UDARNA SNAGA ISTINE - Da li je Isus bio pogubljen na krstu ili stubu?
 
Friday
2016-12-09
7:43 AM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
Da li je Isus bio pogubljen na krstu ili stubu? »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 33

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

 

Da li je Isus bio pogubljen na krstu ili stubu

 

 

Stauros=krst

 

Za sve one dobronamerne i koji iskreno žele da saznaju istinu, a koji grcku reč stauros smatraju za stub evo pravog znacenja: 

σταυρός, a cross (crux) strictly the tranversebeam (patibulum), which was placed at the top of the vertical part, thus forming a capital T. It was this transverse beam that was carried by the criminal: the crucifixion of Jesus.(A POCKET LEXICON TO THE GREEK NEW TESTAMENT by Alexander Souter, M.A., Oxford, The Clarendon Press, 1920)


σταυρός = a cross, krst
 

Dobro je poznato i očigledno je da su hrišćani koji su govorili grčki prevodili latinski izraz za krst - crux, sa σταυρός (stauros) i ξύλον (ksilon). I na osnovu latinskih prevoda grčkih tekstova takođe se jasno vidi da je u apostolsko vreme stauros predstavljao crux, izraz za krst (hebr.: c'lab, ili: c'lob). Tačno je da je u davnini stauros predstavljao 'kolac'. Kada je Grčka zaratila sa Rimom, i kada su Grci spoznali egzekuciju na krstu, krst su počeli imenovati svojim izrazima stauros i ksilon.

Treba reći da grčki jezik jasno terminološki razlikuje 'krst' od 'stuba'. Sledeći stihovi iz Svetog Pisma to jasno pokazuju: "Onoga koji pobedi učiniću stubom (grč.: stilon) u Hramu Boga Svoga ..." (Otk. 3:12)  Pišući učeniku Timoteju apostol Pavle metaforično ukazuje da je Hristovo bratstvo, dom Božiji stub (grč.: stilos) i tvrdjava Istine." (1 Tim. 3:15)  Jakova, Petra i Jovana apostol Pavle naziva stubovima (stiloi) zajednice." (Gal. 2:9).  Dakle, novozavetni rečnik je jasan u svojim formulacijama: kada se upotrebljava 'stavros' uvek se ta reč koristi sa značenjem 'krst' (krst od stuba i poprečne grede), a kada se prezentira reč 'stilos' postavlja se uvek u značenju 'stub' ('štap' je stiliari).

 

Prema učenju većine današnjih hrišćanskih religija i crkava, Isus Hrist je pogubljen na krstu srama, mučeničkom krstu razapinjanjem i prikucan klinovima za drvo od koga je krst bio načinjen.

Lingvistički dokazi

Reč "krst" potiče od latinske reči crux. Grčka reč koja je u mnogim savremenim prevodima prevedena imenicom "krst", glasi staurós. U klasičnom grčkom jeziku ta se reč odnosila na uspravnu gredu ili kolac. Kasnije se počela koristiti i za stub za pogubljenje koji je imao poprečnu gredu. Biblijski priručnik The Imperial Bible-Dictionary to potvrđuje dajući sledeće objašnjenje: "Grčka reč za krst, [staurós], zapravo se odnosila na stup, uspravnu gredu, odnosno kolac, na koji se moglo nešto obesiti ili koji se mogao koristiti za iskolčavanje [ograđivanje] zemljišta. (...) Čak su i Rimljani reč crux (od kojeg je izvedena naša reč krst) po svemu sudeći prvobitno koristili za uspravnu gredu” (uredio Patrick Fairbairn, London, 1874, svezak 1, stranica 376).

