Jovanova namera
Jovan se u svom prologu suprotstavlja gnostočkim tendencijama ka dualnoj ili pluralnoj ideji Boga. Gnostički hrišćani su verovali da je neizrecivi i nedodirljivi Bog, koji je bio udaljen od svoje kreacije -komunicirao sa ovim svetom- putem manje božanskih figura - "aiona" ili pojedinačnih manje božanskih figura (različiti gnostički sistemi se razlikuju po ovom pitanju). Justin Mučenik, koji sigurno nije imao nikakve tendencije ka gnosticizmu, svejedno nema nikakvih sumnji kada se govori o večnom Sinu koji je "aritmetički drugi Bog", koji međutim nije večan kao Sin u razvijenom Trojstvenom smislu, već večan kao Sin koji stupa na scenu u trenutku, ili neposredno, pre stvaranja iz 1. knj. Mojsijeve. Justin utire put koji je stran novom Zavetu kada vidi Sina Božjeg aktivnog u vreme Starog Zaveta kao anđela Gospodnjeg.
Sredinom drugog veka Justin je napisao dela Apology i Dialogue u kojima se uticaj filozofije na hrišćanstvo pokazuje u punoj snazi... On stvara vezu između paganskih oblika filozofije, most preko koga prvo prelazi na teritoriju drugog... (Hrišćanstvo) se našlo u helenskom judaizmu u Aleksandriji zbog koga je, istovremeno se držeći hrišćanskih i hebrejskih otkrovenja, moglo usvojiti filozofske misli i poprimiti filozofske koncepte tog doba.[29]
Tertullian, koji je poznat kao otac latinskog hrišćanstva, kao i Justin, prepoznaje drugo božansko biće koje je stvorio Otac.[30] Ova hristologija, koja ima zloslutnu naklonost prema gnostičkom dualizmu, se nije mogla razviti ukoliko nije prvo pretpostavljeno da je Jovan mislio da je Sin, koji je proizašao iz Božje reči mudrosti, postojao od početka. Javnost nastavlja da se u mnogome oslanja na Jovana 1:1 u pogledu doktrine ravnopravnog Hristovog božanstva. Ali šta bi bilo da su obrazovani na bilo kome od osam engleskih prevoda koji su prethodili izdavanju Verzije Kralja Džejmsa 1611. godine?[31]
Još jedna linija za istraživanje Jovanovog značenja je vanbiblijska literatura judaizma. U kumranskom Manual of Discipline saznajemo da "je sve nastalo putem Božje mudrosti; i on sve čini svojom voljom; i bez njega ništa ne može biti." Ovo je sigurno eho Jovanovog "Sve je kroz Nju postalo, i bez Nje ništa nije postalo što je postalo." (1:3). U I QS iii 15 čitamo: "Iz Božje mudrosti nastaje sve što jeste i što će biti", a u Apocrypha, "O Bože koji si stvorio sve stvari na Tvom svetu" (Mudrost 9:1) i opet u Sirach 42:15: "Sada vidim delo Gospoda, i proglašavam sve što sam video: u rečima Gospodnjim su Njegova dela". U Odama Solomonu, saznajemo da "svetovi su stvoreni rečju Božjom" i "pomišlju njegovog srca" (16: 19).
Sigurno smo u atmosferi Boga koji je rekao i to je bilo učinjeno u 1. knj. Mojsijevoj 1 i Jovanu 1:1 kada saznajemo više o samoekspresivnoj i kreativnoj aktivnosti koja je postala Isus. Stoga je Isus ono što je postalo od reči. Verujem da bi mnogi naučnici došli do sličnog tumačenja kada ne bi bili pod ograničenjima koje im nameće ortodoksija. Veoma je zanimljivo šta je, na primer, veliki F.F. Bruce, zapanjujuće, napisao o Jovanu 1:1 i problemu Hristove preegzistencije: "Po pitanju preegzistencije, nju u najmanju ruku možemo prihvatiti kao preegzistenciju večne reči mudrosti Boga koja (ko?) je otelotvorena u Isusu. Ali nije jasno da li je bilo koji pisac Novog Zaveta verovao u postojanje ove posebne svesti kao druge Božanske osobe... Nisam toliko siguran da je Pavle u to verovao."[32] Da li se ovo naposletku uopšte razlikuje od jednostavne definicije koju nam nudi standardni leksikon Arndt i Gingrich-a? Oni o "reči" u Jovanu 1: 1 kažu: "Naša literatura pokazuje tragove načina razmišljanja, koji je bio široko rasprostranjen u savremenom sintetizmu, kao i u jevrejskoj mudrosti i Philu, a njegova najizraženija karakteristika koncept Logosa, nezavisne, personifikovane `Reči` (Božje)... Ova božanska `Reč` je uzela ljudski oblik istorijske osobe."[33] Veoma je uverljivo to što nam ovu definiciju nudi toliko prestižan autoritet. Primećujete da Arndt i Gingrich nisu ništa rekli o tome da reč označava Sina pre rođenja Isusa Oni misle da je "reč" u Jovanu 1:1 personifikacija, a ne osoba.
