Tuesday
2024-03-19
7:51 AM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
Nastavak I »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 59

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

Два краља мењају идентитете

1, 2. (а) Шта је Антиоха IV навело да се повинује римским захтевима? (б) Када је Сирија постала римска провинција?

СИРИЈСКИ монарх Антиох IV напада Египат и крунише се за његовог краља. На молбу египатског краља Птолемеја VI, Рим шаље у Египат амбасадора Гаја Попилија Лену. Он са собом има импресивну флоту и носи наређења од Римског сената да се Антиох IV одрекне свог краљевања над Египтом и да се повуче из те земље. Код Елеусине, једног предграђа Александрије, сиријски краљ и римски амбасадор срели су се лицем у лице. Антиох IV је затражио време да би се консултовао са својим саветницима, али Лена је повукао круг око краља и рекао му да одговори пре него што искорачи преко линије. Понижен, Антиох IV се повинује римским захтевима и враћа се у Сирију 168. пре н. е. Тако завршава сукоб између сиријског краља севера и египатског краља југа.

2 Играјући доминантну улогу у стварима Средњег истока, Рим наставља да заповеда Сирији. Дакле, премда и други краљеви из селеукидске династије владају Сиријом након што Антиох IV умире 163. пре н. е., они не заузимају положај ’краља севера‘ (Данило 11:15). Сирија 64. пре н. е. коначно постаје римска провинција.

3. Када и како је Рим стекао превласт над Египтом?

3 Египатска птолемејска династија и даље држи положај ’краља југа‘ нешто дуже од 130 година после смрти Антиоха IV (Данило 11:14). Током битке код Акција, 31. пре н. е., римски владар Октавијан поражава удружене снаге последње птолемејске краљице — Клеопатре VII — и њеног римског љубавника, Марка Антонија. Следеће године после Клеопатриног самоубиства, и Египат постаје римска провинција те више не игра улогу краља југа. До 30. пре н. е., Рим влада и Сиријом и Египтом. Треба ли сада да очекујемо да друге владавине преузму улоге краља севера и краља југа?

НОВИ КРАЉ ШАЉЕ „УТЕРИВАЧА ПОРЕЗА“

4. Зашто треба да очекујемо да неки други владалачки ентитет преузме идентитет краља севера?

4 У пролеће 33. н. е., Исус Христ је својим ученицима рекао: „Кад угледате одвратну ствар која узрокује пустошење, о којој је говорио пророк Данило, како стоји на светом месту... тада они који буду у Јудеји нека беже у горе“ (Матеј 24:15, 16). Цитирајући из Данила 11:31, Исус је упозорио своје следбенике на будућу „одвратну ствар која узрокује пустошење“. То пророчанство које је укључивало краља севера дато је око 195 година након смрти Антиоха IV, последњег сиријског краља у тој улози. Свакако ће један други владалачки ентитет морати да преузме идентитет краља севера. Ко ће то бити?

5. Ко је устао као краљ севера, заузимајући положај који је некада имао Антиох IV?

5 Анђео Јехове Бога је прорекао: „Онај који ће доћи на његово [Антиоха IV] место послаће настојника [„утеривача пореза“, NW] у најлепши део краљевства, али ће се он за мало дана сломити, и то неће бити ни с гнева ни с рата“ (Данило 11:20). Показало се да је онај ’који долази‘ на тај начин први римски цар, Октавијан, који је био познат као Цезар Август. (Види „Један слављен, други презрен“, на 248. страни.)

6. (а) Када је ’порезник‘ послат кроз ’најлепши део краљевства‘, и зашто је то било важно? (б) Зашто се може рећи да Август није умро ’ни због гнева ни због рата‘? (в) Каква промена се одиграла у идентитету краља севера?

