UDARNA SNAGA ISTINE - NLO
 
Saturday
2016-12-03
7:45 PM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
NLO »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 33

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

03.01.2009.

LETEĆI TANJIRI - NAJSTROŽE ČUVANA TEHNOLOGIJA (PRVI DEO)

 

Piše: Ivona Živković

"Moja mašina za letenje neće imati ni krila , ni propelere. Možete je videti na zemlji i da nikada ne pogodite da je to letilica. Biće u stanju da se kreće po volji kroz vazduh u svim pravcima savršeno bezbedno”. Ovo je izjavio Nikola Tesla za "The New York Herald Tribune”, 15.oktobra 1911.


Da li je to bio Teslin opis letećeg tanjira? Na kom principu bi mogla da leti takva mašina? Tesla je verovatno imao neke ideje, nacrte, zabeleške o tome? Gde su ti dokumenti završili? Da li je neko po njegovim idejama kasnije tako nešto i napravio?


Teško je poverovati da ozbiljnih pokušaja da se napravi leteći tanjir nije bilo. Sam fenomen čigre koja kada se jako zavrti savladava Zemljinu gravitaciju, dovoljno je izazovan. Isto je i sa popularnim "frizbijem” koji je dobio naziv po svom izumitelju.

Konačno, u periodu od 1920. do 1970 prijavljen je najveći broj čudnih letilica kada su očevici tvrdili da su na nebu videli nešto što je bilo u obliku letećeg tanjira ili izduženog valjka i kretalo se veoma brzo, uz jak sjaj, čak menjajući i oblik i boju. Najviše ih je bilo iznad SAD, ali i u Evropi. Nikada nije identifikovan ni jedan takav objekt kao leteći tanjir, pa se i danas vode kao neidentifikovani leteći objekti (NLO).


Popularni magazini vole da ove pojave tumače kao vanzemaljske, pripisujući vanzemaljcima veoma naprednu tehnologiju. Čak su se pojavili i "insajderi” iz FBI i CIA, nekadašnji tajni agenti, koji su tvrdili da američka vojska skriva vanzemaljske letilice koje su se, navodno, srušile na Zemlju. Pod oznakom "top secret” proučava se njihova moćna tehnologija izrade letećeg tanjira.


Da li se, ipak, sve ovo plasira namerno kako bi se zamaskirala istina - da su mnogi modeli letećih tanjira već odavno napravljeni i testirani i to korišćenjem tehnologije ovozemaljskih naučnika, a koja javnosti još nije predstavljena?

 

Danas se najviše spekuliše sa time da je tehnologija izrade letećeg tanjira zataškana i čuva se kao najstroža tajna, jer bi komercijalizacija ovakvih letilica ugrozila profit automobilske i avio industrije, kao i trgovaca naftom. Letećem tanjiru nisu potrebne ogromne količine nafte kao današnjim avionima. Kao što ćemo videti tehnologija koju je prihvatila današnja civilizacija u potpunoj je suprotnosti sa prirodnim zakonima i današnji avioni i rakete moraju da savladaju ogroman otpor.

Tehnologija izrade letećeg tanjira koristi princip potpune usaglašenosti sa prirodnim zakonima i leteći tanjir, ne samo da ne savladava prirodne sile kao što je na primer gravitacija, on ih koristi kao silu potiska, a energiju za napajanje koristi iz etera (jonosfere).

Danas je poznato i da su Nemci neposredno pre i za vreme Drugog svetskog rata eksperimentisali sa potpuno novim konstrukcijama letilica, pa postoje i podaci da su pokušavali da naprave leteći tanjir.
Da je ovu tehnologiju prisvojila američka vojska, ali i Sojveti i da se i dalje čuva kao tajna, postoje takođe spekulacije onih koji su ovu materiju proučavali. Više nije tajna da su najveći nemački istraživači baš ovih projekata, nakon rata krišom prebačeni u SAD tajnom operacijom "Paperclip”. Nalog za ovaj transfer dao je predsednik Truman. Cilj je bio da se iz nemačkih mozgova izvuku sva moguća znanja za izradu najmoćnijeg oružija.