A opet, bez verovanja u tog drugog večnog Sina, u mnogim crkvenim krugovima, nije moguće kvalifikovati se kao istinski vernik! Kakav neverovatan paradoks. Situacija je drugačija na nivou akademskih biblijskih studija.
Koliki je, onda, ulog u termin "reč"? Da li je to večna osoba ili namera? Zagovornici Trojstva ponekad tvrde sledeće: 1) Reč je bila Bog; 2) Isus je bio Reč; 3) Dakle, Isus je Bog. Ove premise treba ispitati. Reč nije identična sa Bogom.[34] Ona se razlikuje od Boga u nekom smislu budući da je "sa Njim". Reč nije bila drugi bog. Ukoliko, dakle, Reč nije niti identična sa Bogom (kako bi mogla biti kada je "sa Bogom"?) niti je nezavisni Bog, fraza "Reč je bila u Boga" jedino može značiti, kao što ističe A.E Harvey, "da je reč izraz ili misao Boga" (cf. Wisdom 7:25-6), koja je na neki način božanska, odnosno Božja".[35]
Druga premisa, "Isus je bio Reč", ne mora značiti da je reč identična sa Isusom od večnosti. Isus je postao od reči. On je ekspresija reči od svog rođenja kao Božji Sin (Jovan 1:14). Reći da je Isus izraz Božje aktivnosti otkrovenja ni na koji način ne dokazuje da je Božji Sin večni član Trojstva.
Razmišljati kao Jevreji
Na celo pitanje preegzistenije u velikoj meri utiče način na koji čitamo biblijske izjave. Šta znači kada nešto "postoji" pre svog postojanja na zemlji? Da li je u pitanju predodređenost ili doslovna preegzistencija? Činjenica je da "kada Jevrejin želi da nešto označi kao predodređeno, on o tome govori kao da to već postoji na nebu".[36] Stoga u Kološanima 1:5 Pavle govori da je nada za hrišćansko nasleđe dolazećeg Carstva "ostavljena vama na nebesima". Nasleđe koje je obećano za našu budućnost postoji u večnosti kao Božji plan. Ono što je budućnost za nas, u ovom slučaju, je prošlost za Boga. Slično, misterija budućeg Carstva je skrivena kod Boga u Njegovim večnim namerama (Rimljanima 16:25). Znači, takođe i mudrost koja nam je sada data je određena pre sveta za našu slavu (1. Korinćanima 2:7-9). U skladu sa ovim načinom opisivanja Božjeg predodređivanja. Biblija čak može reći i da je Isus bio razapet pre nastanka sveta (Otkr. 13:8, KJV, RV). Za ono što je odlučeno se stoga može reći se već dogodilo u Božjim namerama, iako se sam događaj još nije desio. Ovaj važan biblijski princip se takođe pojavljuje u Pavlovom razmišljanju: "Bog zove ono što nije kao ono što jeste" (Rim. 4: 17, KJV). U ovom kontekstu se možemo pozvati na Isaka koji je bio stvaran u mislima i nameri Božjoj pre nego što je bio začet.[37] "Bog se odnosi prema... stvarima koje ne postoje... kao da postoje, zato što će uskoro postojati u skladu sa Njegovim namerama."[38] U istoj poslanici Pavle može reći da Bog proslavi vernike, što znači da je njihova buduća slava osigurana jer je Bog to odlučio (Rim. 8:30). Sveto Pismo 700 godina pre Isusovog rođenja najavljuje "Sin nam se dade" (Isaija 9:6). U savremenim verzijama su ovi glagoli u prošlom vremenu pravilno prevedeni u budućem - "sin će nam biti dat" - budući da se to ovde podrazumeva.[39] Pošteno je pitati zašto se ovo "prošlo vreme predskazanja" ili "namera" možda ne pominje u Jevanđelju po Jovanu.