6 Августов ’најлепши део краљевства‘ укључивао је ’земљу лепоте‘ — римску провинцију Јудеју (Данило 11:16). Године 2. пре н. е., Август је послао „утеривача пореза“ тиме што је наредио попис, или цензус, вероватно да би сазнао број становника у сврху опорезивања и војног регрутовања. Због тог декрета, Јосиф и Марија су путовали у Витлејем да се попишу, што је довело до Исусовог рођења у том прореченом месту (Михеј 5:2; Матеј 2:1-12). У августу 14. н. е. — „за мало дана“, или недуго након издавања декрета о попису — Август је умро у старости од 76 година, „ни с гнева“ од руку неког убице, „ни с рата“, већ услед болести. Краљ севера је заиста променио идентитет! Тај краљ је сада постало Римско царство, заступљено његовим царевима.

’УСТАЈЕ ПРЕЗРЕНИ‘

7, 8. (а) Ко је заузео Августов положај као краљ севера? (б) Зашто је ’краљевска част‘ нерадо дата наследнику Августа Цезара?

7 Настављајући пророчанство, анђео је рекао: „На његово [Августово] место доћи ће презрен човек, који неће имати краљевске части. Он ће се појавити усред мира, и уграбиће краљевство с лукавством. Војске, које ће као бујице плавити, утонуће пред њим, и биће уништене као и један од кнезова савеза“ (Данило 11:21, 22).

8 Тај „презрен човек“ био је цезар Тиберије, син Ливије, Августове треће жене. (Види „Један слављен, други презрен“, на 248. страни.) Август је мрзео тог свог пасторка због његових лоших особина и није желео да он буде следећи цезар. ’Краљевска част‘ му је нерадо предата тек након што су сви други могући наследници били мртви. Август је усвојио Тиберија 4. н. е. и поставио га за престолонаследника. После Августове смрти, 54-годишњи Тиберије — презрени — ’дошао је‘, преузимајући власт као римски цар и краљ севера.

9. Како је Тиберије ’уграбио краљевство лукавством‘?

9 „Тиберије је“, каже The New Encyclopædia Britannica, „манипулисао Сенатом и није дозволио да га прогласе за цара скоро месец дана [после Августове смрти]“. Он је Сенату говорио да нико сем Августа не може да носи терет владања Римским царством, и тражио је од сенатора да обнове републику тако што би такву власт поверили групи људи уместо једном човеку. „Не усуђујући се да његову реч узме за озбиљно“, писао је историчар Вил Дјурант, „Сенат је с њим размењивао изразе привидне части све док овај на крају није прихватио власт.“ Дјурант је додао: „Игру су добро одиграле обе стране. Тиберије је желео принципат, или би иначе нашао неки начин да га избегне; Сенат га се бојао и мрзео га, али се уздржавао од поновног успостављања републике која би се, попут старе, заснивала на теоретски сувереним скупштинама.“ Тако је Тиберије ’уграбио краљевство с лукавством‘.

10. Како су „бујице“ уништене?

10 За „војске, које ће као бујице плавити“ — војне снаге околних краљевстава — анђео је рекао: „Утонуће пред њим, и биће уништене.“ Када је Тиберије постао краљ севера, његов нећак Германик Цезар био је заповедник римских трупа на реци Рајни. Године 15. н. е., Германик је водио своје снаге против германског јунака Арминија, с извесним успехом. Међутим, те ограничене победе биле су добијене уз велику цену, и Тиберије је након тога прекинуо операције у Германији. Уместо тога, унапређивањем грађанског рата, он је покушао да спречи да се германска племена уједине. Тиберије је обично више волео дефанзивну спољну политику и концентрисао се на јачање граница. Та тактика је била прилично успешна. На тај начин су „бујице“биле контролисане и „уништене“.

11. Како је ’кнез савеза био уништен‘?

