Monday
2022-01-24
6:56 AM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
Који старозаветни закони и даље важе за хришћане? »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 55

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

 

То је једно од најосновнијих питања за сваког Христовог следбеника? Како да разликујемо необавезне старозаветне церемонијалне законе од прописа у Тори (Петокњижју, пет књига Мојсијевих) које треба држати? Наш духовни развој у благодати и спознаји Господа нашега Исуса Христа добрим делом зависи од поимања те разлике.
 
Десет Заповести од стварања света
 
За праоца Аврама пише у Постању 26:5 да је „слушао глас мој и чувао закон мој и заповести моје, правила моја и наредбе моје“. Основни Божији духовни Закон уређује људски живот и постоји још од стварања света као „свете, праведне и добре заповести“, како тај Закон описује апостол Павле у Посланици Римљанима 7:12. Сажетак тог Закона су Десет Божијих заповести које је Бог предао Мојсију на Синају. Десет Божијих заповести не беху ништа ново, осим начина на који их је Бог изговорио и записао. Цела Библија је написана као илустрација живота појединаца који су се покајали од греха и држали тих духовних закона које је Бог установио од самог стварања света. Краљ Давид, надахнут од Бога, пише у Псалму 111:7-8:
„Верне су све заповести његове, тврде за све векове, на истини и на правди основане“.
Исус јасно каже у Јеванђељу по Матеју 5:17:
„Немојте мислити да сам ја дошао да нарушим закон или пророке; нисам ја дошао да рушим него да испуним“.
Божија Црква, духовно тело Исуса Христа, верује Давиду и Исусу и чини шта јој Исус заповеда. Како и неће када је Исус Глава Телу Цркве (Посланица Колошанима 1:18).
 
Закони засновани на Десет заповести
 
Аврам је живео по Божијим заповестима. У Постању (Прва књига Мојсијева) пише да се, поред заповести, придржавао закона, правила и наредби Божијих - којих? Правила – која се могу назвати и „статутима“ – представљају законодавне изразе којима је нешто заповеђено или забрањено. Поред општих начела у Десет заповести, Бог је праоцима предао Правила зарад опште добробити народа и Наредбе, односно судове зарад заштите свачијег законског права. Наредбе или судови представљају обавезујуће судске одлуке засноване на претходно откривеном Божијем Закону. Обично се употребљавају у разрешавању сличних будућих спорова са циљем доношења правоваљане пресуде. У општем смислу, Десет Божијих заповести се примењују на лично владање, Правила  на националне и црквене (саборне) послове, а Наредбе на судске одлуке које се доносе сагласно начелима у Правилима и у Десет заповестима.  
 
У Мојсијево време се свет толико удаљио од библијске Истине да је Бог морао изнова да открива Израиљу своје Законе и Правила. Током свог робовања у Египту древни Израиљ је увелико изгубио сазнање о Божијим путевима, па је Бог том народу откривао законе који су већ били на снази. У Књизи другој Мојсијевој 16:28, Бог пита Израиљ: „Докле ћете се противити заповестима мојим и законима мојим?“ У истој књизи (18:16) Мојсије објашњава свом тасту да приликом спорова у народу „ја им судим, и казујем наредбе Божије и законе његове“. Ови догађаји у Књизи другој Мојсијевој одиграли су се пре него што је Израиљ стигао у подножје Синаја, дакле пре него је сачињен Стари завет. Пошто те Божије наредбе и закони постоје пре Старог завета, онда нису укинути 31. године када је смрћу Исуса Христа престао да важи старозаветни брак Бога и Израиља. Стари завет није могао да укине све оно што није ступило на снагу када је тај савез склопљен између Бога и Израиља, тај брачни споразум којим се Израиљ обавезао да се покорава Вечном (Христу), Супругу који се обавезао да се стара о том народу. Послушати Супруга значило је држати се Божијих закона који су већ на снази.
 
