UDARNA SNAGA ISTINE - Nastavak II
 
Friday
2016-12-09
7:46 AM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
Nastavak II »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 33

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

Jevrejski cionistički pokret

Sve vreme širom dijaspore, najveći broj Jevreja izbegavši asimilaciju (stapanje među druge narode), pevao je stihove iz 137. psalma, koji ih je podsećao na boravak njihovih predaka u vavilonskom izgnanstvu:

„Zar Gospodnju pesmu svetu

na tlu tuđem da pevamo?

Grade sveti, grade mira,

ako tebe zaboravim,

desnica mi zatajila.

Nek mi jezik s nepca sraste,

ako tebe ne spominjem,

ako igde radost tražim

dok mi pati Jerusalim.“[54]

Stihovi ovog psalma su oslikavali njihovu nadu da će se jednoga dana vratiti u svoju zemlju i sveti grad. Svake godine, prilikom Pashe, tokom dugog niza vekova, Jevreji su se pozdravljali rečima Lešana habaa bi Jerušalajim – „Dogodine u Jerusalimu“, što je potvrđivalo njihovu težnju za skorim povratkom u zemlju praotaca.

Prvi pokušaji rešavanja jevrejskog pitanja i promene statusa Palestine vezuju se za kraj XVIII veka, kada je general Potemkin, bliski prijatelj ruske carice Katarine II, sanjao o osvajanju Svete zemlje – isterivanju Turaka i naseljavanju hrišćana i Jevreja. Jakovljevi potomci širom Sjedinjenih Američkih Država i Evrope su se posebno aktivirali u razmišljanju o kolonizaciji Palestine, a naročito nakon tzv. „afere Damask“ iz 1840. god. kada su Jevreji lažno optuženi za ritualno ubistvo jednog katoličkog kaluđera. Nad Jevrejima je tom prilikom izvršena odmazda uz krvoproliće poput onog iz srednjeg veka.

Prvi veliki zastupnik političkog cionizma je bio zemunski rabin Jehuda ben Šlomo Haj Alkahaj. Ovaj rabin je zastupao ideje o otkupu zemljišta i stvaranju poljoprivrednih kolonija u Palestini, koje bi pre svega činili Jevreji iz otomanske imperije. Drugi veliki zastupnik cionizma je bio nemački filozof Moše (Mojsije) Hes, koji je svoju viziju o rešavanju izrailjskog pitanja izneo u svom delu „Rim i Jerusalim“ 1862. godine. Ipak, osoba koja je najviše doprinela aktuelizaciji i rešavanju pitanja povratka Jevreja u njihovu zemlju, koju im je Gospod obećao pre četiri milenijuma, bio je Teodor Hercl. Ovaj novinar koji je živeo u Beču i pisao tekstove za pozorišne komade, a koji se u početku nije mnogo interesovao za povratak svojih sunarodnika u Palestinu, pa čak i bio kritičar takvih ideja, postao je cionista zahvaljujući još jednoj od lažnih optužbi uperenoj protiv pripadnika svoga naroda – koja je poznata kao „Drajfusova afera“. Naime, u oktobru 1894. godine u Parizu je uhapšen generalštabni kapetan Alfred Drajfus pod optužbom da je špijunirao francusku vojsku u korist Nemačke. Pod pritiskom jevrejskih neprijatelja, organizovan je sudski proces na kome je Drajfus, uz pomoć lažnih dokumenata i svedočenja osuđen na doživotnu robiju i poslat na njeno izdržavanje na „Đavolje ostrvo“ blizu francuske Gvajane. U narodu se čulo glasno uzvikivanje parole „smrt Jevrejima“. Prema svedočenju samoga Hercla, ovaj lažirani proces protiv Drajfusa je presudno uticao na njega i načinio ga glasnogovornikom jevrejskog nacionalnog pokreta. Pod njegovim vođstvom, 1897. godine u Bazelu u Švajcarskoj, održan je prvi cionistički kongres, koji je okupio 204 delegata. Na njemu je donet sledeći proglas (Bazelska deklaracija):

„Cionizam ima za cilj da jevrejskom narodu stvori domovinu u Palestini koja bi bila obezbeđena javnim zakonom.