11 „Уништен“ је био и ’кнез савеза‘ који је Јехова Бог склопио с Аврахамом за благослов свих породица на земљи. Исус Христ је био Аврахамово семе које је обећано у том савезу (Постање 22:18; Галатима 3:16). Дана 14. нисана 33. н. е., Исус је стајао пред Понтијем Пилатом у римској намесничкој палати у Јерусалиму. Јеврејски свештеници су оптужили Исуса за издају цара. Али Исус је Пилату рекао: „Моје краљевство није део овог света... моје краљевство није одавде.“ Како римски намесник не би ослободио невиног Исуса, Јевреји су викали: „Ако овога пустиш, ниси пријатељ цезару. Свако ко се издаје за краља говори против цезара.“ Након узвикивања да се Исус погуби, они су рекли: „Ми немамо краља осим цезара.“ У складу са законом о „увреди величанства“, који је Тиберије проширио како би укључивао скоро сваку увреду цезара, Пилат је предао Исуса да буде ’уништен‘, или прибијен на мученички стуб (Јован 18:36; 19:12-16; Марко 15:14-20).

ТИРАНИН ’СМИШЉА ПЛАНОВЕ‘

12. Ко је ушао у савез с Тиберијем? (б) Како је Тиберије ’постао моћан с мало народа‘?

12 Још увек проричући о Тиберију, анђео је рекао: „После савеза с њим послужиће се он подвалом, и напашће и надвладаће [„постаће моћан“, NW] с мало народа“ (Данило 11:23). Чланови Римског сената су конституционално ушли ’у савез‘ с Тиберијем, и он је формално зависио од њих. Али он је био преварант, и у ствари ’постао моћан с мало народа‘. То мало народа била је римска преторијанска гарда, улогорена близу римских зидина. Њена близина је плашила Сенат и помогла Тиберију да међу становништвом држи под контролом сваки устанак против његове власти. Тако је Тиберије уз помоћ око 10 000 гардиста остао моћан.

13. У ком смислу је Тиберије надмашио своје претке?

13 Анђео је пророчански додао: „Напашће усред мира у најплоднија места у земљи, и учиниће оно што ни оцеви његови ни оцеви отаца његових не учинише. Он ће разделити плен, пљачку и благо; смишљаће планове против тврђава, и то за неко време“ (Данило 11:24). Тиберије је био крајње сумњичав, и његова владавина је била пуна наручених убистава. Каснији период његовог владања био је обележен терором, увелико због утицаја Сејана, заповедника преторијанске гарде. На крају је и сам Сејан био осумњичен и убијен. У спровођењу терора над народом, Тиберије је надмашио своје праочеве.

14. (а) Како је Тиберије делио „плен, пљачку и благо“ широм римских провинција? (б) Како се на Тиберија гледало у време његове смрти?

14 Међутим, Тиберије је делио ’плен, пљачку и благо‘ широм римских провинција. У време његове смрти, сви поданички народи су уживали у просперитету. Порези су били ниски, а он је био великодушан према становницима из подручја која су доживљавала невоље. Ако би војници или службеници било кога тлачили или унапређивали неправилности у обављању ствари, могли су очекивати царску освету. Чврста рука власти одржавала је јавну безбедност, а побољшани систем комуникација унапређивао је трговину. Тиберије се бринуо да се послови обављају поштено и доследно како у Риму тако и ван њега. Закони су били побољшани, а социјални и морални кодекси обогаћени унапређивањем реформи које је утемељио Август Цезар. Па ипак, Тиберије је ’смишљао планове‘, тако да га је римски историчар Тацит описао као лицемерног човека, вештог у претварању. До времена кад је умро, у марту 37. н. е., Тиберије је сматран тиранином.

15. Какав је био Рим крајем првог и почетком другог века н. е.?

15 Међу Тиберијевим наследницима који су испуњавали улогу краља севера били су Гај Цезар (Калигула), Клаудије I, Нерон, Веспазијан, Тит, Домицијан, Нерва, Трајан и Хадријан. „У већини случајева“, каже The New Encyclopædia Britannica, „Августови наследници су наставили његову административну политику и програм изградње, иако с мање иновација, а с више шепурења.“ Исто реферално дело даље истиче: „Крајем првог и почетком другог века Рим је у погледу величине и броја становника био на врхунцу.“ Иако је Рим током тог времена имао неке проблеме на границама царства, његов први проречени сукоб с краљем југа није се десио све до трећег века н. е.

