UDARNA SNAGA ISTINE - Ličnost Isusa Hrista
 
Friday
2016-12-09
7:48 AM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
Ličnost Isusa Hrista »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 33

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

 LIČNOST ISUSA HRISTA

 

        Imamo važno predavanje. Mi ustvari počinjemo jednu malu celinu. Dakle, govorićemo o Isusu Hristu. Ako bismo uopšte mogli praviti gradaciju, dozvolite mi da budem pristrasan i da kažem da su ovo i naredna tri predavanja za mene možda najvažnija. I ono što sledi iza toga je važno, ali nekako ovo je temelj, osnova na kojoj ćemo zidati sve ono kasnije.

        Isus Hristos iz Nazareta, čovek ili Bog koji na jedan ili na drugi način uznemirava ljude, ljude svih vekova. Posle Hrista pa naovamo, kao da je svaki čovek morao da zauzme određeni stav prema ličnosti Hrista iz Nazareta. Ko je Isus Hristos iz Nazareta? Zašto je on toliko bitna ličnost? Jedan francuski mislilac je kazao: "Kada bi u jednu dvoranu ušao Sokrat"; vi znate da je Sokrat popio otrov zbog svoje istine, mogao je da se odrekne svoje istine, međutim, on je radije popio otrov; ovaj francuski mislilac kaže: "Zbog te svoje želje da brani svoju istinu, kada bi Sokrat ušao u ovu prostoriju, svi bismo aplaudirali. Kada bi ušao Napoleon, onda bismo svi ustali iz poštovanja. Ali kada bi ušao Isus iz Nazareta svi bismo klekli na svoja kolena, jer si Ti, o Bože, bio nešto više od čoveka," kazao je Pol Reno. I zaista je Isus bio nešto više od čoveka.

        U Jevanđeljima saznajemo da je Hristos Bog. Jedna od osnovnih ideja koju nalazimo u Bibliji jeste ideja trojstva, ili doktrina ili dogma o trojstvu. Biblija govori o tri ličnosti božanstva: o Bogu Ocu, o Bogu Sinu i o Bogu Svetome Duhu. Naravno, ovde postoje problemi do te mere da su prvi hrišćanski sabori, na primer sabor u Nikeji, raspravljali o ovom problemu, o problemu trojstva. Dakle, kako to shvatiti? Da li je reč o tri Boga ili je reč o jednom Bogu? Hrišćansko učenje je monoteističko učenje. Dakle, Biblija uči o postojanju jednoga pravoga Boga i cela biblijska tradicija stoji nasuprot politeizmu ili verovanju neznabožaca u postojanje čitavog panteona, mnogih bogova. Međutim, Biblija govori o tri ličnosti koje čine jednoga Boga. Dakle, o Bogu Ocu, o Bogu Sinu i Bogu Svetom Duhu. I već na saboru u Nikeji, gde je bio prisutan i Konstantin Veliki, hrišćanska crkva je zauzela stav protiv Arija, koji je proglašen jeretikom i koji je dakle, odbačen od hrišćanstva. Hrišćanska crkva je prihvatila ideju da postoje tri ličnosti: Bog Otac, Bog Sin i Bog Sveti Duh. Dozvolite da kažem da je trojstvo jedna od onih stvari u hrišćanstvu koje ne možemo u potpunosti shvatiti racionalnim kategorijama. Ovo će biti vrlo važno i za naredna predavanja koja će uslediti. Svako viđenje sveta, svaka filozofija, svaka religija koja postoji danas u svetu, uzmite na primer budizam ili islam ili čak ateizam ili bilo koji drugi filozofski ili religiozni pravac, pokušava da odgovori na pitanje "šta je realnost?" Vi znate da je osnovno i najveće pitanje u hrišćanstvu "šta je to realnost?" Kako shvatiti čitavu ljudsku realnost, kako shvatiti postojanje svemira, postojanje ljudi, životinja, šta gde smestiti? Znate da je već Aristotel napravio jednu vrstu klasifikacije, pa je kazao: biljke su ovde, životinje su ovde, čovek je vrhunac te piramide, itd. Ako uzmete bilo koji religijski pravac ili bilo koju filozofiju, videćete da imate jedan deo koji možete slediti svojim racionalnim kategorijama. Ako ste ateista, vi takođe morate verovati, itekako puno verovati. Ni ateizam kao jedan filozofski pravac ne može zadovoljiti u potpunosti vaše racionalne kategorije. Vi jednostavno morate verovati. Jedan deo je ispunjen verom, drugi deo je ispunjem empirijom, dakle iskustvom. Zato u svakom pravcu, po mom dubokom uverenju, iskrenom uverenju, potrebno je mnogo više vere da biste bili ateista, nego da bi verovali u Boga, biblijskog Boga.