Kongres je razmotrio sledeće načine za postizanje tog cilja:

1. Unapređenje pogodnih linija za naseljavanje Palestine Jevrejima koji se bave poljoprivredom, zanatstvom i trgovinom.

2. Organizovanje i povezivanje sveg jevrejstva putem odgovarajućih institucija, lokalnih i opštih, u skladu sa zakonima svake zemlje.

3. Jačanje osećanja jevrejske pripadnosti i nacionalne svesti.

 Rimokatolička teologija, poput pravoslavne, takođe odbacuje verovanje u buduće carstvo Mesije na zemlji, smatrajući ga krivoverjem:

4. Preduzimanje pripremnih koraka za obezbeđenje saglasnosti vlade, ukoliko je potrebna, za ostvarenje ciljeva cionizma.“[55]

Sledeći važan događaj koji se odigrao na putu ka uspostavljanju izraelske države u Palestini je bio Prvi svetski rat, koji je kao rezultat doneo britansko osvajanje Palestine i oslobađanje od Turaka. U to vreme je u Engleskoj živeo jedan jevrejski naučnik po imenu Haim Vajcman, zagovornik cionizma. Ovaj naučnik je otkrio aceton, materiju koja je od strane Britanaca bila korišćena za izradu eksploziva, pa je na taj način pomogao da neprijateljske vojske Nemačke i Austrougarske budu poražene. Iz razloga zahvalnosti dr Vajcmanu za ovakvo senzacionalno otkriće, pritisaka cionista, kao i svojih ličnih političkih interesa, vlada Velike Britanije podržala je povratak Jevreja u Palestinu i uspostavljanje njihove nacionalne države. Tom prilikom je donet dokument koji će u istoriji biti upamćen po nazivu „Balfurova deklaracija“. Prvi engleski visoki komesar u (od Turaka oslobođenoj) Palestini bio je Jevrejin sir Herbert Samuel. I on je pozvao Jevreje koji su živeli širom sveta – da se vrate u svoju prapostojbinu. Od toga doba, pa do uspostavljanja izraelske države, u Palestinu se naselilo gotovo pola miliona Jevreja.

Osnivanje moderne države Izrael

Tri godine nakon završetka Drugog svetskog rata, u kome je stradalo oko šest miliona pripadnika starozavetnog Božijeg naroda, 1948. godine u Palestini je proglašena nezavisna država Izrael. Vlada Velike Britanije, koja je nešto pre kao i tokom Drugog svetskog rata vodila prilično negativnu politiku u odnosu na Jevreje da bi se dodvorila arapskim državama bogatim naftom, nakon završetka rata najavila je kraj svog protektorata nad Palestinom. Vruć krompir rešavanja pitanja uspostavljanja izraelske države i jevrejsko – arapskih odnosa prenela je na tek osnovanu organizaciju Ujedinjenih Nacija. Ova svetska organizacija osnovala je komisiju za Palestinu koja je trebala da nađe rešenje u vezi podele zemlje između Izraelaca i Palestinaca. Većina u komisiji je zastupala uverenje da Palestinu treba podeliti u dve potpuno samostalne države. Izrael je prihvatio plan kojim je dobijao 56, 17% teritorije. Palestinci, kojima je preostalo 42, 83% teritorije bili su nezadovoljni, a arapske države su zahtevale da na čitavoj teritoriji bude ustanovljena palestinska država u kojoj bi Jevreji dobili status nacionalne manjine.[56]

Približavao se 14. maj 1948. godine, datum za koji je Britanija najavila prestanak svoga mandata nad pomenutom teritorijom Bliskog istoka. Ujutru, 14. maja, poslednji visoki komesar u Palestini sir Alan G. Cunningham je napustio Jerusalim. Nakon inspekcije pomorskih snaga u Haifi tačno u ponoć, spuštena je Britanska zastava, čime je prestala njena uprava nad Palestinom, koja je trajala 30 godina, 5 meseci i 4 dana:

„Istog poslijepodneva David Ben Gurion je u ime Židovskog nacionalnog vijeća i Generalnog cionističkog vijeća pročitao proklamaciju o proglašenju nezavisne i suverene židovske države:

‘ERETZ IZRAEL (Zemlja Izraelova) je mjesto nastanka židovskog naroda. Ovdje je izrastao njegov duhovni, religijski i politički identitet. Ovdje je on imao svoju državu, stvorio kulturne vrijednosti od nacionalnog i svjetskog značenja i dao čovječanstvu vječnu Knjigu nad knjigama. (...) Nošeni tom tradicionalnom i povijesnom privrženošću Židovi su težili u svakoj novoj generaciji da se ponovo vrate u svoju pradomovinu. Posljednjih desetljeća oni su to masovno i činili. (...) PREMA TOME, MI ČLANOVI NARODNOG VIJEĆA, PREDSTAVNICI ŽIDOVSKE ZAJEDNICE U ERETZ IZRAELU I CIONISTIČKOG POKRETA, SKUPILI SMO SE OVDJE NA DAN PRESTANKA BRITANSKOG MANDATA NAD ERETZ IZRAELOM, I NOŠENI PRIRODNIM I POVIJESNIM PRAVOM, KOJE JE POTVRDILA I GENERALNA SKUPŠTINA UJEDINjENIH NARODA, OBJAVLjUJEMO USPOSTAVLjANjE ŽIDOVSKE DRŽAVE U ERETZ IZRAELU, KOJA ĆE SE ZVATI ‘DRŽAVA IZRAEL’. (...) NADAJUĆI SE U SVEMOGUĆEGA, MI POTPISUJEMO OVU PROKLAMACIJU NA OVOM SASTANKU PRIVREMENOG VIJEĆA DRŽAVE, NA TLU DOMOVINE, U GRADU TEL AVIVU, U PREDVEČERJE BLAGDANA SUBOTE, 5. DANA IYARA 5708. (14. svibnja 1948)’.“[57]

Na ovaj način bio je učinjen najznačajniji korak ka budućem potpunom ispunjenju proročanstva koje je izrekao Božiji sluga Jezekilj. Izrailjci (Izraelci) su ponovo, nakon bezmalo dva milenijuma, bili u svojoj državi – iz koje su njihovi preci, po rečima Gospoda Isusa Hrista - bili proterani zbog odbacivanja Božijeg Mesije. Povratak Izraelaca u svoju zemlju se nastavlja. Od osnivanja države do današnjih dana, broj povratnika iznosi više miliona ljudi. Božija Reč objavljena preko proroka Jezekilja se obistinjuje upravo pred našim očima.

Izraelsko – arapski ratovi

Nekoliko dana pre proglašenja moderne jevrejske države, prvi izraelski premijer David Ben Gurion poslao je Goldu Meir na tajni sastanak sa Abdulahom, hašemitskim vladarom, koji je među Jevrejima bio poštovan kao najumereniji arapski lider. Abdulah je odmah saopštio g-đi Meir da se arapska liga sprema da vojnom silom spreči formiranje Izraela. Egipat, Sirija, Liban, Irak i Jordan su već okupljali svoje snage. Ipak, ishod rata koji je bio na pomolu, ne samo da nije bio povoljan za Palestince (što se tiče proširenja teritorije koja bi bila pod njihovom upravom) već je dao priliku Božijem zavetnom narodu da kasnije, iz rata u rat, stalno zauzima nova prostranstva:

„Prvi izraelsko-arapski rat traje, sa promenljivom srećom, osam meseci. U njemu, na obema stranama, gine oko dvanaest hiljada ljudi. U početku arapske armije, od kojih nekima još komanduju britanski oficiri, postižu izvesne uspehe: Jordanci, pod famoznim ser Džon Glab Pašom, osvajaju jevrejski deo Jerusalima; Egipćani prodiru u pustinju Negev, a Iračani stižu nadomak Haife. Ali, organizovaniji i snažnije motivisani Izraelci preokreću tok rata i, do kraja, zauzimaju još gotovo polovinu teritorije koju je svetska organizacija namenila palestinskim Arapima.“[58]

I pored briljantne pobede Božijeg naroda nad agresorskim vojskama nekoliko arapskih država, Jerusalim još uvek nije pripadao Jevrejima u potpunosti. Jedan njegov deo (Stari grad u kome se nalazi i hramovno brdo i „Zid plača“) pao je u ruke Jordanaca. U narednih devetnaest godina Jerusalim je bio podeljeni grad.