ПОДИЖЕ СЕ ПРОТИВ КРАЉА ЈУГА

16, 17. (а) Ко је преузео улогу краља севера на кога указује Данило 11:25? (б) Ко је заузео положај краља југа, и како се то догодило?

16 Божји анђео је наставио с пророчанством, говорећи: „На челу силне војске, уложиће он [краљ севера] своју моћ и јарост против краља јужнога. И краљ ће јужни примити рат с великом и силном војском; али он [краљ севера] неће одолети, јер ће му се чинити невера. Који храну његову једу спремиће му пропаст; војска ће његова као бујица плавити [’бити поплављена‘, NW] и много ће мртвих бити“ (Данило 11:25, 26).

17 Око 300 година након што је Октавијан претворио Египат у римску провинцију, римски цар Аурелије преузео је улогу краља севера. У међувремену је Септимија Зенобија, краљица римске колоније Палмире, заузела положај краља југа.* (Види „Зенобија — ратница-краљица Палмире“, на 252. страни.) Палмирска војска је 269. н. е. окупирала Египат под изговором да га обезбеди за Рим. Зенобија је желела да Палмиру претвори у доминантан град на истоку и желела је да влада римским источним провинцијама. Узнемирен због њених амбиција, Аурелије је подигао ’своју моћ и јарост‘ против Зенобије.

18. Какав је био исход сукоба између цара Аурелија, краља севера, и краљице Зенобије, краља југа?

18 Као владалачки ентитет предвођен Зенобијом, краљ југа је ’примио‘ рат да војује против краља севера, „с великом и силном војском“ под два генерала, Забдом и Забајем. Али Аурелије је освојио Египат и затим је кренуо у поход на Малу Азију и Сирију. Зенобија је била поражена код Емесе (данашњи Хомс), након чега се повукла у Палмиру. Када је Аурелије опсео тај град, Зенобија се јуначки бранила, али без успеха. Она и њен син су побегли ка Персији, само да би их Римљани ухватили код реке Еуфрат. Палмирци су предали град 272. н. е. Аурелије је поштедео Зенобију, и од ње направио главну атракцију на својој тријумфалној поворци кроз Рим 274. н. е. Она је остатак свог живота провела као римска матрона.

19. Како је Аурелије пао ’због тога што му је учињена невера‘?

19 Сам Аурелије ’није се одржао јер му је учињена невера‘. Године 275. н. е., кренуо је у један поход против Персијанаца. Док је у Тракији чекао на прилику да пређе мореуз ка Малој Азији, они „који храну његову једу“ сковали су заверу против њега и донели му „пропаст“. Он је намеравао да због неких неправилности позове на одговорност свог секретара Ероса. Међутим, Ерос је фалсификовао један списак имена извесних официра означених за погубљење. Кад су видели тај списак, ти официри су били покренути да испланирају атентат на Аурелија и да га убију.

20. Како је „војска“ краља севера ’била поплављена‘?

20 Каријера краља севера није се завршила смрћу цара Аурелија. Уследили су други римски владари. Неко време је један цар био на западу, а један на истоку. Под тим људима „војска“ краља севера је ’била поплављена‘, или „растерана“,* и ’многи су побијени‘ услед напада германских племена са севера. Готи су пробили римске границе у четвртом веку н. е. Напади су се наставили, један за другим. Године 476. н. е., германски вођа Одоакар уклонио је последњег цара који је владао из Рима. До почетка шестог века, Римско царство на западу било је разбијено, а германски краљеви су владали у Британији, Галији, Италији, северној Африци и Шпанији. Источни део царства трајао је до 15. века.

ВЕЛИКО ЦАРСТВО ПОДЕЉЕНО

21, 22. Какве промене је Константин увео у четвртом веку н. е.?