S druge strane, Biblija predmet na kome je Isus pogubljen označava i rečju xýlon.  Za tu reč daje značenje ''krst'' rečnik Majnarića i Gorskog (Zagreb, 1983, stranica 286), ali uz napomenu ''poz. [pozniji, kasniji]'', koja pokazuje da je to značenje reč xýlon poprimila tek kasnije. Zato se u Delima apostolskim 5:30 i 10:39, i u Galatima 3:13, gde se ta reč javlja u Bibliji, u prevodima kao što su DK i HKS, koristi reč ''drvo'', jer je Hristos bio razapet na drvenom krstu. (v. 5 Moj. 21:23)

 

Poreklo krsta

Enciklopedija Britanica

"U gotovo svim delovima starog sveta pronađeni su različiti predmeti koji su nastali davno pre hrišćanske ere, a obeleženi su krstovima različitih oblika. Bezbrojni primerci potiču iz Indije, Sirije, Perzije i Egipta. (...) Upotreba krsta kao religioznog simbola u prethrišćansko doba i kod ne-hrišćanskih naroda mogla bi se smatrati gotovo sveprisutnom, a u vrlo mnogo slučajeva bila je povezana s nekim oblikom poštovanja prirodnih sila” (Encyclopaedia Britannica, 1946, svezak 6, stranica 753).

"Oblik [krsta kao dve prekrštene grede] potiče iz stare Kaldeje, gde se koristio kao simbol boga Tamuza (jer nalikuje mističnom slovu Tau, prvom slovu njegovog imena). Osim u toj zemlji upotrebljavao se i u susednim zemljama, uključujući i Egipat. Sredinom 3. veka naše ere crkve su već ili odstupile od nekih učenja hrišćanske vere ili su ih izopačile. Da bi se povećao uticaj otpadničkog crkvenog sistema pagani su primani u crkve iako nisu bili preporođeni verom i imali su veliku slobodu zadržati svoje paganske znakove i simbole. Tako je Tau odnosno T, u svom najčešćem obliku, s nešto sniženim poprečnim krakom, bio usvojen kao Hristov krst” (William Vine, An Expository Dictionary of New Testament Words, London, 1962, stranica 256).

"Neobična je, ali i neosporna činjenica da se krst koristio kao sveti simbol davno pre Hristovog rođenja, a i nakon njegovog rođenja u zemljama na koje nije uticalo crkveno učenje. (...) Grčkog Bakha, ... , kaldejskog Bela, norveškog Odina — sve su njih njihovi poklonici obožavali uz pomoć nekog simbola u obliku krsta” (Geo Tyack, The Cross in Ritual Architecture, and Art, London, 1900, stranica 1).

"Krst u obliku ‘crux ansate’ [ankha] nosili su u ruci egipatski sveštenici i kraljevi (koji su bili vrhovni sveštenički poglavari) u znak vlasti koju su imali kao sveštnici boga Sunca, a nazivali su ga ‘znak života’” (Colonel John Garnier, The Worship of the Dead, London, 1904, stranica 226).

"Različiti oblici krstova nalaze se posvuda na egipatskim spomenicima i u grobovima, a mnogi ih stručnjaci smatraju simbolima falusa [prikazima muškog uda] ili pak polnog odnosa. (...) U egipatskim je grobovima crux ansata [krst s krugom ili omčom na vrhu] pronađen tik uz falus” (Herbert Cutner, A Short History of Sex-Worship, London, 1940, stranica 16-17).


Ako govorimo o simbolima hanaansko-vavilonskih solarnih božanstva, treba znati da je njihov reprezentativni kultni simbol bio ne hrišćanski krst (crux ordinaria), već stub. Zato je i Gospod preko proroka Mojsija zapovedio Izraelcima koji su ulazili u Obećanu zemlju da unište sve sunčane falusoidne stubove na kultnim uzvišicama paganskih božanstava: "Porušite njihove žrtvenike, oborite njihove stubove, ..." (Izlazak 34:13, cp.: Ponovljeni Zakon 16:22)

Tzv. Jehovini svedoci danas veruju, i šire tu zabludu da je Isus Otkupitelj razapet, odnosno obešen na Vaalov simbol, na stubu. Dok se u tradicionalističkom hrišćanstvu ide u jednu krajnost kroz obožavanje raspela, krsta sa telom (koji hoće da prikaže da Hrist i dalje visi nemoćan na krstu, da su demoni pobedili, da nije vaskrsnut), među Raselovim sledbenicima se ide u drugu krajnost: odbacuje se potpuno Hristov krst kao načelo.

Odbacujući razapinjanje Isusovo na latinskome krstu († - crux capitata, crux ordinaria), i uvodeći nekakav 'mučenički stub', Raselovi svedoci ne znaju da protiv njihovog stava svedoče i sami biblijski tekstovi na koje se pozivaju.

