis preljube a ubijes, postao si prestupnik zakona. Tako govorite i tako tvorite kao oni koji ce zakonom slobode biti sudjeni. ... Ti verujes da je jedan Bog; dobro cinis; i djavoli veruju i drscu. Ali hoces li razumeti, o covece sujetni! da je vera bez dela mrtva?" (Jakov 2,10-20)
A ako se razlozi ukidanja zakona odnose samo na neke a ne i na sve zapovesti, tada oni pokazuju da ipak postoji razlika izmedju zapovesti i zapovesti. Opet su neke zapovesti vecne a neke privremene. U cemu je njihova medjusobna razlika? Koje zapovesti Isus nije ukinuo?
Krenimo od zakona koji je pre pada u greh bio upisan u ljudskim srcima.
Razumno saznanje da je plod poznanja dobra i zla zabranjen (1.Mojsijeva 2,16-17), a sedmi dan posvecen i blagosloven (1.Mojsijeva 2,1-3) odredjivalo je nacin izrazavanja covekove ljubavi prema svom Stvoritelju.
Ceremonijalni (ili prorocki) zakon, koji govori o prinosenju zrtava, nije postojao u vreme stvaranja zato sto nije postojala potreba za otkupljenjem.
Posle pada u greh Bog je davao otkrivenje svojih zakona preko svojih vernih slugu. Kada Isaku izrice blagoslov, Bog kaze:
"Sedi u toj zemlji, i ja cu biti s tobom, i blagoslovicu te; ... Zato sto je Avram slusao glas moj, i cuvao naredbu moju, zapovesti moje i zakone moje." (1.Mojsijeva 26,3.5)
Prilikom velicanstvene objave na Sinaju, moralni zakon je izgovorio Bog svojim glasom (2.Mojsijeva 20,1.22), dok je zakon o zrtvama objavljen glasom coveka (3.Mojsijeva 1,1-3).
Moralni zakon - Deset zapovesti, koji treba da bude upisan u nasim srcima, je zapisan na najtrajnijem materijalu (2.Mojsijeva 31,8; 24,12), a ceremonijalni koji ukazuje na Hristovu zrtvu, na trosnom (2.Mojsijeva 24,7; 5.Mojsijeva 31,24).
Prvi je Mojsije stavio u Kovceg zaveta (2.Mojsijeva 40,20), a drugi su Leviti stavili pored Kovcega (5.Mojsijeva 31,26).
Moralni zakon je vecan (Psalam 111,7-8), dok je ceremonijalni vremenski ogranicen (Danilo 9,27; Jevrejima 7,12; Kolosanima 2,17).
Moralni zakon ne spasava (Galatima 5,4), vec je njegovo drzanje plod posvecenja (Rimljanima 3,31; Jeremija 36,26-28). Ceremonijalni zakon takodje nije uspostavljen da bi se ljudi njegovim drzanjem spasli (Isaija 1,11-18; Mihej 6,6-8; Jevrejima 10,1-4), vec ukazuje na Spasitelja i plan spasenja (Jovan 1,29).
Da je moralni zakon (izrazen u Deset zapovesti) bilo moguce promeniti ili ukinuti, Isus ne bi morao da umre za nase spasenje, vec bi Bog jednostavno promenio zakon i covek se vise ne bi nasao pod Njegovom osudom. Ali, Bog tada ne bi bio pravedan jer ne bi bio dosledan svojim sopstvenim principima. Promena zakona znacila bi promenu Njegovog karaktera. Legalizovao bi se greh, a samim tim i njegovi produkti: nesreca, ropstvo, besmisao i smrt.
Priroda greha je uvek ista, bez obzira na to da li ga nazivamo njegovim pravim imenom ili onako kako nam se svidi. Promena definicije ili njeno ukidanje ne mogu promeniti prirodu greha i njegove kobne posledice. Ona samo otkriva nas pokusaj da pred svojom savescu opravdamo fanaticne rodove nase ljudske pravednosti, te da ih predstavimo kao motive Hristove pravednosti.
Kada se predamo Hristu, On svojim Duhom zivi u nama. I Njemu nije tesko da drzi zakon kroz nas kada zivi u nama:
"Koji je god rodjen od Boga ne cini greha, jer njegovo seme stoji u njemu, i ne moze gresiti jer je rodjen od Boga. I koji drzi zapovesti Njegove u Njemu stoji, i On u njemu. I po tom poznajemo da stoji u nama, po Duhu koga nam je dao." (1.Jovanova 3,9.24)
NEOPHODNOST POZNANJA ZAKONA
"Sta cemo dakle reci? Je li zakon greh? Boze sacuvaj! Nego ja greha ne poznah osim kroz zakon, jer ne znadoh za zelju, da zakon ne kaza: Ne zazeli!" (Rimljan.7,7)
Bez zakona mi nemamo kriterijuma na osnovu koga bismo mogli da razlikujemo dobro od zla i da pravilno upotrebimo svoju volju u zivotnim iskusenjima. Zato je jedan od glavnih predmeta sotoninih napora osporavanje zakona; bilo tvrdnjom da je on ukinut, bilo pokusajem da se izopaceno predstavi njegova prava priroda (kao sto je to bio slucaj kod fariseja).
Pravilno razumeti prirodu zakona znaci biti mudar. Kada voljno izabiramo greh, tada nam smeta mudrost, jer nas sposobnost razlikovanja dobra od zla navodi da budemo ukoreni za sopstvene grehe.
Istina nas preko savesti opominje i trazi reformu nasih pobuda. Zato pokusavamo da istinu shvatimo na takav nacin na koji nas ona nece uciniti moralno odgovornim; na nacin na koji ce nasa savest ostati umirena. Od mudrosti bezimo u povrsnost. Razliciti mehanizmi bezanja od istine rezultuju razlicitim zivotnim filozofijama (zabludama).
Ukoliko svesno i iskreno idemo protiv svoje savesti cineci greh, tada nam savest otupljuje, a razum moze ostati ocuvan. Ali, ukoliko smo ljudi osetljive savesti i ne zelimo ici protiv nje, tada moramo da je prevarimo izgovarajuci pred njom svoje grehe. U prvom slucaju mi gubimo - savest, a u drugom - zdrav razum.
Kada smo odvojeni od Boga, zabluda donosi "mir" nasoj savesti, kao sto greh donosi "srecu" nasem srcu. Dakle, bez neciste savesti, niko ne bi bio sklon da poveruje u zabludu, kao sto niko, bez praznine u srcu, ne bi bio sklon da padne u greh. Kao sto je - uzivanje - telesna potreba gresnog coveka, tako je - zabluda - intelektualna potreba njegove neciste savesti. | 