21 Без давања беспотребних детаља о пропадању Римског царства, које се протезало вековима, Јеховин анђео је даље прорекао будуће подухвате краља севера и краља југа. Међутим, кратак преглед неких развоја догађаја у Римском царству помоћи ће нам да идентификујемо та два супарничка краља у каснијим временима.

22 У четвртом веку је римски цар Константин дао државно признање отпадничком хришћанству. Он је чак сазвао један црквени сабор и лично му председавао у Никеји, у Малој Азији, 325. н. е. Константин је касније преместио царску резиденцију из Рима у Визант, или Константинопољ, претварајући тај град у своју нову престоницу. Постојање Римског царства под владањем једног цара наставило се све до смрти цара Теодосија I, 17. јануара 395. н. е.

23. (а) До какве поделе Римског царства је дошло после смрти Теодосија? (б) Када је Источно царство дошло свом крају? (в) Ко је владао Египтом 1517?

23 После смрти Теодосија, Римско царство је било подељено између његових синова. Хонорије је добио западни део, а Аркадије источни, с Константинопољем као својом престоницом. Британија, Галија, Италија, Шпанија и северна Африка биле су међу провинцијама западног дела. Македонија, Тракија, Мала Азија, Сирија и Египат, били су провинције источног дела. Године 642. н. е., египатска престоница Александрија пала је у руке Сарацена (Арапа), а Египат је постао провинција калифа. У јануару 1449, Константин XI је постао последњи цар истока. Отомански Турци под султаном Мехмедом II су 29. маја 1453. освојили Константинопољ, докрајчивши Источно римско царство. Египат је 1517. постао турска провинција. Међутим, с временом ће та земља древног краља југа потпасти под контролу једног другог царства из западног сектора.

24, 25. (а) Шта је означило почетак Светог римског царства, према неким историчарима? (б) Шта се на крају догодило с титулом „цара“ Светог римског царства?

24 На западном крилу Римског царства подигао се католички бискуп из Рима, угледни папа Лав I, који је био познат по учвршћивању папског ауторитета у петом веку н. е. С временом је папа преузео на себе крунисање цара западног дела. То се догодило у Риму на Божић 800. н. е., када је папа Лав III крунисао франачког краља Карла (Великог) за цара новог Западног римског царства. То крунисање је у Риму поново оживело царство и, према неким историчарима, означило почетак Светог римског царства. Од тада је постојало Источно царство и Свето римско царство на западу, и оба су тврдила да су хришћанска.

25 Како је време пролазило, наследници Карла Великог су се показали као неуспешни владари. Царско место је неко време чак било упражњено. У међувремену, германски краљ Отон I стекао је контролу над великим делом северне и централне Италије. Прогласио се за краља Италије. Дана 2. фебруара 962. н. е., папа Јован XII крунисао је Отона I за цара Светог римског царства. Његова престоница је била у Немачкој, а цареви су били Немци, као и већина њихових поданика. Пет векова касније је аустријска династија Хабсбурговаца добила титулу „цара“ и задржала ју је током највећег дела преосталих година Светог римског царства.

ДВА КРАЉА ПОНОВО ЈАСНО У ЖИЖИ

26. (а) Шта се може рећи о крају Светог римског царства? (б) Ко је изашао као краљ севера?

26 Наполеон I је задао смртни ударац Светом римском царству када је одбио да призна његово постојање после својих победа у Немачкој током 1805. године. Неспособан да одбрани круну, цар Франц II се 6. августа 1806. одрекао римског царског статуса и повукао се у своју националну владу као цар Аустрије. После 1 006 година, Свето римско царство — које су основали Лав III, римокатолички папа, и Карло Велики, франачки краљ — дошло је свом крају. Године 1870. Рим је постао престоница краљевства Италије, независног од Ватикана. Следеће године, почело је Немачко царство с Вилхелмом I који је наименован за цезара, или кајзера. Тако је на светску сцену ступио краљ севера савременог доба — Немачка.

27. (а) Како је Египат постао британски протекторат? (б) Ко је дошао на место краља југа?