        Kada je u pitanju hrišćanstvo, postoji jedan veći deo koji takođe možemo shvatiti svojim racionalnim kategorijama. Ali postoji takođe deo koji ne možemo shvatiti svojim racionalnim kategorijama. Ja bih kazao da je to vrlo mali deo. Uostalom, svi oni koji smatraju da je hrišćanstvo aracionalni fenomen nisu u pravu. Bog nam je dao naš razum i Biblija kaže da bi ljudski razum trebao da ljude vodi Bogu. Ako ljudski razum vodi ljude Bogu, onda on ispunjava svoju božansku ulogu. Ako ljude vodi od Boga, po Bibliji, onda razum postaje bezuman ili lud. To je zanimljivo. Vi svi, verujem, znate onaj grčki mit o Narcisu. Dozvolite mi da vas podsetim u nekoliko reči, da bih ilustrovao ovu ideju o ljudskom razumu. Ako nas naš razum ne vodi Bogu, onda nas vodi nama samima kao jedinoj realnosti. Vi znate da je Narcis bio jako lep mladić, toliko lep da nikada nije mogao naći devojku koja bi bila dostojna njegove ljubavi. Sve devojke su se zaljubljivale u njega, ali nikada on nije odgovorio na njihovu ljubav, i jednostavno on je tragao za tom osobom koja bi bila dostojna njegove ljubavi. Jednoga dana, konačno, koračao je pored jedne fontane i tu u ogledalu čiste vode konačno, posle mnogih godina lutanja, otkrio osobu dostojnu svoje ljubavi. I kada je želeo da je zagrli, osoba se razbila u ogledalu vode. I onda je Narcis ponovo lutao tražeći osobu dostojnu svoje ljubavi.

        Ovaj stari grčki mit ilustruje jednu važnu istinu: ako nas naš razum koji nam je Bog dao ne vodi Bogu, onda nas vodi nama samima kao jedinoj realnosti. Dozvolite da ustvrdim da mi ostajemo na prostorima naših iluzija, zabluda, mišljenja. Ako čovek ostaje prepušten sam sebi, onda je to strašno. Dakle, i u religiji mi imamo jedan veliki prostor koji možemo shvatiti svojim racionalnim kategorijama, u hrišćanstvu, ali postoji jedan prostor koji ne možemo. Trojstvo spada u one pojmove koje ne možemo shvatiti svojim racionalnim kategorijama. Dozvolite mi da bar načinim jedan pokušaj.