Nakon „Suecke krize“ i napada združenih britansko – francusko – izraelskih snaga na Egipat 1956. godine, na Sinajskom poluostrvu su razmeštene trupe Ujedinjenih Nacija (plavi šlemovi). Tokom narednih godina, izraelska avijacija i artiljerija su često vršile odmazde i nad teritorijom Sirije zbog njene podrške Palestincima koji su vršili terorističke napade. U maju 1967. godine, egipatskom predsedniku Naseru su iz Damaska i Moskve stigla upozorenja da Izrael koncentriše svoje trupe na sirijskoj granici – te da će, najverovatnije, uskoro uslediti napad na tu državu. Predsednik Egipta je zbog toga zatražio povlačenje plavih šlemova sa Sinajskog poluostrva, da bi gomilanjem svojih trupa na granicu sa Izraelom uspostavio protivtežu izraelskom gomilanju trupa prema Siriji. Na iznenađenje svih, pa i samog predsednika Nasera, Ujedinjene Nacije su donele odluku da se plavi šlemovi što pre povuku. Egipatske snage su zauzele čitavo Sinajsko poluostrvo, a Kairo je obnovio blokadu Akabskog zaliva – koja je bila povučena posle rata 1956. godine. Evo kako se dalje odvijala bliskoistočna kriza te 1967. godine:

„Egipatski potpredsednik Zaharija Mohijedin upravo se, 5. juna, spremao da krene u Vašington na pregovore, kada je Izrael – pozvavši se na zatvaranje Akabskog zaliva kao na casus belli - svim svojim snagama izvršio iznenadni agresivni napad na egipatske položaje. Izraelski ‘miraži’ su u roku od nekoliko desetina minuta na pistama egipatskih aerodroma uništili glavninu egipatske vazdušne sile. Dobro obučeni i izvanredno naoružani, izraelski vojnici, čiji je moral bio podstaknut propagandom nekih arapskih radio-stanica o tome kako će ‘Izraelci biti bačeni u more’, u roku od tri dana zauzeli su ceo Sinaj i izbili na Suecki kanal. U dva sledeća dana, u ratu sa armijom kralja Huseina, osvojili su celu Cisjordaniju i izbili na reku Jordan. Devetog i desetog juna, posle najogorčenijih bitaka rata, zauzeli su i čitavu sirijsku Golansku visoravan.

Izrael je pobednički likovao; arapski svet je bio u stanju najdubljeg šoka.“[59]

Ono što je posebno važno za naše razmatranje biblijskih proročanstava o skorom uspostavljanju mesijanskog (Hristovog) carstva nad Izrailjcima ponovo okupljenim u svojoj državi jeste ono što ću upravo pomenuti. Naime, u ovom ratu, Izraelski vojnici su oslobodili čitav Jerusalim, tj. njegov stari deo koji je devetnaest godina bio u rukama Jordanaca. Hramsko brdo i „Zid plača“ bili su ponovo u rukama Jevreja. Veliki rabin Šlomo Goren je, prepoznajući znake vremena, tim povodom izjavio: „Ušli smo u mesijansko doba“. A profesor Jeshua Prawer sa hebrejskog univerziteta je dopunio prethodnu izjavu rečima: „Gotovo dve hiljade godina je ovaj narod morao da čeka svoje izbavljenje kako bi mogao da osluškuje Mesijine korake koji se približavaju.[60] Očigledno je da su ova dvojica uvaženih ljudi u ponovnom uspostavljanju izraelske vlasti nad celim Jerusalimom, što znači i nad mestom nekada postojećeg hrama, prepoznali veliki znak koji ukazuje na skoro uspostavljanje mesijanskog carstva nad Izraelom. Prema kazivanjima Staroga i Novoga zaveta, pre (ponovnog) dolaska jevrejskog Mesije (Hrista), hram u Jerusalimu će ponovo biti sazidan i u njemu biti uspostavljen starozavetni sistem žrtvovanja.