Увеличани Закон
 
Правила и ниже рангирани закони Божији увеличавају Десет Божијих заповести. На пример, прва Заповест („Нећеш имати других богова пред лицем мојим“) увеличавана је Правилима о годишњим Господњим Празницима тако што појашњавају начин служења једином истинском Богу: 
„Три пута у години празноваћеш празнике у славу моју“ (Књига друга 23:14).
Ко год се покорава том Правилу одржава посебан однос са Богом Створитељем. Многи други додатни закони (на пример, у Књизи другој Мојсијевој 22:16, 19) наводе појединости за примену Седме Божије заповести „не чини прељубе“, односно моралну нечистоту. Бог је такође прописао законске одредбе за додатне судове у свим вековима, на пример у Књизи четвртој Мојсијевој 27:6-11. Судови су обавезујуће одлуке засноване на претходно откривеном Божијем закону. 
 
Од када датирају Закони о старозаветним жртвама?
 
Када су уведене и када су престале да важе телесне церемоније и жртве Левитског старозаветног свештенства? Како разлучити церемонијалне уредбе од Правила и Закона који датирају пре успоставе Старог завета? Бог је довео Израиљце до Синаја, предао им својих Десет заповести и допустио Мојсију да објави Правила и Наредбе које народ није хтео да слуша (20. до 24. Поглавља у Књизи другој). Божија Правила и Наредбе су увеличале Десет заповести. До 23. поглавља Књиге друге Мојсијеве (Излазак из Египта) спомиње се само једна – Пасхална жртва (Књига друга 23:18) – коју Бог назива „жртва мени приношена“. Пасха је установљена неколико седмица пре него што су Израиљци изашли из Египта. Пасхална жртва је морала да буде уврштена у Стари завет, али није установљена Старим заветом зато што Бог каже Израиљу у Књизи пророка Јеремије 7:22-24:
„Јер оцима вашим нити говорих нити заповедах, када их из земље египатске изведох, ни за жртве, ни за приносе, него им ово заповедах, говорећи: Слушајте ви глас мој и бићу вам Бог, и ви ћете мој народ бити; идите путевима које вам казујем да би вама добро било.  Ал' они не послушаше нити уха свог пригнуше, већ идоше по нагону злога срца свога, и пођоше натраг а не напред“.
Бог изворно није заповедио приношење жртава и зато ниједна од њих није овековечена неким новозаветним симболом. Пасха је једина старозаветна жртва која је настављена у Новом завету, али са новозаветним симболима који су заменили тело и крв Пасхалног Јагњета. Та Жртва је настављена у Новом завету управо зато што је установљена пре склапања Старог завета (у 12. поглављу Књиге друге Мојсијеве). Сама чињеница да је Исус заменио само Пасхално јагње бесквасним хлебом и вином, а не и привремене Левитске приносе, доказ је да обредни старозаветни приноси данас нису обавезни, а да је Пасха у свом новозаветном облику обавезна за данашње Христове следбенике. Апостол Павле објашњава (у Посланици Галатима 3:19) да су привремени обреди и жртве касније додати Старом завету „ради преступа“, то јест зато што је Израиљ кршио Божији духовни Закон. Обредни закони до Христовог доласка предсказивали су Христову жртву и због тога су представљали само „спомен греха“ (Посланица Јеврејима 10:3-10) – опомена народу о потреби за Месијом, истинским Пасхалним Јагњетом које ће доћи да плати казну за човеково кршење Божијег Закона. Привремени старозаветни жртвени обреди не дефинишу грех. Они су били пуко подсећање на почињене грехове. Само Божији духовни закони дефинишу и појашњавају грех – само те Законе држе Христови следбеници.
 
Жртве заувек?
 
Начела добровољног приношења жртава постојала су пре Мојсија. Христ је од самог почетка добровољно пристао да се принесе на жртву којом ће да плати за грехе људског рода. Каин и Авељ су приносили жртве Богу (Постање 4:3-4). У раздобљу од Мојсија до Христа ти приноси су сведени на ритуалну раван и подробно уређени зато што Израиљ као физички телесни народ није имао обећање Светог Духа. Стога древни Израиљци нису могли да се принесу у духовној послушности Богу (Књига пета  Мојсијева 29:4), па су обављали ритуална прања, приносили животиње на жртву и чинили друге физичке поступке наместо да се покоравају Богу у Духу. Ти ритуални поступци били су прототип духовног служења Богу које ће доћи касније (Јеванђеље по Јовану 4:24). Било је потребно подсећати Израиљ на будућу Исусову жртву, па им је Бог дао физичке прототипе у „закону Мојсијевом“ „докле не дође потомство за које беше учињено обећање“ (Посланица Галатима 3:19) - Исус Христ. Данас приносимо духовне приносе и жртве. Речено нам је да „као живо камење узидајте се, да би се подигао дом духовни и свето свештенство, да се приносе приноси духовни који су по Исусу Христу Богу угодни“ (Прва Петрова посланица 2:5).  Наш задатак је да принесемо своја тела у живу свету Богоугодну жртву што је наше духовно богослужење (Посланица Римљанима 12:1). Духовно начело је принети се у живу жртву Богу. Бог је достојан таквог служења.
  