        Dakle, kada je u pitanju trojstvo, mi imamo tri ličnosti Božanstva: Bog Otac, Bog Sin i Bog Sveti Duh. To su tri posebne ličnosti. Ako pogledate biblijsku literaturu videćete da u periodu Staroga Zaveta, dakle do Hrista, dominira ličnost Boga Oca. U periodu Novoga Zaveta dominira ličnost Boga Sina. U posthristovskom periodu dominira ličnost Svetog Duha. Dakle, svaka od tri ličnosti Božanstva ima posebnu ulogu u Božjem planu spasenja čovečanstva. Dakle, reč je o tri različite ličnosti, ali koje čine jednoga Boga. Te tri ličnosti, na osnovu Biblije, su potpuno jednake u svojim namerama, ciljevima i planovima. Zbog toga one čine jednu duhovnu ličnost. Zato mi verujemo u postojanje jednoga Boga. Otkud ideja o trojstvu? Biblijski teolozi smatraju da već na samom početku Biblije postoji jedna aluzija na trojstvo. Na primer u Prvoj knjizi Mojsijevoj, 1. glava, 26. stih: "Potom reče Bog: 'Da načinimo čoveka ...'"; mnogi teolozi smatraju i vide u ovom tekstu takozvani "pluralius deliberacius", tj. namerni plural, "da načinimo čoveka". Postoji jedna druga stvar, kada se u Prvoj knjizi Mojsijevoj, u prvoj glavi spominje ime za Boga. Tu stoji jevrejsko ime "Elohim", to je ime za Boga. Ovo "im" je množina. U našoj Bibliji se ova reč prevodi "Bog". Međutim, uvek iza ovog imena Boga glagol je u jednini. Ime Božje je u množini, a glagol je u jednini. Dakle, i u ovom slučaju biblijski teolozi su videli, na samom početku Biblije, aluziju o Bogu koga čine tri ličnosti, ali da je to ustvari jedan Bog, jedno delovanje. Vi znate da je glagol ideja delovanja, akcije, pokret koji deluje na jedan jedinstveni način. Naša tema nije trojstvo, ali ja moram da spomenem još neke tekstove. Jevanđelje po Mateju, 28. glava, 19. stih: "Idite dakle i naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha", dakle tri ličnosti božanstva su ovde prisutne. "Idite," kaže Hristos svojim učenicima," i naučite sve narode i krstite ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha." Na primer, u Drugoj poslanici Korinćanima, 13. glava, 13. stih: "Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista i ljubav Boga i Oca i Svetoga Duha." Ovde je Isus na prvom mestu, Bog Otac na drugom, a Sveti Duh je na trećem mestu. Postoji mnogo tekstova gde se sve tri ličnosti Božanstva susreću na jednom mestu. Dozvolite mi da naglasim da izrazi "Otac" i "Sin" nemaju bukvalnu vrednost, to su antropomorfizmi. Otac nije otac Sinu. Molim vas, ovo je vrlo važno da shvatite. "Antropomorfizmi", vi znate da su to izrazi koje ljudi pripisuju Bogu, koriste ljudski razum da bi opisali realnost. Izrazi "Otac" i "Sin" su antropomorfiizmi u smislu Božjeg prilagođavanja ljudima, da bi Ga ljudi bolje shvatili. Poruka ovih izraza "Otac" i "Sin" je sledeća: kao kada bi otac svoga sina jedinca dao da umre za nekog bezbožnika, kriminalca, to je za Boga, kad kažem Boga, Oca ili za celo trojstvo, značio dolazak Isusa Hrista na ovaj svet. Dakle, jedna vrlo ilustrativna istina je izražena u ovim rečima. Otac je dao svog Sina, nešto najveće, najdraže, najdragocenije što je imao. Otac nije otac Sinu, i Sin je u Bibliji Bog, kao i Sveti Duh. Sve tri ličnosti imaju potpuno istu vrednost, s tim što imaju posebne uloge u planu spasenja ljudi. Kada je u pitanju ličnost Isusa Hrista, kako znamo da je on Bog? Postoje neki koji smatraju da je Hristos stvorena ličnost, jer postoji izraz "monogenes huios" ili "jedinorodni Sin". Mi nećemo o tome sad govoriti, ali pogledajte na primer Jevanđelje po Jovanu, 1. glava, 1. stih: "U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč." Ko je ta Reč, kako možemo to znati? Pogledajte 3. stih: "Sve je kroz nju postalo, i bez nje ništa nije postalo što je postalo." 14. stih: "I reč postade telo..." Šta to znači telo? Ljudsko telo. Ta Reč, taj Bog, jer tekst kaže: "I Bog beše Reč", je postala telo, uzela je ljudsko telo, "i useli se u nas puno blagodati i istine, i videsmo slavu njegovu, slavu, kao jedinorodnoga od oca." Jasno je iz teksta da je "Reč" upravo Hristos. I ovde se jasno kaže da je Hristos Bog. "I Bog beše Reč." Postoje mnogi drugi tekstovi koje možemo čitati u prilog činjenici da je Hristos Bog. Na primer u poslanici Timotiju, to je jedna mala poslanica koju je Pavle uputio svom učeniku Timotiju, prva poslanica, 3. glava, 16. stih: "I kao što je priznato, velika je tajna pobožnosti: Bog se javi u telu," ovde je reč o utelovljenju, Bogu koji se rodio i postao čovek. "Bog se javi u telu." Naravno, postoje i druge interpretacije ovog teksta. Ja smatram da je ovo ispravna interpretacija. Ili na primer, u Titu poslanici, ovo je jedan od najznačajnijih tekstova. U Titu poslanici svetoga apostola Pavla, 2. glava, 13. stih: "Čekajući blažena nada i javljanje slave velikoga Boga i spasa našega Isusa Hrista." Tu imamo zanimljivu gramatičku strukturu. Oni koji znaju grčki, znaju da tekst jasno kaže da je reč o jednoj te istoj ličnosti. Dakle, veliki Bog i Spasitelj naš Isus Hristos. Apostol Pavle nam jasno daje do znanja da je Isus Hristos Bog. Ima puno takvih tekstova. Nećemo ih sve sada čitati. Mogli bismo celo jedno predavanje posvetiti Svetom Duhu kao trećoj ličnosti Božanstva.