Bez teškoća možemo prepoznati da se Božje obećanje da će Avramu dati zemlju odnosi na budućnost. A ipak je izraženo prošlim vremenom: "Semenu tvom dadoh zemlju ovu" (1. knj. Mojsijeva 15: 18). Soncino Commentary pravilno primećuje: "Božje obećanje je izraženo kao da je sve ispunjeno."[40] Prošlo vreme se ovde ne sme shvatiti doslovno, jer zemlja nije bila (i još uvek nije[41]) postala Avramova. Stephen jednostavno kaže: "Bog mu nije dao ni kvadratni metar ove zemlje da je nazove svojom, On je obećao da će mu je dati" (Dela 7:5). Očigledna protivrečnost između 1. knj. Mojsijeve 15:18 ("Dadoh") i Dela 7:5 ("Ne dade") se lako rešava prepoznavanjem "proročkog prošlog vremena" koje ukazuje na sigurnost budućeg ispunjenja zbog već donete odluke u Božjoj nameri. Slično, Bog dade zemlju Avramu i Isaku (1. Mojsijeva 35:12), iako je oni još nisu dobili.[42] Pretpostavićemo primenu ovog principa na jezik preegzistencije kod Jovana kada budemo tumačili Jovana 17:5 (u daljem tekstu). Ali, prvo treba da ispitamo drugi Jovanov tekst o "preegzistenciji".
Šta Jovan zaista kada kaže da Isus dolazi i da je poslat?
Oslanjajući se na predubeđenje da je Isus u Jevanđelju po Jovanu došao iz preljudskog postojanja u raju, čitaoci četvrtog jevanđelja tvrde de je Isusov "dolazak od Oca", "odvajanje od Oca" ili "slanje od Oca" jasan dokaz doktrine inkarnacije - da je Sin koji je postojao pre rođenja postao čovek. Međutim, isti jezik se koristi i za osobe za koje se ne tvrdi preegzistencija. Jovan Krstitelj je takođe "poslat od Boga" (Jovan 1:6). Nicodemus je mislio da je Isus učtelj koji je "došao" od Boga, ne misleći da je on već postojao, već samo da ga je Bog poslao (Jovan 3:2). Isus je "od Boga" (ek theou), ali će sledbenici takođe biti od Boga (ek theou), (Jovan 8:47). Na Jovanovom jeziku, lažni proroci "iziđoše" (exerchesthai) na svet (1. Jovanova 4:1), odnosno da propovedaju. Isus takođe tvrdi da je "došao" da propoveda jevanđelje o Carstvu (Marko 1:38). Marko nigde u svom jevanđelju ne pominje preegzistenciju, a u Lukinoj verziji se pominje da je isus "poslat" od Boga (Luka 4:43). "Dolaziti" i "biti poslat" su slični načini izražavanja tvrdnje da je Isus određen od Boga da bude Njegov poslanik, u tipično jevreskom smislu shaliach, ili ambasador, kome je data puna moć od onoga ko ga "šalje" sa porukom.[43]
Dunn ističe da su Mojsije i proroci poslati od Boga. "Očigledno je... da slanje (exapostellein) kada ga upotrebljava Bog ne govori ništa o poreklu ili mestu polaska onoga koji je poslat; samo naglašava božansko poreklo njegovog postavljenja, ali ne i onoga koji je postavljen."[44]
Tvrdnju svojim izjavama dalje potvrđuje Rengstorf. Njegovi komentari otkrivaju stalnu tendenciju izlagača da utkaju ideju o preegzistenciji u inače "nevine" biblijske termine: "Lingvistički ne postoje osnovi za tezu Zn (Zn GI. 199 Galatima 4:4, 6, kao i drugi znatno stariji komentatori) da u Galatima 4:4 ex u exapostellein znači da je pre slanja, onaj koji je poslan bio u prisustvu onoga ko ga je poslao".[45]
Isti oprez bi trebalo primeniti prilikom upotrebe exapostellein (poslati) u Jovanu. To samo po sebi na znači da je Sin postojao sa Ocem pre nego što je poslat.