27 Али који је био идентитет савременог краља југа? Историја показује да је у 17. веку Британија преузела империјалистичку власт. Желећи да пресече британске трговачке путеве, Наполеон I је 1798. освојио Египат. Уследио је рат, и британско-отомански савез је натерао Француску да се повуче из Египта, који је идентификован као краљ југа на почетку сукоба. Током следећег века, у Египту је порастао британски утицај. После 1882, Египат је практично постао зависан од Британије. Када је 1914. избио Први светски рат, Египат је припадао Турској и њиме је владао кедив, или поткраљ. Међутим, након што је Турска стала на страну Немачке у том рату, Британија је свргнула кедива и прогласила Египат британским протекторатом. Постепено формирајући блиске везе, Британија и Сједињене Америчке Државе постале су Англо-Америчка светска сила. Оне су заједно дошле у положај краља југа.

[Фусноте]

Пошто су ознаке ’краљ севера‘ и ’краљ југа‘ титуле, оне се могу односити на било који владалачки ентитет, укључујући и краља, краљицу или блок држава.

Види фусноту за Данила 11:26 у New World Translation of the Holy Scriptures, који је издао Watchtower Bible and Tract Society of New York, Inc.

ШТА СИ ПРИМЕТИО?

• Који је римски цар најпре устао као краљ севера, и када је послао „порезника“?

• Ко је заузео положај краља севера после Августа, и како је био ’уништен кнез савеза‘?

• Шта је био исход сукоба између Аурелија као краља севера и Зенобије као краља југа?

• Шта је било с Римским царством, и које силе су заузеле положаје два краља крајем 19. века?

[Оквир⁄Слика на странама 248-251]

ЈЕДАН СЛАВЉЕН, ДРУГИ ПРЕЗРЕН

ЈЕДАН је републику растрзану сукобима претворио у светско царство. Други је за 23 године двадесетоструко повећао њено богатство. Један је када је умро био слављен, други презрен. Владавине та два римска цара обухватале су Исусов живот и службу. Ко су они били? И зашто је један био слављен, док други није?

ОН ЈЕ „НАШАО РИМ У ЦИГЛИ, А ОСТАВИО ГА У МЕРМЕРУ“

Године 44. пре н. е., када је Јулије Цезар био убијен, унук његове сестре, Гај Октавијан, имао је само 18 година. Пошто је био усвојени син Јулија Цезара и његов главни лични наследник, млади Октавијан је одмах кренуо за Рим да тражи своје наслеђе. Тамо је наишао на страшног противника — цезаревог главног заменика, Марка Антонија, који је очекивао да буде главни наследник. Политичке интриге и борба за власт које су уследиле трајале су 13 година.

Тек након што је поразио удружене снаге египатске краљице Клеопатре и њеног љубавника Марка Антонија (31. пре н. е.) Октавијан је изашао као неоспорни владар Римског царства. Следеће године су Антоније и Клеопатра извршили самоубиство, а Октавијан је анектирао Египат. Тако је уклоњен и последњи траг Грчког царства, а Рим је постао светска сила.

Имајући на уму да је Јулије Цезар убијен због деспотског начина владања, Октавијан је пазио да не понови ту грешку. Како не би повредио осећања Римљана који су фаворизовали републику, он је своју монархију прерушио у републиканско рухо. Одбио је титуле „краљ“ и „диктатор“. Идући корак даље, он је објавио своју намеру да контролу над свим провинцијама преда Римском сенату, и понудио је да се повуче са служби које је вршио. Та тактика је деловала. Захвалан Сенат је подстицао Октавијана да задржи своје положаје и да сачува контролу над неким провинцијама.

Осим тога, 16. јануара 27. пре н. е., Сенат је Октавијану доделио титулу „Август“, што значи „узвишен, свет“. Октавијан не само да је прихватио ту титулу него је и један месец назвао по себи и позајмио један дан од фебруара како би август имао исти број дана као и јули, месец назван по Јулију Цезару. Октавијан је тако постао први римски цар и од тада је познат као Цезар Август или „Узвишени“. Касније је преузео и титулу „понтифекс максимус“ (врховни првосвештеник), а 2. пре н. е. — године Исусовог рођења — Сенат му је доделио титулу Патер Патрие, „Отац отаџбине“.