        Dakle prva činjenica ovde jeste da Isus, pre nego što je došao na ovaj svet, bio je Bog. I Hristos je odlučio da dođe na ovaj svet. Da li znate gde se rodio Hristos? U kom mestu? Rodio se u Vitlejemu, a odrastao u Nazaretu. Kada se Hristos rodio? Vi znate da mi danas delimo vreme na dva dela. Dakle, kažemo "pre i posle Hrista". Na osnovu hrišćanske hronologije, istorija stvaranja sveta je bila 4000 godina pre Hrista. Dakle, godine su išle unazad. Međutim, kada je došlo do takvog računa? Tek u četvrtom veku, negde. Jedan monah koji se zvao Dionisijus je prvi načinio ovakvo računanje. U vreme kada je Hristos bio na ovome svetu, ljudi su koristili rimski kalendar. Postojala su dva kalendara, ali su uglavnom koristili rimski. Tek u četvrtom veku Dionisijus je odlučio da čitavu vremensku osu podeli na dva dela: pre i posle Hrista. Ali zbog greške u računanju, mi danas znamo da se Hristos rodio "minus 3. godine". Hristos se rodio 3 godine pre Hrista, da tako kažemo. Ovo je utvrđena istorijska činjenica, da se ne zadržavamo više oko toga. Mi tačno znamo sada, danas, kada je Hristos rođen u gradu koji se zvao Vitlejem. Dakle on, koji je bio Bog, rodio se u Vitlejemu. Zašto? Mi ćemo o tome kasnije govoriti. Kada se Hristos rodio, posle nekoliko dana, šta se dogodilo sa njim? Ako imate Biblije, Jevanđelje po Luci. Da li su Hristovi roditelji odveli Hrista bebu u crkvu i krstili ga? Jevanđelje po Luci, 2. glava, 22. stih: "I kad dođe vreme da idu na molitvu po zakonu Mojsijevu, doneše ga u Jerusalim da ga metnu pred Gospoda." 25. stih: "I gle, bijaše u Jerusalimu čovek po imenu Simeon, i taj čovek beše pravedan i pobožan", itd., 28. i 29. stih: "I on ga uze na ruke svoje i hvaleći Boga reče: Sad otpuštaš s mirom slugu svojega, Gospode, po reči svojoj", itd. Zapazite činjenicu da Hristos, kada je bio mala beba, nije bio kršten, nego su ga Njegovi roditelji uzeli, odveli u hram, tamo se nalazio jedan sveštenik koji se zvao Simeon i dalje se u tekstu spominje jedna druga žena koja se zvala Ana. Simeon je Hrista bebu uzeo u ruke i molio se nad njim. To je ono što znamo o Hristu kao detetu.

        40. stih druge glave kaže: "A dete rastijaše i jačaše u duhu i punjaše se premudrosti, i blagodat Božja beše na njemu." Ovo je zanimljiv tekst. Rastijaše, ali i jačaše u duhu. Postoje dve krajnosti. Na primer, sretnete mladića, vidite da je lepo razvijen, pun snage, pun životne energije i zaista izgleda vrlo lepo. I priđete mu i popričate malo sa njim i onda se duboko razočarate. Zašto? Jer shvatite da tu ne postoji ništa drugo osim mišića. Postoje s druge strane ljudi koji ništa drugo ne rade osim što sa debelim naočarima uče po ceo dan po bibliotekama, i to je druga krajnost. Hrišćanstvo nas uči da bi trebalo, na osnovu Hrista, da razvijamo svoje duhovne potrebe kao i svoje fizičke potrebe. Hrišćanin bi trebao da pazi i na svoje telo kao i na svoj duh. Tekst kaže: "Dete rastaše", misli se fizički, "i jačaše u duhu i punjaše se premudrosti, i blagodat Božja beše na njemu." Zatim, pitanje je koje se postavlja: zašto tako malo znamo o ranom Hristovom životu, šta je sa periodom od 4, 5 godina pa sve do Histovog krštenja? Vrlo malo znamo o tom periodu. Tu nam pomažu možda gnostička jevanđelja, ali dozvolite mi da izrazim veliku sumnju prema ovim gnostičkim jevanđeljima. Smatram da su suviše lepršava i ne verujem da govore istinu. Dakle, mi ne znamo puno o tom periodu. Zašto? Npr. kada je apostol Pavle bio bukvalno srušen na putu za Damask od Hrista, on je bio farisej, jevrejski sveštenik; on je kasnije otišao u arapsku pustinju. On je zatim posetio Hristovog brata Jakova i druge apostole. Teolozi pretpostavljaju da je hteo da nešto više sazna o tom periodu Hristovog života. I njega je to mučilo. Zar je moguće da se Bog rodi u Vitlejemu? Kakav je bio njegov život, taj mladi život, na samom početku? Biblija vrlo malo o tome govori. Ono što znamo jeste da kada je Hristos imao samo 12 godina, da je bio u hramu, u Jerusalimu, da je izrazio dobro poznavanje Pisma, dakle "tore", Staroga Zaveta, Novi Zavet nije postojao. To je sve što znamo. Možda je Bog smatrao da je to dovoljno za nas, zato nam i nije više otkrio o Hristu.