Ispunjenje sedamdesete Danilove sedmice

Prema rečima Gospoda Isusa Hrista zapisanim u Lk. 21:24, Jerusalim će gaziti mnogobošci „dok se ne ispune vremena mnogobožaca“. Ova „vremena“ su počela još davno, u vreme Navuhodonosorovog uništenja prvog jerusalimskog hrama. Kao što smo maločas uvideli, od 1967. godine Jerusalim je u rukama Jakovljevih potomaka, ali se „vremena mnogobožaca“ još uvek nisu ispunila. Ono što će se dešavati pred samo isticanje ovog vremena kazuju nam dalji stihovi pomenutog teksta iz ev. po Luki:

„I biće znakova na suncu, mesecu i zvezdama, a na zemlji strah će obuzeti narode, tako da neće imati kud od huke i morskih valova, ljudi će izdisati od straha i očekivanja onoga što ide na svet; jer će nebeske sile biti uzdrmane. I tada će ugledati Sina čovečjeg kako dolazi na oblaku s velikom silom i slavom. A kad se ovo počne zbivati, ispravite se i podignite svoje glave jer se približava vaše izbavljenje.“[61]

Ovo vreme, ispunjeno velikim nevoljama, u kojem će sam Gospod suditi bezbožnim zemaljskim stanovnicima, jeste upravo vreme o kojem smo govorili na početku ovog proučavanja. Setimo se, govorili smo o „danu osvete Boga našega“ (Isa. 61:2; Malahija 4:5) koji će nastupiti nakon dolaska proroka Ilije na zemlju – radi propovedanja Gospodnjeg evanđelja. Ono što je bitno da znamo jeste i to da današnji Izraelci, kao i ondašnji, ne prihvataju činjenicu da je njihov Mesija zapravo Isus iz Nazareta. Oni i dalje čekaju drugačijeg mesiju – a on će im doći u liku nikog drugog do samog antihrista, koji će najverovatnije biti po telesnom poreklu Jevrejin. Kao što smo u ranijem razmatranju proročanstva iz knjige proroka Danila utvrdili, nakon Isusovog ulaska u Jerusalim i njegovog raspeća, tj. ispunjenja proroštva o 69 sedmica, nastala je velika proročka „pukotina“ u kojoj je smešteno delovanje Hristove novozavetne Crkve. U poslednje vreme za čovečanstvo, moraće da bude ispunjena i poslednja, sedamdeseta sedmica, kao i svi događaji predviđeni za nju, da bi mesijansko carstvo moglo da bude uspostavljeno. Dakle, prema starozavetnom proročanstvu i najavi Gospoda Hrista da će „Ilija najpre doći i sve uspostaviti“ (Mt. 17:11), za vreme poslednjih sedam godina postojanja grešne ljudske civilizacije moramo da očekujemo dolazak na zemlju ovog Božijeg proroka. Njegovu najavu nalazimo i u Otkrivenju Jovanovom u 11. poglavlju, gde se spominje još nekoliko zanimljivih detalja. Pogledajmo kako glasi ovaj tekst:

„I dade mi se trska slična štapu, s ovim rečima: ustani i izmeri hram Božiji i žrtvenik i one što se u njemu Bogu mole. A spoljašnje dvorište hrama ostavi na miru i ne meri ga, jer je dano mnogobošcima, i oni će gaziti sveti grad četrdeset i dva meseca. I daću dvojici svojih svedoka pa će u odelu za žalost prorokovati hiljadu dvesta i šezdeset dana. Ovi su dve masline i dva svećnjaka što stoje pred Gospodom zemlje. I ako ko hoće da im naudi, vatra izlazi iz njihovih usta i proždire njihove neprijatelje. I ako ko zaželi da im naudi, mora ovako da bude ubijen. Ovi imaju vlast da zatvore nebo – da ne pada kiša u dane njihovog prorokovanja, i imaju vlast nad vodama – da ih pretvaraju u krv, i da udare zemlju svakom nedaćom – koliko god puta zažele. I kad svrše svoje svedočanstvo, zver koja izlazi iz bezdana ratovaće protiv njih, i pobediće ih, i ubiće ih. I njihova telesa ležaće na ulici velikog grada, koji se u duhovnom smislu zove Sodom i Egipat, gde je i njihov Gospod bio raspet. I ljudi od naroda i plemena i jezika i narodnosti gledaće njihova telesa tri i po dana, i neće dozvoliti da njihova telesa polože u grob. I koji stanuju na zemlji radovaće se za njih i veseliće se, i slaće darove jedan drugome, zato što su ova dva proroka namučili stanovnike zemlje. I posle tri i po dana uđe u njih duh života od Boga, pa stadoše na svoje noge, a veliki strah spopade one koji ih gledahu. I čuše snažan glas sa neba koji im je govorio: popnite se ovamo. I popeše se na nebo u oblaku, i videše ih neprijatelji njihovi.“[62]