Те исте године, „изађе одредба цезара Августа да се попише цела настањена земља... и сви су ишли да се попишу, свако у свој град“ (Лука 2:1-3). Резултат те одредбе је Исусово рођење у Витлејему, чиме се испунило библијско пророчанство (Данило 11:20; Михеј 5:2).

Августову власт је карактерисала извесна мера поштења и стабилна валута. Август је такође основао ефикасан поштански систем и изградио путеве и мостове. Реорганизовао је војску, створио сталну морнарицу, и основао елитну јединицу царских телохранитеља познатих као преторијанска гарда (Филипљанима 1:13). Под његовим патронатом, уздизали су се писци као што су Виргилије и Хорације, а вајари су створили предивна дела у сада такозваном класичном стилу. Август је завршио градњу која је Јулију Цезару остала недовршена и обновио многе храмове. Пакс Романа („римски мир“) који је он увео, трајао је више од 200 година. Август је умро 19. августа 14. н. е., у старости од 76 година, а након тога је деификован.

Август се хвалио да је „нашао Рим у цигли, а оставио га у мермеру“. Не желећи да се Рим врати на сукобом испуњене дане бивше републике, он је намеравао да обликује следећег цара. Али, није имао велики избор што се тиче наследника. Његов нећак, два унука, зет, и један пасторак, сви су умрли, а остао је да га замени само његов пасторак Тиберије.

„ПРЕЗРЕН ЧОВЕК“

Мање од месец дана након Августове смрти, Римски сенат је наименовао за цара 54-годишњег Тиберија. Тиберије је живео и владао до марта 37. н. е. Био је дакле римски цар током трајања Исусове јавне службе.

Као цар, Тиберије је имао и врлине и мане. Једна од његових врлина била је противљење трошењу новца на луксуз. Као резултат, царство је напредовало и он је имао фондове за помоћ и обнову у време катастрофа и криза. Похвално је то што је Тиберије на себе гледао као на обичног човека, и одбијао многе почасне титуле и углавном обожавање цара усмеравао на Августа, уместо на себе. Он није ниједан календарски месец назвао по себи као што су то учинили Август и Јулије Цезар, нити је другима дозвољавао да му на тај начин исказују част.

Међутим, Тиберијеве мане су надмашиле његове врлине. Био је крајње сумњичав и лицемеран у свом опхођењу с другима, и његова владавина је обиловала нарученим убиствима — а и многи његови некадашњи пријатељи били су међу жртвама. Проширио је закон lèse-majesté (увреда величанства) како би, осим подривачких дела, укључивао и само клеветничке речи на рачун његове личности. Јевреји су се по свој прилици ослањали на снагу тог закона када су вршили притисак на римског намесника Понтија Пилата да погуби Исуса (Јован 19:12-16).

Тиберије је концентрисао преторијанску гарду у близини Рима тако што је саградио утврђене касарне северно од зидина града. Присуство гарде је плашило Римски сенат, који је био претња његовој власти, и држало је под контролом сваку непослушност народа. Тиберије је такође унапређивао шпијунажу, и последњи део његове владавине био је обележен терором.

У време његове смрти, Тиберија су сматрали тиранином. Када је умро, Римљани су се радовали, а Сенат је одбио да га деификује. Из ових и других разлога, у Тиберију видимо испуњење пророчанства које каже да ће се као ’краљ севера‘ подићи „презрен човек“ (Данило 11:15, 21).

ШТА СИ ПРИМЕТИО?

• Како је Октавијан постао први римски цар?

• Шта се може рећи о достигнућима Августове владавине?

• Које је врлине и мане имао Тиберије?

• Како се пророчанство о ’презреном човеку‘ испунило на Тиберију?