Нису ли старозаветне левитске жртве установљене за увек? Тачно је да Библија каже да жртвени обреди и друге обредне функције заувек припадају левитском свештенству, али нигде у Старом завету није заповеђено израиљском народу да заувек приноси крвне жртве! Наиме, хебрејска реч „олам“ је преведена као „заувек“ и подразумева да је реч о нечему што траје све док постоје чиниоци укључени у тај феномен. Добар пример су библијске изјаве о робовима који заувек служе господарима у Књизи другој Мојсијевој 21:6, Књизи трећој Мојсијевој 25:46 и Књизи петој Мојсијевој 15:17. Очигледно је да израз „за увек“ значи да се то стање наставља до смрти роба или господара. У погледу старозаветних жртава, који чиниоци могу да ограниче њихово трајање? Један је потреба за физичким људским свештенством, други за самим жртвама, а трећи да постоји храм или светилиште. Другим речима, докле год се приносе жртве, функције физичког свештенства нису пренете из левитске породице, за увек припадају Левитима. Говорећи о Христу, Посланица Јеврејима 8:4 каже:
„Да је он на земљи, он не би био ни свештеник, јер су ту свештеници који по закону прилоге приносе“.
Физичко свештенство припада Арону из племена Левијева. Духовно свештенство је Исусово. Исус није од Арона и Левија, него је свештеник Свевишњег по реду Мелхиседековом (Посланица Јеврејима 5:6). Која је сврха свештеничког реда? Да приноси жртве и поступа у име људи у њиховом односу са Богом (Посланица Јеврејима 5:1 и 8:3). Колико дуго су потребни физички приноси као подсетник на грех?  Апостол Павле одговара у Посланици Јеврејима 10:18:
„А где је опроштење греха, ту више нема приноса за грехе“.
Непотребно је приносити жртве као подсећање на грехе за које је Исус платио предавши свој живот као пуну цену за све грехе. Године 31. умро је за грехе целог света. Бог је скренуо пажњу Јеврејима на ту чињеницу 70. године када је допустио уништење јерусалимског Храма. Штавише, пошто је на Пентекост у недељу 17. јуна 31. године Свети Дух омогућен човечанству, то су беспотребни и самим тим више нису обавезни прототипови Светога Духа - физички приноси и обредна прања! Чиниоци укључени у те феномене су престали да постоје. Обредни закони су подложни промени зато што су пуки прототип обећаног „потомства“ („семена“), Исуса Христа који је узео на себе грехе целог света и Светог Духа који духовно препорађа човека. Када су се измениле околности пошто је Исус разапет на крст, а потом и на Дан Педесетница са силаском Светог Духа на Његове ученике, престало је обавезно упражњавање обредних старозаветних закона. Ти обреди су постали бескорисни онога часа када је Јагње Божије умрло за наше грехе, а Свети Дух постао доступан људима. Међутим, обредни закони нису прекинути као део Старог завета зато што су додати тек после потписивања старозаветног брачног споразума (у Књизи другој Мојсијевој 24:7-8). За тим обредима је престала потреба када се истинска жртва за грех принела Богу, али су остали на снази непромењиви духовни Божији закони.
 
Само Бог има право да додаје и мења своје Законе, али никада не мења своје духовне законе који што нам описују сам Његов карактер и чине нас кадрима да спознамо какав је заправо Бог. Пошто карактер Божији остаје неизмењен – „Јер сам ја Господ и ја се не мењам“ (Књига пророка Малахија 3:6), а „Исус Христос јуче је и данас и увек онај исти“ (Посланица Јеврејима 13:8) – то Божији духовни закони не могу да се промене!
 
Напомена: коришћени су цитати из превода Библије др Луја Бакотића.
Поставио/ла
Calendar
«  January 2022  »
SuMoTuWeThFrSa
      1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
3031

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2022
    Free website builderuCoz