        Ako otvorite Jevanđelje po Mateju, videćete da je Hristos, kada je imao 30 godina života, odlučio da se krsti. Treća glava Jevanđelja po Mateju, 13. stih. Dakle kada se Isus krstio? Da li možemo izračunati? Ako se rodio 3. godine pre Hrista, On se krstio 27. godine naše ere, a On je tada imao 30 godina. Dakle, 30. godina je smatrana godinom zrelosti. Kako je to izgledalo? 13. stih i nadalje: "Tada dođe Isus iz Galileje na Jordan k Jovanu da se krsti. A Jovan branjaše mu i reče: 'Ti treba mene da krstiš, a ti li dolaziš k meni?' A Isus odgovori i reče mu: 'Ostavi sad, jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu.' Tada Jovan ostavi ga. I krsteći se Isus iziđe odmah iz vode, i gle, otvoriše mu se nebesa, i vidje Duha Božijega gde silazi kao golub i dolazi na njega. I gle, glas s neba koji govori: 'Ovo je sin moj ljubazni koji je po mojoj volji.'" Dakle, Hristos se krstio. Ušao je u vodu i izašao je iz vode. Posle Hristovog krštenja, koliko godina je Hristos aktivno radio na ovoj Zemlji? Tačno možemo reći da je to bilo tri i po godine. Vrlo kratki period aktivnog rada. Mnogi ljudi žive 80 godina, a da vrlo malo urade u svom životu. Dozvolite da vas podsetim da nijedan život u ljudskoj istoriji nije u toj meri izvršio uticaj na civilizaciju i na ljude svih vekova kao Hristos za te kratke tri i po godine. Jedan fascinantan život. Ako pošteno uđete u bilo koju biblioteku sveta, videćete da su hiljade tomova knjiga posvećene toj ličnosti. Potoji jedan tekst koji neverovatno volim. On je zapisan u Jevanđelju po Mateju, 4. glava, 23. stih: "I prohođaše po svoj Galileji Isus učeći po zbornicama njihovim, i propovedajući jevanđelje o carstvu, i isceljujući svaku bolest i svaku nemoć po ljudima." Ovo je sjajan tekst. Da li ste se ikada pitali zašto je Hristos toliko fascinantna ličnost? Šta je to što je On činio, što je govorio, što je ostavilo tako dubok trag u istoriji čovečanstva? Dozvolite da ustvrdim da nema vrline bez ličnosti Isusa Hrista. Nema morala bez Isusa Hrista. Snažni moralni lik, kao neka vrsta svetiljke, osvetlila je istoriju sveta. I svaki čovek koji želi govoriti o moralu, o vrlini, o plemenitosti ljudskoj, ne može a da ne govori o Hristu. Samo da spomenem da svi iskreni ljudi u ljudskoj istoriji, koji teže plemenitosti, istini, pravdi, ljubavi, ne mogu a da ne pronađu sličnost sa tom ličnošću. Ja sam u svom mladom hrišćanskom životu često odlazio u crkvu i sećam se da su ljudi koji su bili tamo govorili često: "Treba da budemo kao Hristos! Treba da volimo Hrista!" Ja to nisam razumeo. Bile su mi potrebne godine sazrevanja duhovnog da shvatim koliko je to važna ličnost. Ja ne očekujem da ćete vi u potpunosti shvatiti, ali dozvolite mi da pokušam da vam prenesem deo toga. Svako ko teži pravdi, istini, ljubavi, miru, praštanju, ne može, a da kada čita o Hristu u Jevanđeljima, nekako ne oseti ljubav prema toj ličnosti, da poželi prosto da joj bude sličan, da bude kao što je ta ličnost. I zato kada čovek čita Jevanđelja, kada krstari tom istorijom, prosto vatra počinje da gori u njegovoj duši, stidi se svoje prošlosti i želi da bude drugačiji. Hristos menja ljudsku dušu. I to je iskustvo miliona hrišćana. To je ta fascinantna ličnost. Zato je Pol Renan kazao: "Bože, kada bi Ti ušao, mi ne bismo mogli razgovarati s Tobom osim na kolenima, jer si Ti bio nešto više od čoveka." On je dodao još jednu zanimljivu rečenicu: "Tvoja odsutnost ili Tvoja prisutnost znači smrt ili život za mene." Dakle On je živeo 33,5 godine ukupno, ali je 3,5 godine radio aktivno na ovoj Zemlji.

        Ako bismo tražili neke bisere koje je Hristos izrekao, možete čitati ako hoćete Hristovu propoved na Gori (Matej 5. do 7. glave). Hristos je kazao: "Ljubite bližnjega svojega kao samoga sebe." To je već pisalo u Starom Zavetu, ali ono što nije pisalo u Starome Zavetu jeste: "Ljubite i neprijatelje svoje." Zato je Hristos zaista fascinantna ličnost. Zanimljivo je da je Hristov život u Jevanđeljima opisan na jedan adekvatan način, ali kada je u pitanju smrt Isusa Hrista, npr., u nekim Jevanđeljima, polovina Jevanđelja po Jovanu je posvećena poslednjoj nedelji Hristovog života na ovoj Zemlji. Obično za sve velike ljude život je važniji od smrti. Kada je u pitanju Isus Hristos, kao da je smrt važnija prosto od života. Neki jevanđelisti su čitavu jednu trećinu svog Jevanđelja posvećivali toj poslednjoj sedmici Hristovog života na ovoj Zemlji. Neki su posvećivali čak polovinu svog Jevanđelja. Zato bih još želeo da vam kažem o Hristovoj smrti na krstu Golgote, a u narednom predavanju ćemo govoriti o Hristovom vaskrsenju.