[Слика]

Тиберије

[Оквир⁄Слике на странама 252-255]

ЗЕНОБИЈА — КРАЉИЦА-РАТНИЦА ПАЛМИРЕ

„БИЛА је тамнопута... Имала је зубе беле као бисере, и крупне црне очи необичног сјаја, ублажене најпривлачнијом дражесношћу. Глас јој је био снажан и хармоничан. Њено мужевно разумевање било је ојачано и украшено проучавањем. Није јој био стран латински језик, а била је исто тако вична грчком, сиријском и египатском.“ Овакве хвале је историчар Едвард Гибон приписивао Зенобији — краљици-ратници сиријског града Палмире.

Зенобијин муж је био палмирски племић Оденат, који је 258. н. е. награђен положајем римског конзула, зато што је успешно водио акције против Персије у корист Римског царства. Две године касније, Оденат је од римског цара Галијена добио титулу corrector totius Orientis (намесник целог Истока). То је било у знак признања његове победе над персијским краљем Шапуром I. Оденат је на крају сам себи доделио титулу „краљ над краљевима“. Ти Оденатови успеси у великој мери се могу приписати Зенобијиној храбрости и оштроумности.

ЗЕНОБИЈА ЖУДИ ЗА ОСНИВАЊЕМ ЦАРСТВА

Године 267. н. е., на врхунцу његове каријере, Оденат и његов наследник су убијени. Зенобија је преузела положај свог мужа, јер је њен син био премлад за то. Пошто је била лепа, амбициозна, способна у управљању, навикнута на акције са својим мужем, и течно говорила неколико језика, она је успела да стекне поштовање и подршку својих поданика. Зенобија је имала љубав према учењу и била је окружена интелектуалцима. Један од њених саветника био је филозоф и реторичар Касије Лонгин — за кога се каже да је био „жива библиотека и покретни музеј“. У књизи Palmyra and Its Empire—Zenobia’s Revolt Against Rome, писац Ричард Стоунман запажа: „Током пет година после смрти Одената... Зенобија се учврстила у мислима свог народа као господарица Истока.“

С једне стране Зенобијиног подручја владања била је Персија, коју су она и њен муж спутали, а с друге стране био је Рим у пропадању. Што се тиче стања у Римском царству у то време, историчар Џ. М. Робертс каже: „Трећи век је за Рим био... страшан период, како на источним тако и на западним границама, док је унутра започео нови период грађанског рата и оспораваних сукцесија. Дошло је и отишло 22 цара (не рачунајући претенденте).“ С друге стране, сиријска господарица је била добро утврђени апсолутни монарх у свом краљевству. „Контролишући равнотежу између два царства [Персијског и Римског]“, примећује Стоунман, „она је могла да тежи ка стварању трећег које би доминирало над оба та царства.“

Прилика да прошири своју краљевску власт пружила се Зенобији 269. н. е. кад се у Египту појавио један претендент на престо који је оспоравао римску владавину. Зенобијина војска је брзо умарширала у Египат, срушила побуну и запосела ту земљу. Прогласивши се за краљицу Египта, она је ковала новац са својим именом. Њено краљевство се сада протезало од Нила до Еуфрата. У том тренутку свог живота, Зенобија је заузела положај ’краља југа‘ (Данило 11:25, 26).

ЗЕНОБИЈИНА ПРЕСТОНИЦА

Зенобија је утврдила и украсила своју престоницу, Палмиру, до те мере да је била у рангу с већим градовима римског света. Процењује се да је њено становништво достигло бројку од преко 150 000. Прекрасна јавна здања, храмови, вртови, стубови и споменици испуњавали су Палмиру, град окружен зидовима за које се каже да им је обим био 21 километар. Колонада коринтских стубова од преко 15 метара висине — око 1 500 њих — оивичавала је главну авенију. Град је био пун статуа и бисти јунака и богатих добротвора. Године 271. н. е., Зенобија је подигла статуе себи и свом покојном му

Calendar
«  March 2024  »
SuMoTuWeThFrSa
     12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2024
    Free website builderuCoz