Istorijsko neslaganje
Budući da je Sveto Pismo konačni sudija u hrišćanskom verovanju, mnogi ne osećaju potrebu da doktrinu Trojstva ispitaju sa istorijskog stanovišta. Druge će zanimati da saznaju da je doktrina Trojstva koja je učvršćena u Nikeji (325) i Kalcedoniji (451) krajnji proizvod razvojnog procesa. Potpuno je nemoguće pokazati verovanje u tri ravnopravne, večne osobe u hrišćanskim spisima pre kraja drugog veka. Tu činjenicu priznaju naučnici zastupnici Trojstva. Rimokatolici priznaju da njihovu doktrinu Trojstva nisu dobili iz Biblije, već iz postbiblijske tradicije. Primedba kardinala Hosier-a iz 16. veka zaslužuje pažnju: "Mi verujemo u doktrinu trojnog Boga zato što smo je dobili iz tradicije, iako se uopšte ne pominje u Svetom Pismu."[45]
Primedbe drugog rimokatoličkog naučnika stavljaju zastupnike Trojstva pred sličan izazov:
Ni u jednom delu Svetog Pisma, bilo izričitim rečima ili pouzdanim implikacijama, se ne kaže da Sin ima istu prirodu kao i Otac. Ove i druge stavove protestanata niko ne može dokazati iz svetih spisa, ako se zanemari tradicionalna reč Boga... Samo Sveto Pismo, na mnogim mestima izgleda da pokazuje upravo suprotno, ukoliko nas crkva nije naučila suprotno.[46]
Neki protestantski teolozi su, iako su i dalje zastupnici Trojstva, priznali teškoće baziranja Trojstva na Bibliji:
Mora se reći da doktrina Trojstva, kao što je prikazana u našim (Crkve Engleske) odredbama, našoj liturgiji, našim učenjima, nije u velikoj meri deo učenja Svetog Pisma. Ono što mi navodimo u našim molitvama se ne može pročitati nigde u Svetom Pismu - da Jedan Bog, jedan Gospod, nije jedna osoba, već tri osobe sa jednom prirodom. U Svetom Pismu ne postoji tekst koji kaže "Treba obožavati Jedinstvo u Trojstvu i Trojstvo u Jedinstvu." Niko od svetih pisaca nije jasno rekao da je u Trojstvu neko ispred nekog, niti da je viši ili niži od drugog, ali su sve tri osobe zajedno večne i ravnopravne.[47]
Ukoliko Tojstvo potiče iz Biblije očekivali bismo da je moguće pratiti njegovu neprekinutu tradiciju do najranijih postbiblijskih pisaca. Ali da li je to moguće? Postoje mnogi zastupnici Trojstva koji priznaju teškoće u pronalaženju doktrine Trojstva u delima vodećih verskih vođa pre Nikejskog sabora. Činjenice su dokumentovane u informativnom članku koji je napisao Mark Mattison.[48] Citirajući originalne izvore, kao i standardne autoritete, Mattison pokazuje da "doktrina Trojstva" Justina Mučenika i Teofila uključuje jasan element podređenosti Sina. Irinej, takođe u drugom veku, govori o Ocu kao o autotheos-u, Bogu u samom sebi. Božanstvo Sina je izvedeno iz božanstva Oca. Ovo ne važi za razvijenu doktrinu Trojstva u kojoj su sve tri osobe jednake. Tertulijan (160-225) je verovao u preegzistenciju Sina ali je jasno porekao njegovu večnost: "Bog nije oduvek bio Otac i Sudija, zato što je oduvek bio Bog. On nije mogao biti Otac pre Sina, niti Sudija pre greha. Međutim, postojalo je vreme kada ni greh ni Sin nisu postojali."[49]
Drugi uticajni crkveni otac, Origen (185-254), izričito nije verovao u Hista koji je ravnopravan sa Ocem. U njegovim komentarima Jovana on smatra da je "Bog, Logos", odnosno Sin "podređen Bogu univerzuma."[50] "Sin se ni u kom pogledu ne može porediti sa Ocem; zbog slike svog božanstva, i sjaja, ne Boga, već njegove slave i njegove večne svetlosti."[51] Iako je Origen bio prvi koji je razvio ideju "Večnog Sina", on insistira na podređenoj poziciji Hrista. "Otac koji je poslao Isusa je sam veći od onoga koga je poslao."[52] Origen je zapravo poricao da se treba moliti Isusu i smatrao da on nije objekat vrhovnog obožavanja.[53] The Oxford Dictionary of the Christian Church ističe da je Origen smatrao Sina "božanskim, samo u nižem smislu od Oca. Sin je theos (bog), ali je samo Otac autotheos (apsolutni Bog, Bog u sebi)".[54]