Pošto su Isusa razapeli pod pritiskom judejske nahuškane mase, Rimljani su mu na na krstu, na jednoj daščici napisali u podrugljivom tonu i Njegovu 'krivicu'. Matej, izveštava:

"I staviše mu više g l a v e Njegovu krivicu napisanu: ovo je Isus, kralj judejski." (27:37)

U hebrejskom: וַיָּשִׂימוּ דְבַר אַשְׁמָתוֹ בִּכְתֹבֶת מֵעַל לְרֹאשׁוֹ זֶה הוּא יֵשׁוּעַ מֶלֶ הַיְּהוּדִים׃


U grčkom: "Και επεθηκαν επανω της ΚΕΦΑΛΗΣ αυθου την αιτιαν αυτου γεγραμμενην: ουτος εστιν Ιησους ο βασιλευς των Ιουδαιων."

U latinskom: "Et inposuerunt SUPER CAPUT eius causam ipsius scriptam hic est Iesus rex Iudaeorum."

I u improvizovanom prevodu 'Novi svet' priredjenom od strane bruklinske 'kurije' tzv. Jehovinih svedoka: "Iznad njegove glave stavili su napisanu optužbu protiv njega: 'Ovo je Isus, kralj Jevreja'."

Dakle, svugde nalazimo da je natpis sa Isusovom 'krivicom' stajao iznad Njegove glave. Da je Isus razapet na stubu, njegove šake bi se nalazile iznad njegove glave, a tek iznad šaka, iznad ruku mogla bi da dodje daščica sa 'krivicom'. Međutim tekst ne kaže da je daščica stavljena iznad Isusovih ruku, već iznad Isusove glave. I to jasno ukazuje da su Isusove ruke bile u stranu razmaknute, odnosno pribijene na poprečni deo krsta (patibulum). Samo na taj način je daščica mogla da dodje tik iznad glave.

 

Bilo koji krst kao oruđe za pogubljenje nije Božiji izum pa samim tim ni krst kao predmet nije hriscanski simbol nego paganski. Hriscani u 1 veku nisu koristili krst.

Međutim, pošto je Isus  tačno predvideo da će biti ubijen upravo na krstu ta reč se u SP figurativno koristi za označavanje razapinjanja (umiranja) našeg ''starog čoveka'', našeg egoizma, našeg ''ja''.

Hristos je upravo svojom smrću na krstu, sotonski izum sprave za ubijanje, koja je osmišljena tako da osuđenik, pre nego sto izdahne, što duže pati u stravičnoj agoniji, pretvorio u znak (simbol) svoje pobede nad njim. Ali, to nikako ne znači da krst kao predmet ili simbol treba obožavati, već Onoga koji je za nas umro na krstu, ne treba čak ni sam simbol krsta koristiti u bogosluženju kao što to rade mnoge crkve u svojoj verskoj praksi.

Izvorno je u starogrckom "stauros" znacilo stub ali u vreme Isusa je ta rec znacila "krst". Znacenja reci se menjaju vremenom. Stauros znaci krst, izvorno je znacilo stub ali nije tako vise.

Reci menjaju znacenje u svim jezicima.To se zove evolucija jezika. Evo nekih primera promene znacenja u engleskom jeziku: ''Girl'' je nekada znacilo "mlada osoba bilo kojeg pola", a danas znaci samo "devojcica". ''Brave'' koje danas znaci hrabar je u pocetku znacilo kukavica od "bravado". U izvornom znacenju "gay" znaci srecan, bezbrizan, a svi znamo sta znaci sada, tako da argumenti da reci ne menjaju znacenje su u najboljem slucaju besmisleni, u najgorem bezobrazani.

http://ezinearticles.com/?-Etymology...-Time&id=12709

 

Raselovi svedoci, odbacujući Hristov krst, neće da shvate da arheološki nalazi obilato svedoče da je krst od početka pratio hrišćanstvo. Prikaze krstova nalazimo i u katakombama. Čuven je prahrišćanski, nazarenski simbol krsta i ribe. Pogledajmo i jedan podrugljiv rimski grafit iz I stoleća, uz koji stoji natpis 'Alexamenos moli svoga Boga', gde se ismejava neki hrišćanin i Hrist na krstu. Sve to svedoči o dubokoj mržnji sinova tame protiv Hrista Gospoda.

http://www.remnantofyhwh.com/archeology.htm

 

Ovo što je uklesano očigledno nije stub.