        Ima jedan kratak tekst koji je zapisan u Jevanđelju po Luci, 23. glava, 35. stih. Jedan kratak tekst koji mi je još pre nekoliko godina ostao upečatljiv. Tekst kaže: "I mnoštvo stajaše te gledaše." Šta je videlo to mnoštvo? Reč je o mnoštvu koje je stajalo u podnožju Hristovog krsta. Obično u teologiji se govori o trostrukom raspeću Isusa Hrista. Govori se o raspeću Hristovog tela, o raspeću Hristove časti i o raspeću Hristovog srca, Hristove ljubavi. Dozvolite mi da kažem nekoliko reči o raspeću u vreme kada su Rimljani vladali svetom, o raspeću Hristovog tela. Raspeće, kada su Rimljani vladali ovim svetom, bilo je postalo nešto normalno, banalno. Dakle dželati koji su obavljali ovaj posao bili su tako organizovani da su želeli da svoj posao obave na najpraktičniji mogući način. Različiti narodi su izmislili različite tipove smrtne kazne za svoje političke protivnike. Vi znate da i dan danas postoji streljanje ili sistem gasne komore ili sistem električne stolice ili vešanja i tako dalje. Međutim, Rimljani su za svoje političke protivnike izabrali tip smrtne kazne u kojoj su bila iskombinovana dva elementa. Prvo, to je bilo dugotrajno mučenje. Onaj koji je visio na krstu bio je izložen svim vrstama agonije i zatim je dolazila smrt. Zanimljivo je da onaj koji je visio na krstu, smatra se, nije umirao zbog isteka krvi ili zbog bolova, nego je umirao zbog nemogućnosti da ponovo udahne. Naime, položaj na krstu ga je sprečavao da normalno diše.

        Mi ne znamo tačno kako je Isus razapet, niko nije zabeležio kamerom, niko nije napisao tačan opis kako je Hristos razapet, ali na osnovu arheoloških otkrića mi znamo kako se vršilo raspeće. Ovo što ću vam ja izložiti ovde je jedna od mogućih hipoteza. Ja ne tvrdim da je Isus razapet na ovaj način, ali nekoliko važnih arheoloških otkrića su potvrdila da su Rimljani razapinjali svoje političke protivnike na sledeći način. Naime, u samom gradu Jerusalimu, gde se nalazila sudnica rimskog guvernera Pilata, smatra se da se nalazio horizontalni deo krsta. Dakle, po najnovijim otkrićima arheologije, smatra se da Isus nije nosio celi krst, nego da je nosio samo horizontalni deo krsta koji se zvao "patibulum." Patibulum nije bila jedna laka grana drveta. To je bila jedna greda teška možda 40 ili 50 kilograma, a 40 ili 50 kilograma za nekoga ko je pre toga bio izložen svim vrstama agonija nije bio nimalo lak teret. I zato izveštaji Biblije kažu da je Isus klecao pod teretom krsta. Hristos je pre toga bio udaran rimskim bičem. Rimski bič je bio načinjen od štapa za koji je bilo pričvršćeno 13 pramenova kože. Na krajevima ovih koža su se nalazile šiljate kosti životinja ili kuglice olova, koje su obično bile umočene u otrov, i kada bi snažni rimski vojnik zamahnuo po golom telu osuđenog, sve to je ostavljalo otvorene rane a ovaj otrov se infiltrirao u krv. Izveštaj Biblije kaže da je Hristos klecao pod teretom tog krsta, i na svom putu prema Golgoti, zanimljivo je da ga je susreo jedan čovek koji se vraćao iz polja. Ovo je za mene zanimljiv događaj. Čovek se zvao Simon iz Kirine. Očito da nije bio Jevrejin ili je bio Jevrejin koji se doselio iz Kirine. Simon se vraćao iz polja i bio je verovatno umoran, i tu je susreo tu tužnu povorku koja je sa Hristom išla prema Golgoti, prema predgrađu grada Jerusalima gde je Hristos trebao da bude razapet. I Rimljani su zatražili da Simon ponese krst Isusa Hrista. Ovaj događaj mi služi kao jedna izvanredna ilustracija. Simon, umesto da ide u Jerusalim, krenuo je na Golgotu.