Najraniji "Apologeti" i crkveni oci nisu bili zastupnici Trojstva u istom smislu kao iz kasnijih nikejskih učenja. Ova činjenica se može potvrditi čitanjem originalnih spisa ovih verskih eksponenata ili konsultovanjem standardnih autoriteta za crkvenu istoriju. Nemački naučnik iz 19. veka je napisao "Doktrinarni sistem pre-nikejske crkve je nepomirljiv sa slovom i autoritetom konstantinijanskih formulacija i uopšte vizantijskih sabora, kao i srednjevekovnih sistema koji su izgrađeni na njima."[55] Ova činjenica je isto tako očigledna i u dvadesetom veku. The Westminster Dictionary of Christian Theology kaže da je subordinacija "zapravo karakteristika pre-nikejske hristologije. Origen je, na primer, razmišljao o hijerarhiji bića u kojoj je Bog Otac najviši, a Logos je veza između ultimativne i stvorene suštine."[56] Dobivši podstrek od Nikejskog sabora, kasnija Atanasijska učenja su dodelila potpunu jednakost trima osobama u Bogu. Ukoliko doktrina Trojstva zahteva "večnog Sina" Hrista, najraniji postbiblijski pisci su bili jeretici, a čak ni Origen ne ispunjava uslove za ono što bi bila prihvatljiva vera u mnogim današnjim Trojstvenim krugovima.
Zaključak
Izgleda da ekspertsko tumačenje Trojstva često slabi pokušaje da se u Svetom Pismu pronađe osnova za Trojstvo. Ne postoje tekstovi koji podržavaju ortodoksno shvatanje Boga koji već nisu protumačeni na drugi način od strane samih zastupnika Trojstva. Da li biblijska doktrina Boga zaista može biti toliko iskrivljena? Možda je jednostavnije prihvatiti Shemu Izraela i verovanje u jedinstvenog Boga. Budući da je to učenje koje je širio sam Isus, onda treba da ima apsolutno pravo da bude hrišćansko učenje. Sin ne gubi ništa od svoje slave ako se prizna da je jedinstveni ljudski Božji poslanik, za koga je Bog stvorio ceo univerzum i koga je Otac vaskrsao u besmrtnost. Njegov položaj sudije ljudskoj rasi pokazuje njegov uzvišeni Mesijanski status, dok on ipak ceo svoj autoritet dobija od Oca.
[2] Takođe videti 1. knj. Mojsijeva 42:33: "Reče nam čovek, koji `zapovedaju` u onoj zemlji"
[3] W. Fulton, "Trinity," in Encyclopedia of Religion and Ethics, 12:458.
[4] W.T. Davison, "Bog (Biblijski i hrišćanski)," u Encyclopedia of Religion and Ethics, 6:252-269.
[5] (InterVarsity Press, 1980), 571, dodato isticanje.
[6] Stuart Olyott, The Three Are One (Evangelical Press, 1979), 28, 29.
[7] "Christology," Dictionary of the Apostolic Church, 1: 185, dodato isticanje.
[9] Theological Investigations, 143.
[10] The Birth of the Messiah, 432.
[11] Kenneth Wuest, Great Truths to Live By (Grand Rapids: Eerdmans, 1952), 30, dodato isticanje.
[12] Videti Dela 13:33, citiraju Psalme 2:7. "Podizanje" se ovde prirodno odnosi na rođenje, a ne na vaskrsenje Isusa. Pavle nastavlja da govori o podizanju Isusa iz mrtvih u sledećem stihu. U KJV je to pitanje očigledno pomešano ubacivanjem reči "opet" posle "podići" u stihu 33.
[13] Dela 2:30 (Rec. Tekst); Dela 3:22; 3:26; 7:37.
[14] Clarke·s Commentary (New York: T. Mason and G. Lane, 1837) na temu Luke 1:35.
[15] Moses Stuart, Answer to Channing, citirao Wilson, Concessions, 315 (isticanje je Stuartovo).
[16] Grammatical Insights into the New Testament (Edinburgh: T & T Clark, 1965), 16. Nesrećna štamparska greška se dogodila u izjavi Nigel Turnera. Reč "ne" je izostavljena pre "ponavljanja", što je okrenulo Turnerovu nameru da kaže da članne mora biti ponovljen kako bi se razdvojila dva odvojena subjekta. Imali smo dovoljno prilika a o ovoj stvari razgovaramo sa pokojnim dr. Turnerom.
[17] Videti Raymond Brown, Jesus, God and Man, 15-18.