Prema upravo navedenoj proročkoj reči u kojoj se opisuje delovanje dva Božija proroka (po znacima njihove delatnosti najverovatnije se radi o prorocima Iliji i Mojsiju), najpre se ističe činjenica da će hram u Jerusalimu postojati, a da će njegovo spoljašnje dvorište (kao u biblijskim vremenima) biti dato mnogobošcima, uz naznaku da će ga oni gaziti 42 meseca (1260 dana ili tri i po godine). Veoma je zanimljivo i to da će u isto vreme, jedan do drugog, postojati dva verska objekta. Jerusalimski hram koji će, prema vestima iz Izraela, biti izgrađen u skoroj budućnosti i islamska džamija sa pozlaćenom kupolom, nazvana Omarova džamija. Zanimljivo je takođe da će dvojica proroka svedočiti 1260 dana, upravo onoliko dugo koliko će i mnogobošci gaziti spoljašnje hramovno dvorište. O čemu se ovde zapravo radi?

Prema proročanstvima zapisanim u knjizi proroka Danila u 9:27 i Otkrivenju 11:3 i 12:14, poslednja „sedmica“ (iz Danilovog proročanstva 9:24-26) je podeljena na dva jednaka dela od po tri i po godine. Početak prvog troipogodišnjeg perioda obeležiće pojavljivanje čoveka kojeg Biblija naziva Antihristom, a koji će prema proroštvu biti vladar poslednjeg bezbožnog carstva na zemlji pre uspostavljanja carstva nebeskog. Prema Svetom pismu, teritorija kojom će ovaj čovek upravljati biće ista ona koju je nekada davno zauzimalo Rimsko carstvo (Danilo 7:7-8, 19-27). Čak se pominje i sam grad Rim, kao grad koji će imati ogromnog uticaja na mnoga politička kao i religijska zbivanja (Otk. 17:1-6, 18)[63]. Antihristova vladavina će iz početka biti demokratska i veoma popularna kod širokih narodnih masa. Prema proroku Danilu, ovaj vladar će uspostaviti politički savez sa mnogim državama pa i sa Izraelom – za period od sedam godina. U polovini „sedmice“ (tj. posle tri i po godine) iznenada će raskinuti savez sa modernom državom starozavetnog Božijeg naroda, a progonstvo Izrailjaca će ponovo otpočeti. Važno je napomenuti i to da će upravo ovaj (prvi) period zadnje „sedmice“ biti obeležen Mojsijevim i Ilijinim pojavljivanjem. Tokom njihovog troipogodišnjeg propovedanja među Jevrejima, mnogi Jakovljevi potomci će prihvatiti Isusa Hrista za svog Mesiju i Spasitelja. U to vreme će se ispuniti i proroštvo koje je više stotina godina pre Hristovog rođenja izrekao prorok Joil:

„I poznaćete da sam ja usred Izrailja, i da sam ja Gospod Bog vaš, i da nema drugoga, i narod moj neće se posramiti dovijeka. I poslije ću izliti duh svoj na svako tijelo, i proricaće sinovi vaši i kćeri vaše, starci će vaši sanjati sne, mladići će vaši viđati utvare. I na sluge ću i na sluškinje u one dane izliti duh svoj; i učiniću čudesa na nebu i na zemlji, krv i oganj i pušenje dima. Sunce će se pretvoriti u tamu i mjesec u krv prije nego dođe veliki i strašni dan Gospodnji. I svaki koji prizove ime Gospodnje spašće se; jer će na gori Sionu i u Jerusalimu biti spasenje, kao što je rekao Gospod, i u ostatku koji pozove Gospod.“[64]