Rimske katakombe (I vek)

 

Ovo je nedavno otkriveno u Izraelu:



Izvor:

http://news.nationalgeographic.com/n...os/photo4.html

 

U Novozavetno vreme razapinjanje je bio način na koji su rimske vlasti  izvršavale smrtnu kaznu, pa tako je i Hrist na taj način bio pogubljen, o čemu svedoče evanđelja a i istorija. Sam način razapinjanja osuđenika se razlikovao od provincije, do provincije. Dakle, Rimljani nisu imali neka stroga ili propisana pravila u vezi toga. U istorijskim spisima tog vremena, mogu se naći opisi o čak četiri načina razapinjana, tj. četiri oblika "instrumenta" za razapinjanje osuđenika (imena su data na latinskom).

1. "Crux Simplex", u obliku slova (I), dakle "stub".


2. "Crux Decussata, u obliku slova (X).


3. "Crux Commissa", u obliku slova (T).


4. ''Crux Immissa'', ili poznat kao "latinski krst", bio je u obliku (†) krsta. Ovo je najverovatnije bio oblik instrumenta na kojem je    Isus Hrist razapet, i to zbog sledećih činjenica:

a) Iznad Njegove glave je bila okačena tabla sa natpisom, kako čitamo u Mateju 27:37: "I metnuše Mu više glave krivicu Njegovu napisanu: Ovo je Isus car judejski." Ovo je moglo biti učinjeno samo ako je Hrist bio razapet na obliku (I) ili (†), ali stub (I) otpada zbog sledećeg argumenta.


b) U evanđelju po Jovanu čitamo, kako apostol Toma reaguje slušajući vest o Hristovom uskrsnuću: "Stoga mu drugi učenici rekoše: videli smo Gospoda. No on im reče: ako ne vidim ožiljak od klinova na njegovim rukama i ne stavim svoj prst u ranu od klinova, i ne stavim svoju ruku u njegova rebra - neću poverovati." (Jovan 20:25)  Dakle, Toma govori o klinovima, koji su Hristu učinili rane na rukama - on koristi množinu za klinove, što znači da ih je bilo više od jednog. Iz ovog se može zaključiti da je Hristu kroz svaku ruku bio probijen jedan klin, što ne bi bio slučaj da je razapet na stubu, jer bi onda bio upotrebljen samo jedan. Ovo sami Jehovini Svedoci i priznaju kroz svoje ilustracije raspeća (vidi sliku).







 

Prema tome, u tekstu se pominju klinovi (των ηλων) a ne klin (του ηλου). Da je Isus obešen pribijanjem na stub onda bi mu šake iznad glave bile probijene jednim jakim klinom. No Toma pominje 'klinove'. A 'klinove' na rukama možemo imati samo ako je jedan klin probio jednu šaku a drugi klin drugu šaku posebno, dakle ako je Gospod razapet sa raširenim rukama. I to jasno razotkriva besmislice 'Jehovinoih svedoka' da je Isus razapet, obešen na 'stubu'.

 

Prema Strongovom (Stong's) rečniku grčkog jezika, reč stauros {stow-ros'} ima dva moguća značenja: 1) Uspravno položen štap ili stub. 2) Krst, kao instrument za pogubljenje.


No, zar ne bi trebalo zaključiti, da sva ta "prazna priča" oko oblika Hristovog "krsta", je potpuno nebitna u teologiji spasenja. Već je bitan naš odnos i stav prema Hristovoj žrtvi i Njegovoj prolivenoj krvi - što je suštinsko pitanje i istina o raspetom Hristu.