Biti "poslat od Boga" znači biti određen za izvršavanje posebnog zadatka za Boga; a "stupiti na svet" znači pojaviti se u javnosti sa misijom. To nema nikakve veze sa postojanjem pre nečijeg rođenja. Jovan se, međutim, često čita sa pretpostavkom da je Isus doslovno poslat iz prezemaljskog postojanja u drugoj sferi. Slično, "silazak sa nebesa" ne mora podrazumevati prethodno postojanje na nebu u doslovnom smislu. U novozavetnom jeziku " Svaki dobri dar i svaki poklon savršeni odozgo je" (Jakov 1:17; 3:15), što ne znači da svaki dar silazi sa neba. Sveti grad će takođe sići sa neba (Otkr. 21:2). Ali ovo ne dokazuje da će se doslovno spustiti sa neba. Ovakav jezik oslikava dobro poznatu karakteristiku hebrejskog razmišljanja da su mnoge istaknute osobe ili stvari u Božjem planu "postojale" na nebu pre nego što su poslate na zemlju.[46]
Kada je Isus povukao paralelu između njegovog "silaska sa neba" (Jovan 6:33, 38, 50, 51, 58) i spuštanja mane sa neba (2. knj. Mojsijeva 6:4, 15; 4. knj. Mojsijeva 11:9, LXX), on nije rekao da je sišao. Sama mana nije doslovno prošla kroz nebesa od Božjeg trona do divljine. Ona se čudotvorno pojavila na zemlji. Isusov "silazak sa neba", stoga, znači da je on Božji čudotvorni dar čovečanstvu, isplaniran u Njegovoj večnoj mudrosti. Isus takođe "dolazi na svet", ali u Jovanovom jeziku svako ljudsko biće isto tako "dolazi na svet" (Jovan 1:9) što je izraz koji jednostavno označava rađanje. "Ti govoriš da sam ja car. Ja sam za to rođen, i zato dođoh na svet da svedočim istinu." (Jovan 18:37). Sinoptička verzija ove izreke nosi isto značenje, iako je jezik drugačiji. "treba mi propovediti jevanđelje o carstvu Božijem... jer sam na to poslan." (Luka 4:43; Marko 1:38).[47]
Isus pre Jovana
Jovan Krstitelj o Isusu govori da "pre mene beše" (Jovan 1:15). Mnogi čitaoci prirodno u ovim rečima pronalaze potvrdu svog verovanja da je Isus bio živ na nebu pre svog rođenja. Morris, međutim, pokazuje da se dvosmislena fraza "pre mene" može odnositi na superiornost položaja, pre nego vremenskog prioriteta. Stih se može prevesti "Moj sledbenik je preuzeo starešinstvo od mene, jer je on (uvek) bio pre mene, moj nadređeni." Iako komentar podržava ideju da je Isus postojao pre Jovana u vremenu, on priznaje da "neki shvataju da `pre` ne znači `pre u vremenu`, već `prvi po važnosti`, što daje značenje `on je moj poglavar`".[48] Na ovaj način Murray i Abbot razumeju ovaj stih.[49] Jovan 1:15,30 se ne može uzimati kao dokaz da je Isus postojao pre svog rođenja.
Jovan 3:13 i 6:62
Komentatori često audiraju na nejasnost u pogledu vremenskog redosleda u nekim izrekama iz Jevanđelja po Jovanu. Jovan takođe piše sa jakim osećajem za Božji plan. Isus često govori da se nešto "mora" desiti. Božanska nužnost upravlja misijom Božjeg poslanika.
U svojoj diskusiji sa Nikodimom, Isus naglašava potrebu za ponovnim rađanjem. "Valja vam se nanovo roditi" (Jovan 3:7). On je iznenađen što Nikodim, kao duhovni vođa Izraela (Jovan 3:10), ne zna za potrebu za ponovnim rađanjem. Isus i oni koji mu pripadaju svedoče o stvarima koje su videli (Jovan 3:11). Nikodimov nedostatak razumevanja "zemaljskog" navodi Isusa da pita kako će onda razumeti "nebesko" (Jovan 3:12). On zatim daje primer "nebeskog." Na svetlu konteksta to su stvari koje se moraju dogoditi po Božjem planu.[50] Kako bi ilustrovao svoj stav Isus kaže: " I niko se ne pope na nebo osim koji siđe s neba, Sin čovečiji koji je na nebu. I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba Sin čovečiji da se podigne. Da nijedan koji Ga veruje ne pogine, nego da ima život večni" (Jovan 3:13-15).
