Sunday
2017-10-22
3:30 PM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
Konflikt oko Trojstva u istoriji Crkve i trenutra debata »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 34

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

Konflikt oko Trojstva u istoriji Crkve i trenutra debata PDF Štampa El. pošta
Napisao Anthony Buzzard   

,,U petom veku Hrišćanstvo je pokorilo paganizam i paganizam je zarazio Hrišćanstvo.”- Makelej

Istorijsko iščekivanje debate modernog doba o Preegzistenciji

Problem preegzistencije (a samim tim i Trojstva) i njen uticaj na prirodu Spasitelja, ima dugu istoriju kada je Crkva u pitanju. U poslednjim godinama ovaj problem je naveo na razmišljanje veći broj istaknutih biblijskih učenjaka koji su se pitali da li nasleđe koje smo prihvatili od Crkvenih Očeva čini nepravdu prema unitarnom monoteizmu kog su Apostoli propovedali.[1] Uporno se ponavlja pitanje do koje mere Isus iz datih verskih ubeđenja može da se smatra pravim ljudskim bićem.[2] Istorijska skica će pomoći da se napravi scena za savremenu debatu.

Primetili smo da je Justin Mučenik (114-165) bio jedan od prvih pisaca u periodu posle biblije koji je postavio doktrinu o preegzistenciji Isusa, mada je on potvrdio i to da mnogi njegovi vernici ne dele isto mišljenje. Priznao je Jevrejinu Trifunu da:

Isus može biti Hrist od Boga, iako ja ne mogu da dokažem njegovu preegzistenciju kao Sina Boga koji je sve stvorio…Iako ja ne mogu da dokažem da je on preegzistirao, bilo bi u redu reći da  se ja zavaravam, i ne poričem da je on Hrist… iako se čini da je on rođen kao čovek od ljudi… Tamo postoje neki… od naše rase koji priznaju da je on Hrist, dok ga uvažavaju kao čoveka od ljudi; sa kojima se ja na slažem.[3]

Trifun, priča kao neko ko je upoznat sa Jevrejskim očekivanjima u vezi sa Mesijom, daje svoj glas onima koji ,,misle da je Isus bio čovek, i da je time što je izabran od strane Boga on rukopoložen kao Hrist”. On smatra da je ovo rešenje verovatnije nego Justinovo. Mada Trifun ovde može da misli o adopcionističkoj hristologiji (Isus je postao Sin Božiji tek na svom krštenju), kao različitoj od Lukine hristologije začeća (zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božji; Luka 1:35), jasno se iz njegove debate sa Justinom vidi da  verovanje u preegzistenciju još uvek nije u fazi predstavljanja načela ,,ortodoksije”, što će se kasnije desiti. Takođe je neobično to da ,,Justin nigde ne dokazuje da Otac, Sin i Duh  sačinjavaju jednog Boga, što je postalo uobičajeno u kasnijem dobu. Precizno govoreći, on je bio unitarijanac, kao što su to bili sveštenici njegovog doba: oni su mislili da je Sin različit od Oca  i da je inferioran njemu.”[4]

Dalje naznake o raspravi oko Jovanovog jevanđelja i preegzistencije pronađene su u spisima grčkog crkvenog oca Epifanijusa (oko 310-403), koji je bio zainteresovan za identifikovanje ,,jeresi”. On aludira na grupu Paganskih vernika koji se nazivaju Alogi (oko 180.), koji su bili optuženi za odbacivanje Jovanovog jevanđelja. Džozef Pristli iznosi mišljenje da su Alogi bili kritikovani od strane Epifanijusa zato što su ,,oni objasnili ,,logos” u uvodu Jovanovog jevanđelja na način koji se razlikovao od njegovog”.[5] Dakle, ključna stvar u značenju ,,logos” u Jovanovom uvodu je već bila uzrok nesigurnosti. Rešenje pitanja o prirodi preegzistencije kod Jovana u korist verovanja u preegzistentnog Sina ostaviće dubok i trajan efekat na ono što će kasnije postati ortodoksna hristologija veroispovesti. Doktrina Trojstva se ne može održati osim ukoliko se ne dokaže da je Isus postojao kao večni Sin Božiji pre svog rođenja. Protesti protiv određenog načina čitanja Jovana, koji je postavio tenziju između njega i sipnotičnog shvatanja Hrista, pojavljuje se opet.