Sveto pismo je u originalu napisano na hebrejskom i grčkom jeziku. A što se tiče postojanja mnogih prevoda Svetog pisma, neka ni malo ne zbunjuje, to je ustvari prednost. Jezik je nešto što se stalno menja (evoluira) tokom vremena, te tako je i normalno očekivati da i stil pisanja književnih dela to sledi. Tako nastaju novi prevodi Svetog pisma, koji su pisani u aktuelnom jeziku određenog naroda, podneblja, vremena - da bi Sveto pismo bilo učinjeno što razumljivije današnjem čitaocu. Takođe, potrebno je prihvatiti činjenicu da uvek postoje dobri i loši prevodi Svetog pisma, kao što postoje npr. dobri ili loši kuvari, te od istih namirnica su skloni napraviti dobar ili loš ručak. Zbog toga treba uvek obratiti pažnju na kritike stručnjaka i crkve, tj. kako oni ocenjuju neki prevod. Mislim da na srpskom i hrvatskom jeziku postoji nekoliko dobrih prevoda, a za nas je važno da izaberemo neki koji je nama stilski blizak, lak za čitanje i razumevanje. Dok čitamo, tražimo od Boga da nam pomogne da ispravno razumemo i shvatimo tekst, jer On kao autor Biblije to može najbolje učiniti.


Kada se ozbiljnije studira Sveto pismo, dobro je imati više prevoda i upoređivati ih, ali svakako je najbolje uvek imati originalni tekst ispred sebe, što i nije tako teško ako se zna neki strani jezik, jer danas Internet i računari za ovo pružaju odlične mogućnosti.


Organizacija Jehovinih Svedoka ima svoj prevod Biblije (New World Translation Of The Holy Scriptures), za koji tvrde da je najbolji i najverodostojniji. Međutim, ako je zaista tako dobar, zašto ga odbacuju sve postojeće hrišćanske konfesije? Nije li to malo čudno? Ako je najbolji, zar ne bi bilo za očekivati da ga svi koriste? Treba razumeti, da su ovaj prevod Jehovini Svedoci napravili sa tom svrhom, da bi kroz njega podupreli svoje stavove i učenja (kao npr. ovo u vezi "krsta"), koja u izvornim biblijskim tekstovima nemaju nikakvog ili labavog oslonca - temelja. Dakle, istina je to da Sotona je taj koji izaziva zbrku, ne bi li tako odvratio od istine one koji iskreno za njom tragaju, i naveo ih da veruju u laži.


Hrist je najvažniji. On i Njegovo delo spasenja je srce Biblije - srž Evanđelja. Slava i hvala mu, na Njegovoj dragocenoj žrtvi, za nas grešnike.

Da ukratko rezimiram. Stauros znači zasiljen, uspravan stub (kolac), ali i krst. Razapinjanje u ono vreme se vršilo tako što je osuđenik bio bičevan i vezivan za 'patibulum' - horizontalni deo krsta. Patibulum je bio tezak 50-ak kilograma i tako izranjavan čovek je morao da ga nosi van grada na svojim ramenima, do mesta raspeća. Tamo ga je čekao stub vec pobijen u zemlju. Zatim bi osudjenika prikivali za patibulum i pričvrstili za stub. Nekada bi patibulum bio stavljan na vrh stuba, a nekada 1/4 od njegovog vrha. U Isusovom slucaju je to bilo ovo drugo, buduci da su mu prikucali onaj natpis 'iznad glave'.

 

Sada bih izložio nešto uopšteno o krstu kao simbolu. Pre svega sta je simbol? Evo jedne od definicija.

''Симбол је најопштије, све оно што може стајати уместо нечег другог и да га том приликом препознатљиво репрезентује. У психоанализи, симбол је елемент свести или понашања који је замена за нешто друго, несвесно или потиснуто. Однос симбола и онога што он у несвесном представља није произвољан, већ је условљен унутрашњом везом. Према Јунгу, конкретна, чулна слика познатог објекта, који на најбољи начин упућује на нешто друго, што је за човека суштински битно, апстрактно, трансцендентно.'' Vikipedija


КРСТ (грч: σταυρός - крст; Σταυρός του Ιησού Χριστού - Крст Исуса Христа), символички мотив познат још од давнина, а у Хришћанству - оруђе на коме је разапет Господ Исус Христос. Символ пута којим се иде ка Господу Исусу Христу.