Mnogo je diskutovano o Isusovoj zagonetnoj izjavi da "se niko ne pope na nebo, osim Sina čovečijeg". Ukoliko se ove reči uzmu kao Isusove reči, a ne kasniji Jovanov komentar, izgleda kao da Isus kaže da se sam popeo na nebo. Komentatori su zatečeni iznenađujućim korišćenjem prošlog vremena. "Prošlo vreme `pope` je neočekivano."[51]"Korišćenje prošlog vremena predstavlja teškoću, jer izgleda kao da se Sin čovečiji već popeo na nebo".[52]"Teškoća u ovom stihu leži u vremenu reči `pope`. Izgleda da se misli da se Sin čovečiji u trenutku govora već popeo na nebo."[53]Isus u ovom pasusu govori kao o Sinu čovečijem. Kao što je dobro poznatu, naziv potiče iz Danila 7:13 gde je, 550 godina pre rođenja Isusa, Danilo imao viziju Sina čovečijeg na nebu koji prima vlast nad svecima u budućem mesijanskom Carstvu: "Isus je za sebe upotrebio (naziv Sin čovečiji) kako bi pokazao da je on ispunjenje Danilove vizije... To je naziv koji je on posebno upotrebio, kada je svojim sledbenicima predskazivao da je Stradanje neizbežan i predodređeni problem njegovog javnog propovedanja."[54]
Sledeći tekstovi iz sinoptičkih jevanđelja ilustruju tvrđenje. U svakom slučaju Isus o sebi govori kao o Sinu čovečijem, u značenju "član ljudske rase" - kome je suđeno da pati, umre i da vaskrsne:
" I poče ih učiti da Sinu čovečjem valja mnogo postradati, i da će Ga okriviti... i da će Ga ubiti, i treći dan da će ustati." (Marko 8:31).
"Da će se Sin čovečji predati (suđeno je da će ga predati) u ruke ljudske, i ubiće Ga, i pošto Ga ubiju ustaće treći dan" (Marko 9:31).
"Sin čovečiji dakle ide kao što je pisano za Njega" (Matej 26:24).
Dva pasusa u Marku govore o Stradanju Sina čovečijeg po proročanstvu iz Starog Zaveta:
"Sin čovečji treba da mnogo postrada i da se ponizi, kao što je pisano" (Marko 9:12).
"Sin čovečji dakle ide kao što je pisano za Njega; ali teško onom čoveku koji izda Sina čovečjeg" (Marko 14:21).
I u Jevanđelju po Jovanu, takođe, titula "Sin čovečiji" je povezana sa predviđanjem onoga što je suđeno da se dogodi Isusu kao ispunjenje proročanstva Starog Zaveta: "I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba Sin čovečiji da se podigne" (Jovan 3:14).
Poslednji primer prati nezgodna izjava koju razmatramo, da "se niko ne pope na nebo osim Sina čovečijeg." Veznik "i" blisko povezuje Jovana 3:13 i 14. Obe izreke kao da prikazuju "nebesko" što mora da se desi Sinu čovečijem po božanskom planu.
Kako onda Isus može da kaže "pope se na nebo"? Jednostavno, zato što je Danilo tako predskazao za njega. Prateći dobro poznati jevrejski princip razmišljanja, za Božja dela se može reći da su se već desila, zato što su isplanirana u Božjoj mudrosti. Neočekivano prošlo vreme u "pope se" se može objasniti prošlim vremenom određenja u božanskom planu. Stoga "Nikome (kao što je zapisano u Danilovoj knjizi) nije suđeno da se popne na nebo, osim onome koji je sišao sa neba, Sinu čovečijem (iz Danilove vizije budućnosti) koji je na nebu". Poslednja fraza "koji je na nebu" (izostavljena u nekim verzijama) je proverena i lako može biti original; njeno izostavljanje iz nekih rukopisa je možda zbog teškoće razumevanja kako je Isus mogao reći da je na nebu tokom svog propovedanja na zemlji. Teškoća nestaje kada se u obzir uzme posebna veza sa Danilovim proročanstvom. Sin čovečiji je identifikovan sa osobom koju je Danilo u svojoj knjizi video na nebu. On nije tu zato što je već postojao pre svog rođenja, već zato što je Bog dao viziju njegove buduće sudbine. U vreme kada se govori, Isus se još nije popeo na nebo; ali je njegovo uspenje toliko sigurno prorekao Danilo da Isus može reći da se popeo, odnosno da mu je to suđeno.