U američkoj vojnoj bazi Fort Bliss u Teksasu radilo je u jednom trenutku čak 118 nemačkih raketnih stručnjaka, kao i inženjera koji su radili na letećim tanjirima.


Ipak, ono što će najviše iznenaditi sve one koje tragaju za istinom o letećim tanjirima je fizički princip koji ove letilice koriste za letenje, jer se on bazira na potpuno drugačijem tumačenju i primeni prirodnih sila.


Najveća maska za istinu je i Ajnštajnova teorija relativiteta i njegovo verovanje da je svetlost najbrža i nedostižna, te da su vreme i prostor zakrivljeni. Nobelova nagrada i mediji načinili su od Ajnštajna genija, iako je on u naučnim krugovima oduvek smatran običnim šarlatanom. Ajnštajn se klonio od najvećeg broja naučnika toga vremena vešto izbegavajući svaku naučnu raspravu. Njegovo ime i ideje isticali su drugi.


"Na pragu smo 21.veka, ali naše razumevanje porekla inercije, mase i gravitacije i dalje ostaje isto kakvo je bilo vekovima – jedna velika zagonetka”, napisao je decembra 2000. Veselin Petkov  u svom radu: "Da li fizika 20. veka ima načina da otkrije prirodu inercije i gravitacije?"


Ovi fizički principi su većini ljudi, čak i fizičarima, i danas zagonetni. Razlog za ovo je višedecenijsko skretanje pažnje naučnika, koji proučavaju fundamentalne prirodne zakone, na sasvim suprotnu stranu. Razlog je - politika kontrole uma. Jer, ukoliko se neka tehnološka rešenja zataškaju, a teorijske postavke fundamentalne fizike namerno iskrive, čitave generacije naučnika praktično uče fiziku na pogrešnim temeljima tako da nikada ne uspevaju da uhvate pravu nit koja bi sve lako  povezala.

Tako pravo znanje imaju samo odabrani - Iluminati (prosvetljeni). Njihovi predvodnici su u krugovima jezuita.

 

LETEĆI TANJIR KAO MOĆNO ORUŽIJE


Danas je malo poznato da je 25. februara 1942. iznad Los Andjelesa viđen neidentifikovan leteći objekt što je tada izazvalo veliku uzbunu i masovnu paniku. Američka vojska je zamračila čitav grad i na objekat u vazduhu ispaljena je kanonada iz protivavionskog oružija. Šrapneli su padali usred grada. Moćni vojni reflektori su dugo pretraživali nebo svetlosnim snopovima i "uhvatili" ono što se vidi na slici levo. O uzbuni su izvestile i novine. Nikada kasnije nije objašnjeno kakva je letilica bila u pitanju i da li je srušena.

Britanski pilot  Kenet Arnold je leteći iznad Pacifika  iz pravca severozapada video 1947. neobičan leteći objekat koji je nakon spuštanja na zemlju skicirao. Niko do tada ništa slično nije video. Mnogo godina kasnije ispostavilo se da je Arnoldov crtež po sećanju bio prilično verna ilustracija letilice sa jednim krilom u obliku slova "V" nemačkih dizajnera  braće Horten nazvana Horten parabola. Ali, ova letilica sigurno nije bila vrhunac nemačke vazduhoplovne tehnologije. Vrhunac je mogao biti samo leteći tanjir. Navodno, jedan od saradnika braće Horten, koji je ostao anoniman i nakon rata otišao u SAD, otkrio je i skicu jednog njihovog projekta – letilice u obliku diska. Ova skica, međutim nema nikakve potpunije tehničke detalje.