[18] Isto, 18. Citirana primedba Nels Ferre-a da ova titula podrazumeva doketskog Isusa ("Da li je osnova Svetskog Sabora jeretička?" Expository Times 73:12 (Dec., 1962): 67).
[19] A.E. Humphreys, The Epistles to Timothy & Titus (Cambridge University Press, 1895),225.
[20] Granville Penn, Supplemental Annotations to the New Covenant, 146, citirao Wilson, Unitarian Principles Confirmed by Trinitarian Testimonies, 431.
[21] Za potpun uvid u sve mogućnosti, videti eseje u Journal of the Society of Biblical Literature and Exegesis, 1883.
[22] Works, ed. Jean Leclerc, 10 vols. (Leiden, 1703-1706), 6:610, 611.
[23] Jesus, God and Man, 22.
[24] Romans, Tyndale New Testament Commentaries (Grand Rapids: Eerdmans, 1985), 176.
[25] Tyndale House, 1966.
[26] 2. Car. 3:12; Jer. 23:28 (Heb.); 1. Car. 8:17; 2 Hron. 6:7; Jov 12:13, 16; Jov 10:13: "sa tobom" je paralela sa "skriveno u tvom srcu," odnosni., "odlučeno u tvojoj mudrosti." Takođe videti Jov 23:10, 14.
[27] C.F.D. Moule, An Idiom Book of New Testament Greek (Cambridge University Press, 1953), 116.
[28] Dana and Mantey, A Manual Grammar ofthe Greek New Testament (New York: Macmillan, 1955), sec. 149.
[29] "Qualitative Anarthrous Predicate Nouns: Marko 15 :39 i Jovan 1:1, ," Journal ofBiblical Literature 92 (1973): 87.
[31] D.A. Fennema, "Jovan 1: 18: 'God the Only Son,'" New Testament Studies 31 (1985): 130.
[32] Letters ofPrincipal James Denny to W Robertson Nicoll (London: Hodder and Stoughton, 1920), 121-126.
[33] C.C. Torrey, The Four Gospels - A New Translation (New York: Harper, 1947, second edition).
[34] Hamer, "Qualitative Anarthrous Predicate Nouns: Marko 15:39 i Jovan 1: 1," 87. Ekvivalenciju "reči" i "Boga" ona navodi kao "član A"ho theos en ho logos, i opisan je na 84. str. njegovog članka. Prevod "Reč beše Bog" zavarava čitaoce kako bi pomislili da Jovan promoviše ideju Trojstva da je reč (a samim tim i Isus) ekvivalent vrhovnom Bogu.
[35] Christology in the Making, 243.
[36] Moses Stuart, Answer to Channing, cited in Concessions, 236.
[37] R.Y.G. Tasker, John, Tyndale Commentaries (Grand Rapids: Eerdmans, 1983), 136.
[38] Citirao Wilson, Concessions, 353.
[39] Citirao Wilson, Concessions, 354.
[40] C.F. Ammon, citirao Wilson, Concessions, 355.
[41] Jovan 14:9; 12:44; 5:23; 15:23.
[42] Vieti Reim, "Isus kao Bog u četvrtom jevanđelju: pozadina Starog Zaveta,"New Testament Studies 30 (1984): 158-160.
[43] (London: SPCK, 1962),71,72.
[44] Greek Testament, ad loe. cit.
[45] Confessio Fidei Christiana (1553), ch. 27.
[46] James Masenius, Apud Sandium, 9-11, citirao Wilson, Concessions, 54.
[47] Biskup George Smalridge, Sixty Sermons Preach'd on Several Occasions, no. 33, 348, citirao Wilson, Unitarian Principles Confirmed by Trinitarian Testimonies, 367.
[48] The Development of Trinitarianism in the Patristic Period," A Journal from the Radical Reformation 1 (summer 1992): 4-14. Takođe videti M.M. Mattison, The Making of a Tradition. Ponovo odštampana ne -Trojstvena dela uglavnom iz 19. i 20. veka su dostupna u C.E,S., P.O. Box 30336, Indianapolis, IN 46230.
[49] Against Hermogenes, ch. 3.
[50] Commentary on John, ii, 3.
[53] Treatise on Prayer, 15.
[54] "Origen," ed. Cross i Livingstone (Oxford University Press, 1974, drugo izdanje), 1009.
[55] C.C. Bunsen, Christianity and Mankind, 1:464, citirao Alvan Lamson, The Church ofthe First Three Centuries, 181.
[56] Frances Young, "Subordinationism," in The Westminster Dictionary of Christian Theology, ed. Richardson i Bowden (Philadelphia: Westminster Press, 1983), 553.
|