Dinamičan Monarhizam

Ubrzo nakon toga reakcija se javila protiv evidentne pretnje monoteizmu koja je nastupila predstavljanjem ,,drugog Boga” u formi preegzistentnog Hrista. Justin i ostali rani pisci su se duboko bavili filozofijom pre nego što su postali hrišćani. Njima je bilo lako da se upuste u čitanje Jovanovog prologa svojim kapacitetom za spekulisanje i da  čitaju Jovanov predgovor kao da se on slaže sa Grčkim pogledom na svet:

Apologeti drugoga veka su više poznavali Platonovu kosmologiju nego biblijsku soteriologiju, pa su samim tim proširili hrišćansku doktrinu tako da može da se uklopi u filozofski prokrustički kalup. Oni su osmislili Boga kao da je iznad sve suštine, neiskazan, nepristupačan, uzvišen, van svakog dodira sa materijom, vremenom i prostorom. Ovaj Platonski Bog je izneo Reč… delom  svoje volje koja će biti njegov posrednik pri stvaranju, otkrovenju i pokajanju. Doktrina konstruiše Sina kao preegzistentnog.[6]

Reakcija se desila kada su vernici protestvovali da je Bog isključivo jedan (monarhija). Kožar Teodot je pokrenuo pitanje  oko ljudskosti Isusa u Rimu 190. - 200. god. Pozivajući se na striktno monoteističku tvrdnju Pavla u 1. Tim. 2:5, on se drži toga da Isus nema pravo da ga nazivaju Bogom. Njegov naslednik, još jedan Teodot, nastavio je da se bori za shvatanje Isusa kao čoveka koji je natprirodno začet. Nekih trideset godina kasnije Artem, držeći se istog ,,dinamičkog monarhističkog” razumevanja Božanstva, svedočio je protiv Rimskog biskupa da je drevna hristologija, koju su monarhisti branili, bila je izobličena od strane zvanične Crkve.

Pavle Samosatski

    Sporno pitanje o prirodi preegzistencije isplivava na površinu u teologiji Pavla Samosatskog, biskup Antiohije, sredinom trećeg veka. Mada je Pavle zvanično osuđen za jeres u 268 godini, savremeni pisci poštovali su snagu njegovih protesta protiv ,,ortodoksnosti”. ,,Naša teologija je ubačena u sholastički kalup”, napisao je Arhiepiskop Templ. ,,Mi imamo potrebu za  teologijom koja je bazirana na psihologiji i postepeno smo prisiljeni da je prihvatimo. Tranzicija, bojim se neće proći bez mnogo muke; ali je ništa ne može sprečiti”. Templ dalje kazuje da ,, ne smemo da zaboravimo da je jako rano postojao pokušaj od strane Pavla Samosatskog. On je video ozbiljnu poteškoću u formaciji crkvenog verovanja koje se tiče Hrista sve dok se ona iskazuje u smislu substance i probao je da je iskaže u smislu volje”.[7]

Drugi učesnik dijaloga, profesor Betun-Bejker, kazao je svoje uverenje da je ,,Pavle Samosatski imao iza sebe pravu istorijsku tradiciju kojoj se, u našoj rekonstrukciji doktrine  moramo povratiti”.[8] Lufs, istoričar Hristologije došao je do zaključka da je Pavle Samosatski ,,jedan od najinteresantnijih teologa u pre-Nicejskom periodu, zato što drži do tradicije koja ima korene u periodu pre nego što je potop Helenizma preplavio Crkvu”.[9]

Način na koji Pavla Samosatski razume ,,logos” jeste takvo da ono nije nezavisno postojalo van Boga; drugim rečima nije bilo Sina pre začeća Isusa. Opšta upoznatost sa ovom istom tradicijom je potvrđena običnim posmatranjem Origena koje iskazuje u svom komentaru u vezi Jovana. On je tvrdio da postoje ,,mnogi hrišćani koji su upotrebili samo ime od logosa za preegzistentnog Hrista (bez filozofskih konotacija i samo u smislu izgovora reči Otac) koji je došao u vidu Sina onda kada je Isus začet”. Oni nisu pripisali logosu zasebnu hipostazu ili individualnost.[10] Interesantno je da je Tertulijan preveo logos kao  sermo "govor”. On zatim beleži da je ,,jednostavno navesti naše ljude da kažu (o stihu 1:1 Jovanovog jevanđelja) da je reč u otkrivenju bila sa Bogom”. On je insistirao da reč ,,logos” treba razumeti kao da ima značenje ,,šta god misliš” a ,,govor” kao da ima značenje ,,šta god razumeš”. Misleći na vreme pre stvaranja, on dodaje da ,,iako Bog još uvek nije prosledio Svoju Reč, on ju je imao kod sebe i u sopstvenom razumu”.[11] Jasno je to da ,,reč” nije još uvek bila shvaćena kao da Sin preegzistira večno, kao što je slučaj i u kasnijoj ortodoksnosti.