 

O tajnim nemačkim projektima na izradi letećeg tanjira prvi je pisao Rudolf Lusar u svojoj knjizi "Nemačka tajna oružja Drugog svetskog rata” iz 1950. Lusar je bio major u nemačkoj vojsci u tehničkoj jedinici. Na osnovu njegovih podataka i mnogi drugi autori su kasnije pokušali, na osnovu parcijalnih informacija, da dokuče nešto više o tome. Iz svih ovih izvora danas znamo da su najveći nemački mozgovi angažovani na tome bili braća Horten, Rudolf Šriver, Ričard Mite, Viktor Šauberger, Jozef Andreas, Artur Sak...
Neki su bili samo idejni tvorci, a neki su projekte razvijali dalje, a postoje i informacije, veoma šture, o uspešnim testiranjima. Ali, do preciznih podataka je i nakon 60 godina od rata nemoguće doći. To je i danas, izgleda, najčuvanija tajna na svetu. Ali, ima mnogo spekulacija.


Još pre dolaska Hitlera na vlast pojedina nemačka tajna društva kao "Tule”, "Vril”, "Geštaltisti”, "Ljudi Crnog Kamena”, svi koji su zapravo i učestvovali u stvaranju nacističke ideologije, bili su opsednuti pravljenjem superiorne letilice koja bi radila na principu implozije - drevnog učenja o božanskoj sili koja je čisti dar prirode i u potpunom skladu sa njom. Da ove ideje potiču iz jezuitskih krugova, veoma je logično, ako znamo da i danas jezuiti imaju kontrolu nad radom NASA i kompanije Lockheed Martin koja je glavni proizvođač letilica za NASA. Ovo je otkrio istoričar Avro Menhetn.


Finansiranjem nemačkog Trećeg rajha i njenoj dugoj i temeljnoj vojnoj pripremi za rat, ukazala im se prilika da neke od ovih zamisli pokušaju da realizuju. Vodeći nacistički lideri su bili pripadnici katoličke crkve, dok su stvarni nacionalisti i patriote koji su uvučeni u ovu perfidnu ideologiju Trećeg rajha, stradali. Posebno oni protestantske vere. Dakle, Treći rajh nije bio projekat nemačkih nacionalista, već internacionalista u cilju rušenja nemačke i stvaranja Novog Svetskog Poretka. Nakon rata oni su se prebacili u SAD, koloniju katoličke crkve.


Hitler je doveden na vlast kao član društva "Tule” i neka saznanja o ovim tajnim učenjima je očito imao. Pre nego što je doveden na vlast, kao i sve političke marionete, bio je na obuci u Londonu, gde je verovatno podučen u držanju primamljivih političkih govora. Zato se veoma zainteresovao za jednog umnog i radoznalog prirodnjaka, filozofa i izumitelja koječega, Austrijanca, Viktora Šaubergera.
Upravo za njegovo ime se vezuje i ideja za prvu uspešnu konstrukciju letećeg tanjira nazvanog Repulsin.

Napravljena su dva prototipa Repulsin A i Repulsin B.

 

REPULSIN VIKTORA ŠAUBERGERA

Šauberger je bio neobično sličan Tesli u svojim, za to vreme, veoma originalnim razmišljanjima koja su osim poznavanja prirode, jer je poticao iz porodice gde su vekovima svi bili šumari, bio veoma samouveren i sklon tumačenju sveta - jednostavno posmatranjem prirodnih fenomena. Prirodu je smatrao savršenom kreacijom.


Posebno ga je fascinirala voda o kojoj je razvio zanimljivu teoriju razlikujući naelektrisanu - živu vodu i vodu bez elektriciteta koju je smatrao - mrtvom. Iz ovih razmatranja proističe i kasnije otkriven efekat Kvanda (Coanda), po kome se voda savija oko zaobljene površine po kojoj teče. Recimo, mlaz iz česme pod koji stavimo ispupčeni deo kašike, zaokrenuće se u pravcu zakrivljenosti kašike, umesto da nastavi da teče u pravcu zemljine teže.