 

Римска казна разапињања на крст

Стари Римљани су у свом закону имали казну - распеће на крсту. Та казна била је намењена пиратима, лоповима и робовима, и била је позната као тзв. ропско мучење. На месту казне, крст би био забоден у ископану рупу. Раширене руке кажњеника су везиване за хоризонталну греду, а ноге постављане на вертикалну, са једном врстом ослонца при стопалима, у облику мање хоризонталне греде. Изнад главе, на још једној краткој хоризонталној греди, исписиван је натпис са именом осуђеног и његовом кривицом. Кажњеник је умирао од гушења уколико је висио само на рукама. Пошто је постојао ослонац за стопала, то је време умирања на крсту могло да буде дуго, у том случају од жеђи. Да би убрзали смрт, осуђеницима на крсту су ломљене кости ногу, чиме су приморавани да висе само на рукама. Овај начин кажњавања одржао се до 21. марта 315. године, када је укинута казна разапињања на крсту, мада је идеја крста као инструмента казне остала и даље.

 

Значај крста

Због своје символичке пунине, крст је важан символ у животу многих верника. Иако је био веома распрострањен символ и у претхришћанским културама, он је у оквиру хришћанске вере задобио друкчија, нова и дубља значења. При томе је уз овострана или световна значења (географско, математичко, градитељско) сачувао и онострана или света значења (библијска, сотириолошка). Крст је јединствен и свеобухватан символ. У односу на друге символе, а посебно у односу на круг (најшире распрострањен и најстарији од свих символа), крст има значајне предности. Крст има средиште (тачка у којој се укрштају водоравна и вертикална оса крста), и предност му је у томе што се из те тачке може кренути на све четири стране света, чиме се превладава стање мировања. Кретање се не одвија у кругу, где су тачка поласка и тачка доласка (живот и смрт) једна те иста тачка, већ се из одређене тачке може кренути у најмање четири правца, чиме се обезбеђује оријентација за религиозног човека, у неодређеном и несигурном свету. Тако крст као савршен символ представља просторне и временске појмове васионе: четири стране света и време насупрот вечности. Α сналажење у времену и простору од огромног је значаја за верујућег човека.

 

Из срамоте у славу Божију

У време пре Исуса Христа, крст је био символ понижења и срамоте, јер су на крст Римљани разапињали своје кажњене робове, зликовце и побуњенике против власти. После Христове смрти на крсту, а поготово после признања Хришћанства за званичну веру Римског царства, крсни знак од опште поруге постаје свеопшта порука спасења, часни крст, живи знак који стоји као брана против сваког зла, видљивог и невидљивог. Значење крста не зависи само од теолошког разумевања него и од историјских услова живота. Не само што су незнабошци у крсту видели символ смрти, а у Хришћанству култ мртвих, него и многи међу првим Хришћанима нису марили за крст, пошто их је подсећао на велико слово "Т", на направу на којој су римске власти мучиле и распињале робове и разбојнике. Вера у једног Бога није се могла развити из јелинског многобоштва, јер је вера у распетог Бога била лудост и ужас (1 Кор 1,22-24). За пагански свет било је непојмљиво да распети човек заправо буде Бог, да Бог буде напуштен и немоћан на крсту, а да људи виде у њему свога Спаситеља. Али оно што је била највећа лудост за пагане, одувек је била најдубља мудрост за Хришћане. Почела је нова ера, нови свет се родио из жртве, али не било какве жртве (јер су и пагани знали за жртве), већ жртве самог Бога - крст је ту да како неки тврде подсети како је богочовек пролио своју Крв да би откупио малене овог света. Међутим, постабља се питање да ли је исправно да симбол подсећа верника на жртву Исуса Христа. Није ли то идолопоклонство које Библија изричито забрањује?

 

Символика крста

Није могуће исцрпсти сва значења символа крста, јер је он презасићен значењима. Ако се већ ο њему размишља у границама људских моћи разумевања, онда се истраживање слојевитости значења у символу крста претвара у испитивање дубинских слојева душе верника: "зачуђено обожавање једне тајне" која се постепено открива, али остаје неисцрпна у својим значењима. Ево једног примера како се начело крста, које у свом животу треба да примењујемо, на лукав начин замењује произвољним oписивањем значења симбола крста, тобоже као да сам симбол има неку надприродну моћ која даје предност ономе ко га обожава, па тако често у њему налазимо и оно што у њега као грешни људи уносимо:

''Прво што ο крсту ваља рећи јесте да десет Божијих заповести личе на крст и чине себе видљивим у њему. Као што крст има вертикалну осу која упућује на односе човека према Богу, и водоравну осу која упућује на односе човека према човеку, тако се у првим заповестима говори ο љубави према Богу, а у осталим ο љубави према ближњему свом. Однос Бог-човек је вертикална раван. Однос човек-човек је хоризонтална раван. Хоризонтална оса крста представља судбину смртног човека, вертикална оса означава васкрснуће божанског у човеку. Христос који умире на крсту значи да је човек, а Христос који Васкрсава значи да је Бог. Тиме се на крсту укрстило временско и вечно. Ипак, крст је постављен против времена, пролазности и смрти, као средство спасења

Адамов пад био је пад у време и смртност, а Христов узлет у вечност символизује откупљење палог човека. На крсту се тело одваја од душе, што значи да је стари телесни човек умро, да би се родио нови духовни, ослобођен од греха. Вертикална оса се свакако доводи у везу и са кичменим стубом човека који се држи усправно и исправно упркос животним недаћама. Успон уз и пад низ вертикалу добијају у символу крста и морално значење, поред оног основног, верског, који му служи као мера. Успињати се и ићи према извору светлости значи исту духовну радњу, а улазити у мрак и падати потпуно је исто. Тачка сусрета вертикалне и водоравне осе у ствари је тачка повезивања неба и земље, Бога и човека. Додиривање основних супротности у једној тачки која означава измирење, смирење, сабирање, тиховање и молитву. Тако средиште крста означава средиште вере у којој се све стиче и из које све зрачи. Горњи крак крста означава врх наде, доњи веру у чврсте темеље, ширина је милосрђе, а дужина усправност до краја живота. Крст је символ синтезе и мере. У њему се додирују небо и земља, вечно и пролазно. Крст символизује раскрсницу свих одлука: свака наша одлука подсећа на распеће, понавља и обнавља патњу распетог Бога, а Христос на крсту представља последице слободног избора, распети живот. Крст је символ личне одлуке, слободе насупрот вери у безлични закон (јудаизам) и неизменљиву судбину (паганизам).

Крст је вечно живи символ који упућује на пораз истине или пораз идеалних вредности у овом свету, символ онога кога прогоне и коме ће можда одузети живот због његове вере у истину. Крст је настао пресецањем четири стране света да би, било где на свету, на њега могао бити разапет невин човек. Крст је символ наде да ће се са све четири стране света окупити људи око једног средишта у општем братству и љубави. Крст је симбол четири елемента која су се временом искварила и која, прочишћена жртвом Бога, наново дају живот. Нема живљег симбола од крста. Он је символ који указује не само на распеће, патњу, смрт и Васкрсење Бога, него је распети Христос и символ сваке душе која пати и која верује да ће њеној патњи доћи крај, да ће се спасити. Крст представља победу над смрћу. Крст није само дрво проклетства, него пре свега дрво бесмртног живота, као што је и дрво сазнања митолошко средиште света, а Христос је плод. Крст је путоказ у односу на стране света, али и у самоме себи. То је место укрштања телесних и духовних снага, људске и божанске љубави. Крст је очигледна представа човека: "кад раширим руке моја сенка личи на крст". Крст је символ духовне и просторне целовитости, повезивање свих супротности у једну целину. Символика крста је слојевита: од мистичних, преко антропоморфних, до чисто верских значења. Крст није само нешто телесно него и нешто духовно - садржи нематеријална значења. Крст јесте јер нешто значи, а не значи ништа тиме што јесте, јер он је само чулни знак нечег натчулног. Са њим се поистовећује народ верника, он је символ идентитета Хришћана. Ако не би имао свој идентитет потврђен крсним символом, овај изабрани народ, народ Божији и не би био народ, него гола маса.''

 

Неки сматрају да је знак Сина Човјечијега" (Мт. 24,30), крст. Међутим, погледајмо и Отк. 1,7 и Дел. 2,9. У првом и другом стиху говори се о његовом поновном доласку на ову планету у којима се помињу ''облаци'', а у трећем који говори о његовом одласку са Земље, ''облак''. Према томе, знак Исуса Христа није ''крст'' вeћ ''облак''.

 

 

Napisao: Miloš Popadić

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Calendar
«  December 2016  »
SuMoTuWeThFrSa
    123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2016
    Free website builderuCoz