        Dragi moji prijatelji, kada se čovek susretne sa Hristom, skoro uvek menja svoj životni pravac. Kada se čovek susretne sa ličnošću Isusa Hrista, ako je išao u Jerusalim, on će krenuti na Golgotu. Hristos menja ljudske staze. Ako je čovek bio na putu nepravde, na putu nemorala, na putu mržnje, on će krenuti putem ljubavi, putem mira, putem praštanja. Hristos menja ljudske staze. To je iskustvo Simona iz Kirine. Umesto u Jerusalim, krenuo je na Golgotu. I kada bi osuđenik došao na Golgotu, smatra se da su tu na Golgoti bili stalno zabijeni vertikalni delovi krsta. Vertikalni deo krsta se zvao "stipe" i imao je na svom vrhu jedan urez ili žljeb. I kada je osuđenik došao tu na Golgotu, prvo su ruke osuđenog bile zakovane za patibulum. Vi shvatate da je bilo mnogo lakše osuđenog držati i zakovati njegove ruke dok je patibulum bio na zemlji. Dugo se raspravljalo kroz koji deo šake su prolazili klinovi. Znate da je šaka jedan od najpokretljivijih delova ljudskog tela. U medicini imate posebnu specijalizaciju šake, jer je ona bogata nervnim završecima. Vi shvatate da su klinovi koji su bili zabodeni u ruke izazivali zaista velike bolove. Naravno, kada su ruke bile prikovane za patibulum, onda bi dželati uhvatili patibulum svaki sa jedne strane i podigli ga i spustili ga u urez koji se nalazio na vrhu stipea. To je bio najbolniji trenutak u čitavoj sceni raspeća, jer je odjednom cela težina tela visila na klinovima koji su bili zabodeni u ruke. Ono što je još trebalo uraditi, a to je noge osuđenog zakovati za stipe. Ciceron je zapisao, on je sigurno video hiljade raspeća, da nema ništa strašnije od tela koje još vidi, koje diše, a koje je svedeno na nivo leša jednom apsolutnom nepokretljivošću. Smatra se da svaki, pa i najmanji pokret na krstu, je izazivao nesnosne bolove. I kao što sam kazao, onaj koji je umirao, nije umirao zbog isteka krvi ili bolova, nego zbog nemogućnosti da udahne. Da bi udahnuo, čovek na krstu je uvek iznova morao da se povuče rukama, to jest klinovima koji su bili zabijeni u njegove ruke. To je raspeće Hristovog tela.

        Tekst kaže: "I mnoštvo stajaše i gledaše." Drugo raspeće o kome govori Biblija na jedan indirektan način jeste raspeće Hristove časti. Šta je to čast? Čast je jedna od dimenzija ljudskoga života koja je vrlo bitna. Ja mislim da i mi u našem narodu kažemo da čovek koji je izgubio čast, izgubio je sve. Čovek bez časti. Hristos je imao čast, imao je dostojanstvo. Međutim, u ovim trenucima Njegovo dostovanstvo je bilo gaženo. Mnogi ljudi koji su razmišljali o Hristovom raspeću, smatraju da je najtragičnija scena u čitavom raspeću Isusa Hrista bila ona kada Mu ljudi pljuju u lice. Jedan autor kaže da se u toj pljuvačci vidi sav otrov, sva mržnja čoveka prema čoveku i čoveka prema Bogu. U Hristovom raspeću mi spoznajemo sebe, mi možemo shvatiti ko smo, da mi mrzimo jedni druge i da pljujemo često jedni drugima u lice. To je raspeće Hristove časti. Postoji i treće raspeće. To je raspeće ljubavi. Hristos je došao svojima. Ja verujem da je On naš Stvoritelj, da je On Bog, jer tekst kaže: "U početku beše Reč, i Reč beše od Boga, sve je kroz nju stvoreno", On je jedno lice Božanstva koje je učestvovalo u stvaranju sveta. Ja verujem da je Hristos voleo ljude i da je željno čekao da dođe i da živi sa njima.

        Postoji jedan tragičan tekst koji je On izrekao nad gradom Jerusalimom. On glasi ovako: "Jerusalime, Jerusalime, koliko puta htedoh da skupim čeda svoja kao što kokoš skuplja piliće svoje, ali vi ne hteste." To mnoštvo koje je On lečio, mnoštvo koje je učio pravdi, miru, vikalo je: "Raspni ga, raspni ga! Krv njegova na nas i na decu našu!" Zašto je to mnoštvo vikalo? Jer On nije ispunio njihove političke ambicije. Oni su očekivali da će On postati car. Prilikom ulaska u Jerusalim, samo nekoliko dana pre tog tragičnog petka kada je Hristos razapet, jedno silno mnoštvo ljudi, žena i dece trčalo je ispred Hrista, pored Hrista, iza Hrista. Svi su radosno vikali: "Osana, osana sinu Davidovu!" Očekivali su da će On osloboditi Jevreje od Rimljana. Samo nekoliko stotina metara dalje nalazila se rimska tvrđava Antonija. On je imao moć, oni su videli da je On činio čuda. On je onaj Mesija koga su oni čekali godinama! On će ih osloboditi od Rimljana! A nisu shvatili da On nije bio politički vođa. I kada je Hristos na kraju dana pobegao iz ovog mnoštva, mnoštvo je u njemu videlo izdajicu. Ali ne samo izdajicu nego i čoveka koji je priznao da on nije Mesija. Sva ljubav mnoštva se pretvorila u mržnju.