Kako bismo pojasnili Jovana 3:13 citiramo izjavu istaknutog komentatora, Henry Alford-a, u vezi sa ovim stihom: "Isus govori proročkim jezikom o ispunjenom iskupljenju... On ovde govori proleptički (sa očekivanjem) o rezultatima svojih patnji na zemlji."[55]
U Jovanu 6:62 Isus je izrekao još jednu izjavu, koja predstavlja izazov, o svojoj sudbini kao prorečenog Sina čovečijeg Pošto se pozvao na svoje "nezgodne izjave" o tome da je "hleb koji siđe s neba" (Jovan 6:58-60), Isus je pitao da li ovo učenje takođe može zadati poteškoće njegovoj publici: "Šta ako treba da vidite Sina čovečijeg da se penje gde je bio pre?"
Još jednom, predmet ovog zagonetnog pitanja je Sin čovečiji, titula koja označava Isusa kao ljudsko biće. Izgleda da se misli na njegovo buduće uspenje (kao i u Jovanu 3:13, u prethodnom tekstu). Ukoliko se zapitamo gde je Sin čovečiji bio pre, biblijski odgovor ćemo pronaći u Danilu 7:13. Čovek Mesija je viđen na nebu u viziji budućosti koja se ostvarila uspenjem (Dela 2:33) kada se Isus uzdigao do desne ruke Boga. David se nije uspeo na nebo (Dela 2:34). Nasuprot negovanoj tradiciji, patrijarsi nisu "otišli na nebo." Oni spavaju u svojim grobovima čekajući vaskrsnuće svih vernih (Danilo 12:2; Jovan 5:28, 29). Jedino je Mesiji suđena ta pozicija. Isus je prorekao da će se samo Sin čovečiji uzdiđi na nebo (Jovan 3: 13). U Jovanu 6:62 on opet naslućuje svoje buduće vaznesenje kako bi ispunio ono što mu je suđeno u skladu sa božanskim planom otkrivenim u Danilovoj viziji.
Ovi stihovi ne podržavaju doktrinu da je drugi član Boga, "večni Sin Božji", bio na nebu pre svog rođenja. "Sin čovečiji", ljudska osoba, je postojala na nebu. Ovo se ne može odnositi na večno božansko biće, kao što zahteva teologija Trojstva. Ovaj tekst se odnosi na dela Sina čovečijeg. Zastupnici Trojstva ne tvrde da je Sin čovečiji, ljudski Isus, postojao pre svog začeća.
Ispod prividne kompleksnosti ovih izjava leži veoma jednostavan koncept, na koji se čitaoci Jovana moraju navići. Isus je sebe video kako ispunjava predskazani "program" koji je unapred zapisan u Svetom Pismu. Za ono što mu je obećano se može reći da se već zaista dogodilo u viziji ili drugim proročanstvima pre nego što se dogodilo u stvarnosti. Sin čovečiji je viđen na nebu, takoreći u "nebeskom prikazu" pre nego što je zaista tamo stigao (John 6:62). Sličan fenomen koji prenose sinoptička jevanđelja je pojava Ilije i Mojsija u viziji, a ne zaista. (Matej 17:1-9). U Jovanu 3:13 Sin čovečiji se pope."Ali kasnije, paradoksalno, u Jovanu 20:17, Isus izjavljuje da se još nije vratio Ocu." Prividni sukob između ove dve izjave se lako rešava kada razumemo da se za stvari može reći da su se već dogodile u Božjim namerama, iako još čekaju da se istorijski ispune u budućnosti.
Moramo se nositi sa ovim posebnim načinom razmišljanja u Jevanđelju po Jovanu, imajući na umu da je Jovan bio dubokoumni mislilac i teolog koji je sa zadovoljstvom prenosio Isusove jevrejske, a ponekad i zagonetne, razgovore sa njegovom publikom. Ovo nas treba upozoriti da ne čitamo Jovana na način koji njegovu hristologiju dovodi u sukob sa Matejom, Markom, Lukom i Delima apostolskim. Značajno je da je tradicionalna hristologija koja podržava učenje o Trojstvu skoro u potpunosti izvedena iz Jovanovog jevanđelja bez mnogo obzira prema sinoptičkom portretu Isusa, niti prema Petru i njegovom propovedanju u Delima apostolskim i njegovim pismima. Upravo na Petrovom priznanju Isusa kao Mesije crkva treba da bude izgrađena (Mateja 16:16, 18). Petar nam nikada ne daje razloga da pomislimo da je Isus doslovno postojao pre svog rođenja
|