Grin priznaje da je doktrina Trojstva (ne Trojstva koje je kasnije formulisano) Pavla Samosatskog bila ,,bar u tolikoj meri biblijska kao što je to bila doktrina Origena, i da je bila bazirana na zvuku i rasprostranjenoj tradiciji u okviru Crkve”.[12] On zatim iznosi izvanredno uverenje da:

Ne može se previše snažno naglasiti to da Antiohijska tradicija nije znala ništa o terminu Sin koji je primenjen na preegzistentni Logos, u bilo kom smislu on bio korišćen. Od reči ,,Sin” oni su stalno mislili na Istorijskog Hrista… Lufs primećuje da je prenos koncepcije Sina na preegzistentni Logos od strane Aleksandrijskih teologa bio najvažniji faktor u postavljanju višestrukog karaktera Hrišćanske Doktrine.[13]

Pominjanje Isusa kao preegzistentnog Sina je pedstavljalo fatalni pomak koji je uklonio Spasitelja iz kategorije ljudskog bića i pokrenuo seriju strahovitih rasprava o Hristu.Čim početak Isusa više nije bilo njegovo začeće, spekulacije su se otrgle kontroli, jedinstvo sa Bogom je bilo ugroženo i Isus nije više bio ,,čovek Mesija" koga je Jevrejska Biblija predvidela. Rekonstrukcija koja svodi termin ,,Sin” na Isusa kao ljudskog Hrista izgleda da ima jaku osnovu u ranoj crkvenoj istoriji, kao i u samoj Bibliji. Ohrabrujuće je otkriti to da William Temple podržava autentičnije razumevanje prirode preegzistencije kod Jovana: ,,Jovanova identifikacija Hrista sa ,,logosom” prvobitno je značila, u spisima ovog jevanđeliste, to da ,,Ti veruješ u princip jednog sveta, ali ne znaš njegov karakter; mi znamo; on je od krvi i mesa otelotvoren u vidu Isusa iz Nazareta”.[14]

F.F. Bruce, istaknuti analitičar Biblije, izgleda da preegzistenciju posmatra na način koji ostavlja otvorenim pitanje u vezi sa tim da li je kod Jovana 1:1 Sin preegzistirao. On kaže: ,,Kada je u pitanju preegzistencija, može se bar prihvatiti preegzistencija večne reči ili mudrosti božije, koja postaje ovaploćena u Isusu. To da li je neki pisac Novog Zaveta verovao u njegovo posebno svesno postojanje u vidu ,,drugog božanskog bića” pre njegove inkarnacije, nije toliko jasno.[15]

Brusovo iskreno pitanje najviše otkriva. Ako nijedan pisac Novog Testamenta nije u stvari verovao da je Sin Božiji bio preegzistentno drugo božansko biće, to podrazumeva da nijedan pisac Novog Zaveta nije verovao u Trojstvo.

Fotinus i Fotinjani

Protest protiv preegzistencije Isusa se pojavljuje ponovo kod biskupa Fotinusa od Sirmiuma u četvrtom veku. Njegovo razumevanje Isusa je verovatno identično sa razumevanjem Pavla Samosatskog. Fotinus je tvrdio da je uloga Isusa kao Sina počela njegovim natprirodnim začećem. Mnogi sabori su ga osudili zato što je rekao da je Sin postojao pre Marije samo u predviđanjima i svrsi Božijoj. Crkveni istoričar Sozomen je opisao Fotinusa kao nekog ko je potvrdio da ,,postoji Jedan Bog Svemoćni, od čije reči su sve stvari stvorene”. Ipak Fotinus ne priznaje da se ,,generacija i postojanje sina desilo pre početka vremena; naprotiv on je izjavio da je njegovo postojanje proisteklo od Marije”. Tradicija koja je poricala bukvalnu preegzistenciju Sina je opstala u Španiji i južnoj Galiji sve do sedamnaestog veka. Fotinjani, zajedno sa određenim sledbenicima Biskupa Bonosusakoji je poricao preegzistenciju Hrista, bili su označeni kao jeretici od strane Sinoda iz Toleda 675. god.[16]