         "Krv njegova na nas i na decu našu!" ‑ vikalo je mnoštvo. To je raspeće Hristove ljubavi. "Svojima dođe, a svoji ga ne primiše" ‑ kaže biblijski tekst. "I mnoštvo stajaše te gledaše." Kakav je smisao smrti Isusa Hrista na krstu Golgote, teološki smisao? Sa jedne strane krsta se nalazi razapeti Bog, Isus Hristos razapet na krstu govori o tome da Bog, kada je video dramu ljudi, smrt, tragediju, nije ostao skrštenih ruku negde na nebu, nego je došao da podeli sa ljudima njihovu sudbinu. Razapeti Hristos nam otkriva jednu dimenziju Božje ličnosti koju ni jedna filozofija ne može shvatiti. Bog je ljubav. Bog je došao da strada i umre zajedno sa čovekom, došao je da podeli njegovu sudbinu. To je razapeti Hristos. Ali tu, sa druge strane krsta, se nalaze ljudi. Razapeti Hristos mi ne otkriva samo jednu dimenziju Boga, nego mi otkriva i dimenziju ljudi. Čovek razapinje svog bližnjeg, on mrzi svog bližnjeg. I na osnovu mnogobrojnih biblijskih pisaca mi saznajemo da samo u podnožju krsta mi možemo spoznati sebe i svoju pravu prirodu, možemo se pokajati i poželeti da budemo drugačiji.

        Biblijski teolozi Hristovu smrt u Bibliji nazivaju "lutron" što znači "otkup". Smatra se, i to je centralna poruka Biblije, da su svi ljudi sagrešili i da će umreti zato što su sagrešili. Biblija kaže: "Plata za greh je smrt". Svi ljudi su sagrešili i svi će umreti. Ali Hristos je umro na krstu Golgote za sve one ljude koji prihvataju Njega kao svoga ličnog Spasitelja. Svojom smrću On je ispunio neke svemirske norme i zakone po kojima onaj koji sagreši mora da umre. Hristos je, dakle, zadovoljio zahteve zakona i omogućio svakom čoveku koji se kaje od svog stanja greha, od svog stanja mržnje, od svog stanja zavisti, od svog stanja nepravde, od svog stanja nemorala, onom koji želi da živi u skladu sa Bogom i sa svim stanovnicima svemira, da može naći spasenje. Zato je jedan od najlepših biblijskih stihova, ja vas molim da ga naučite napamet, Jevanđelje po Jovanu, 3. glava, 16. stih: "Jer Bogu tako omilje svet da je i sina svojega jedinorodnoga dao da nijedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni." U ovom tekstu je rezimirana čitava vest Jevanđelja. Dakle, to je smisao Hristove smrti na krstu.

          Dozvolite mi još da kažem o tri poznanja Isusa Hrista. Apostol Pavle, kasnije, razmišljajući o Isusu Hristu, (on je bio savremenik Isusa Hrista, ali je pisao 20, 30 godina posle Hrista), on je kazao ovako: "Postoje tri načina da upoznamo Isusa Hrista." Pokušajte da pratite, ovo je vrlo važno. Prvi način jeste, kaže apostol Pavle, poznavati Hrista po telu. Šta to znači "poznavati Hrista po telu"? Vrlo malo ljudi je imalo priliku da hoda sa Hristom prašnjavim palestinskim putevima. Poznavati Hrista po telu znači živeti sa Njim. Dok je On živeo 33,5 godina, mali broj ljudi Ga je poznavao po telu. I Pavle kaže: "Ova vrsta spoznaje i nije najvažnija." Postoji jedna druga spoznaja Isusa Hrista. To je istorijska spoznaja. To znači: mi možemo prikupiti sve podatke o Hristu. Ne samo jevanđelisti nego i drugi istoričari govore o Hristu. I mi možemo prikupiti sve podatke, i kada je živeo, gde se rodio i tako dalje. To je druga spoznaja koja je korisna, ali nije spasonosna, kaže apostol Pavle. Postoji i treća spoznaja Isusa Hrista. To je spoznaja da je Hristos živi Bog. Mi ćemo u sledećem predavanju o tome govoriti. Međutim, hrišćani ne veruju u umrlog Hrista, koji je ostao u grobu. Oni veruju da je Hristos živa ličnost koja postoji i živi danas. I kada Mu se mole, oni imaju iskustvo sa Njim i znaju da je On živi Bog koji može da izmeni njihovo srce, njihove zle sklonosti, njihove loše osobine. To je susret sa Hristom, to je onaj odnos o kome je Buber govorio: "ja ‑ Ti". Kada hrišćanin putem molitve i putem proučavanja Biblije dođe u kontakt sa tom Osobom, to je vrhunac hrišćanstva. Hristos je, dragi moji prijatelji, najbolji Prijatelj svakog čoveka na ovom svetu. Pokušajte da Ga upoznate čitanjem Biblije i putem molitve.

Calendar
«  December 2016  »
SuMoTuWeThFrSa
    123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2016
    Free website builderuCoz