Ovo proročanstvo se delimično ispunilo u vreme osnivanja Hristove Crkve, na dan Pedesetnice, ali sa tom razlikom što tada nisu usledili znaci kataklizme – kao što će se to desiti u poslednje vreme. Kao što smo ranije govorili, prorok Danilo predviđa „ukidanje žrtve i prinosa“ u polovini „sedmice“, što jasno ukazuje na to da će u budućnosti biti podignut hram u kome će se ovo žrtvovanje vršiti. Tri i po godine nakon uspostavljanja saveza sa Izraelom, i isto toliko vremena proteklog od početka propovedanja dvojice proroka poslatih sa neba – pomenuta dvojica će biti ubijena od strane antihristovih atentatora. Njihova tela će ležati na ulicama Jerusalima nekoliko dana, nakon čega će ih Gospod podići u novi život i vazdignuti na nebo (Otk. 11:7-12). Baš u to vreme će se zbiti još jedan dramatičan događaj o kojem govore starozavetni proroci, Gospod Hristos, kao i Njegovi apostoli. Antihrist, čijom će se voljom prekinuti prinošenje žrtava Izrailjevom Gospodu Bogu u skladu sa starozavetnim propisima, ući će u Jahveov hram u Jerusalimu i sesti u njega, prikazujući sebe – da je on Bog. Evo kako nas o tome izveštava Sveto pismo:

„Potom će nastati silan car, i vladaće velikom državom i radiće što hoće (...) A od vremena kad se ukine žrtva vazdašnja i postavi gnusoba pustošna, biće tisuća i dvjesta i devedeset dana.“[65]

„Kada, dakle, vidite da gnusoba opustošenja, o kojoj je govorio prorok Danilo, stoji na svetom mestu, ko čita neka razume, tada stanovnici Judeje neka beže u gore, a ko bude na krovu neka ne silazi da uzme što iz svoje kuće, i ko bude u polju neka se ne vraća da uzme svoj ogrtač. Teško trudnim ženama i dojiljama u te dane. Molite se da bežanje vaše ne bude u zimu ili u subotu; jer će tada biti velika nevolja, kakve nije bilo od postanja sveta do sada, niti će biti. I ako se ne bi skratili oni dani, ne bi se spasao ni jedan čovek. Ali zbog izabranih skratiće se oni dani.“[66]

„Deco, poslednji je čas, i kao što ste čuli da će antihrist doći... (...) Ko je lažljivac ako ne onaj koji poriče da je Isus Mesija? To je antihrist – ko poriče Oca i Sina.“[67]

„Da vas niko ne prevari ni na koji način; jer nema dana Gospodnjeg dok prvo ne nastupi otpad i ne pojavi se čovek greha, sin pogibli, koji se protivi i diže na sve što se naziva Bogom ili svetinjom, tako da će sesti u hram Božiji i samoga sebe predstavljati – da je on Bog.“[68]

Gospod Isus Hristos se, dakle, u tekstu iz ev. po Mateju poziva na Danilovo proročanstvo i potvrđuje ga rečima da će u vreme postavljanja „gnusobe opustošenja“ u sveto mesto (hram) – nastati velika nevolja kakve nije bilo otkako je ljudi na zemlji niti će je ikada biti. Posebno, ova nevolja će biti u vezi sa izrailjskim narodom, jer upravo njima Isus poručuje da „beže u gore“ (brda i planine) radi spasavanja golih života. Jovanovo Otkrivenje nam stavlja do znanja da će antihrist povesti veliki rat protiv Izraelaca nastojeći da potre kako one Jevreje koji su se preko svedočanstava dvojice proroka preobratili na hrišćanstvo, tako i ostalo Jakovljevo potomstvo. Rat će trajati sve do Gospodnjeg drugog dolaska, i to u naredne tri i po godine (Otk. 12. gl.). Prorok Danilo je takođe predvideo ovaj događaj i postupke čoveka bezakonja:

„I govoriće riječi na višnjega, i potiraće svece višnjega, i pomišljaće da promijeni vremena i zakone; i daće mu se u ruke za vrijeme i za vremena i za po vremena (tj. tri i po godine; prim. I. S.). Potom će sjesti sud, i uzeće mu se vlast, te će se istrijebiti i zatrti sasvijem. A carstvo i vlast i veličanstvo carsko pod svijem nebom daće se narodu svetaca višnjega; njegovo će carstvo biti vječno carstvo, i sve će vlasti njemu služiti i slušati ga.“[69]