Miguel Serveto i Adam Pastor

Španac Miguel Serveto (1511-1553) je bio jedan od najartikulisanijih tumača o anti-Nikejske hristologije. Njegova osnovna teza je bila ta da pad Crkve datira od katastrofalne intervencije koju je sproveo Konstantin u aferama hrišćanske doktrine u Nikeji. On je dokazao da bi prihvatanje Isusa Hrista kao Mesijskog Sina Božijeg trebalo da bude osnova rekonstruisane hristologije. Sin, on tvrdi, je došao u postojanje svojim začećem u Mariji. On je kasnije odbio čitavu priču o predviđenom ,,večnom generisanju” Sina kao filozofsku grčku spekulaciju. On je Svetog Duha video kao snagu i ličnost Boga proširenu za stvaranje, a ne kao posebnu osobu Božanstva. Serveto naglašava da se Sin može smatrati večnim samo u skladu sa Božijom namerom da ga stvori u kasnijem trenutku u istoriji.[17] Kao što je poznato, Serveto je životom platio za svoju ,,jeretičku” hristologiju. Spaljen je na lomači u Ženevi, na insistiranje rimske katoličke Crkve i protestanskog reformatora, Džona Kalvina 27. Oktobra 1553. Ova tragična zbivanja predstavljaju podsetnik na užasno nasilje i pogrešno protumačenu revnost koja je obeležila neke ,,diktatorske” oblike učenja hrišćanstva.[18]

Pitanje preegzistencije je predstavljalo veliku zabrinutost među holandskim Anabaptistima 16-og veka u debati između Mena Simonsa i Anabaptiste, Adama Pastora (oko 1500-1570).  Bivši kaluđer Pastor, prvobitno nazvan Rudolf Martens je bez pogovora ,,najbolji čovek i naučnik u čitavoj holandskoj Anabaptističkoj zajednici svoga doba”.[19] Pastorova hristologija predviđa savremeno postavljanje pitanja o prirodi preegzistencije, i slična Hristologija se pojavlila u radu holandskih teologa XX veka, Hendrikus Berkofa i Elen Fleseman.[20] Pastor se odrekao ortodoksne trijadologije 1547. godine u Emdenu i bio je istog trenutka ekskomuniciran od strane Simonsa i Filipsa. Kao što vidimo iz Pastorovog dela pod imenom ,,Razlike između prave doktrine i lažne doktrine,[21] on je poricao preegzistenciju Hrista. Očekivano, Sandius i ostali poljski anti-trijadološki pisci se pozivaju na Pastora kao ,,čoveka u našoj očevini koji je bio prvi i sposobni pisac u tom pravcu”, tj. ,izgleda da ,,reč” iz stiha 1:1 Jovanovog jevanđelja nije osoba, već Božija kreativna reč ili personofikovana volja.[22] H.E. Dosker primećuje da ,,Kad čitamo Adama Pastora moramo da protrljamo oči kako bismo videli da li smo budni ili sanjamo. Ono što on ima da kaže je toliko savremeno da zbunjuje čitaoce. Onda se probudimo i vidimo da nije sva savremenost…savremena”.[23]

Pastor kritikuje doktrinu Menoa i Melhiora Hofmana posebno zato što su napisali da je reč prošla kroz Mariju bez dodira sa njenim telom. Ovo bi napravilo od Marije surogat majku koja nije zapravo začela Isusa kao što biblija kaže. Takva Hristologija bi tesko propustila optužbe doketizma i gnosticizma. Pastor insistira da je Hrist čovek i naslednik Davidov, natprirodno začet. Čini se da se njegovo zapažanje dobro slaže sa onim što Rejmond Braun opisuje kao i sa Lukinim i Matejinim zapažanjima. Sigurno je da su poljski Anabaptisti vek kasnije proglasili Pastora kao prvog čoveka koji je jasno artikulisao njihova zapažanja oko preegzistencije. Bez sumnje, Adam Pastor predviđa modernu diskusiju oko ljudskosti Isusa kada definiše logos ne kao preegzistentnu osobu, nego kao samoizražajnu aktivnost Boga koji ulaže svoju energiju u stvaranje, u otkrivanje istine i generisanje Mesije.[24]

Calendar
«  October 2017  »
SuMoTuWeThFrSa
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728
293031

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2017
    Free website builderuCoz