Ono što je još veoma važno da istaknem jeste i izjava Gospoda Isusa Hrista koju je izrekao svojim sunarodnicima u vreme kada su ga odbacili kao svog Mesiju:

„Nego vam kažem, od sada me nećete videti dok ne rečete: neka je blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje.“[70]

Naime, za vreme velikog antihristovog rata protiv Izraela, u kojem će, prema Otkrivenju, na suprotstavljenim stranama učestvovati gotovo sve velike svetske sile (Otk. 9. gl.) i u kome će izginuti jedna trećina stanovništva planete (dakle više od dve milijarde), na strani Jevreja izgubiće živote oko dve trećine tada živećih potomaka Avraama, Isaaka i Jakova. O ovoj strašnoj kataklizmi i budućoj pogibiji mnogih Izrailjaca pisao je i prorok Zaharija pre dva i po milenijuma:

„I u svoj zemlji, govori Gospod, dva će se dijela istrijebiti u njoj i poginuti, a treći će ostati u njoj; I tu ću trećinu metnuti u oganj, i pretopiću ih kako se pretapa srebro, i okušaću ih kako se kuša zlato; oni će prizvati ime moje, i ja ću im se odazvati i reći ću: to je moj narod; a oni će reći: Gospod je Bog naš.“[71]

Tek nakon ove strašne nesreće koja će zadesiti Izrael (kao i čitavo čovečanstvo) Jevreji će, susrevši se sa svojim potpunim uništenjem, zavapiti ka Bogu kao svom Spasitelju. Prema Isusovim rečima, njegovi saplemenici će ga ponovo videti tek kada budu rekli „da je blagosloven onaj koji dolazi u ime Gospodnje.“ O samom trenutku dolaska izrailjskog Mesije sa neba na zemlju, Sveto pismo nas ovako izveštava:

„I izliću na dom Davidov i na stanovnike Jerusalimske duh milosti i molitava, i pogledaće na mene kojega probodoše; i plakaće za njim kao za jedincem, i tužiće za njim kao za prvencem.“[72]

„Odmah posle nevolje onih dana sunce će potamneti i mesec neće davati svoje svetlosti, i zvezde će padati s neba, i sile nebeske uzdrmaće se. I tada će se na nebu pojaviti znak Sina čovečjeg, pa će tada zakukati sva plemena na zemlji, i ugledaće Sina čovečjeg gde dolazi na oblacima sa silom i velikom slavom.“[73]

„Evo, ide sa oblacima i gledaće ga svako oko i oni koji ga probodoše, i kukaće za njim sva plemena zemaljska. Da, amin.“[74]

Kao što je jasno iz upravo navedenih tekstova, na samom kraju „velikih nevolja“ za čitav svet, kada Jevreji, koji su „proboli Hrista“ budu za njim plakali i u pokajanju ga prihvatili za svog Mesiju, bezbožnost sa zemlje će zanavek biti uklonjena, svi antihristi poraženi a mesijansko božansko carstvo uspostavljeno. U taj dan, dan uspostavljanja carstva, noge Isusa Mesije će stati na Maslinsku goru (Zah. 14:4; Dela ap. 1:6-12):

„I u taj će dan proteći iz Jerusalima voda živa, pola k istočnom moru a pola k zapadnom moru, i biće i ljeti i zimi. I Gospod će biti car nad svom zemljom, u onaj dan biće Gospod jedan i ime njegovo jedno.“[75]

Na samom početku carstva Mesije nad Izrailjem kao i nad čitavom zemljom, uslediće i vaskrsenje mrtvih pravednika. Međutim, pošto je tema o vaskrsenju mrtvih obimna, o njoj ćemo govoriti u toku razmatranja koje je pred nama, a to je proučavanje odnosa drugog Hristovog dolaska i postojanja kao i okončanja misije (poslanstva) zemaljske novozavetne Crkve.

Calendar
«  December 2016  »
SuMoTuWeThFrSa
    123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2016
    Free website builderuCoz