Šauberger je sledio ideje Johana Keplera i znao je za tajna učenja koju su mogli znati samo "odabrani”. To je bilo znanje o korišćenju implozije, umesto eksplozije (na kojoj je bazirana današnja savremena tehnika). Eksplozija oštećuje prirodu i razara je, dok je princip implozije zasnovan na izvlačenju sile uznutra iz postojeće materije i energije i njeno delovanje na  spoljni svet.

Kod eksplozije energija se oslobađa i izlazi, dok se kod implozije energija pokreće, ali se ne oslobađa.


Sve ovo moramo napomenuti da bi se shvatio princip rada letećeg tanjira kada je prvi put konstruisan. Vizionarstvo, ali i sudbina  Šaubergera je  skoro identična Teslinoj. I o jednom i o drugom geniju tek danas se otkrivaju neki detalji.

Tesla  i Šauberger su bili praktičari i eksperimentatori, a ne samo teoretičari i obojica su doživeli težak sukob sa interesima korporativng biznisa koji koristi svoje tajne službe i špijune da bi se dočepao tehničkih inovacija. Izumitelji koji se ne potčine i rade isključivo u njihovu korist- bivaju odbačeni, opljačkani, čak i ubijeni.


Šauberger je kasnije napisao i knjigu "Naš  besmislen mukotrpan rad  - izvor svetskih kriza”. Ova knjiga već u samom naslovu govori o tome kako je današnji svet razvijen sa pogrešnim umovima, pogrešnim shvatanjem svemira, materije, energije, prirode..., što se, logično, odražava i na ljudsku zajednicu koja, verovao je Šauberger, mora biti u skladu sa principima na kojima je organizovan čitav svemir da bi funkcionisala. Brojni ratovi su dokaz da je ljudska zajednica u suprotnosti sa prirodnom harmonijom. Čini se da jedina harmonija već vekovima postoji samo kod vladara iz senke.


Hitler je pozvao Šaubergera 1934. u Berlin gde ga je primio u nameri da mu ponudi da radi za Treći rajh.
Razgovoru sa Hitlerom je prisustvovao i proslavnjeni naučnik Maks Plank, koji se smatra ocem kvantne fizike.  Kada je Šauberger izložio svoju filozofiju da nauka uvek mora biti usklađena sa prirodom, uključujući i opasku da Geringova ideja o pokoravanju sveta od strane Velikog Trećeg rajha može biti veoma kratkog veka umesto da traje hiljadu godina, Hitler se unervozio, a dva SS agenta su Šaubergera videla kao neprijatelja. Stanovište Maks Planka je bilo da "nauka nema nikakve veze sa prirodom”.

Šaubergera to nije uplašilo i vratio se u Austriju bez namere da sa Trećim rajhom na bilo koji način sarađuje.



Međutim čim je Austrija anektirana (marta 1938.) SS je rešio da se Šaubergeru osveti. Mobilisan je u vojsku iako je tada imao 58 godina i nateran je da radi na razvoju novog oružija - zapravo letećeg diska. Njegov rad je nadzirao lično Himler.
Tako je 1940. Šauberger počeo da radi u Beču na konstrukciji Repulsine, diskoidnog motora, uz pomoć austrijske Kertl kompanije.


On je patentirao to kao svoju ideju 4. marta 1940. Prijavljen je zbog toga SS-u i smešten u ludnicu. Tada je prinuđen da radi za "Meseršmit” na vortex tečnom rashladnom sistemu za avionske motore i kompaniju "Heinkel”.
Da napomenemo i da je čuveni Ernst Hajnkel (Heinkel), koji se smatra izumiteljem mlaznih motora, na prevaru stekao uvid u nacrte za mlazni motor koje je pravio Šauberger, i koji je o tome pisao u jednom pismu svom sinu. Hajnkel je kasnije te ideje tehnički razvijao i dorađivao, ali nikada nije otkrio odakle mu početna ideja. Tako je pravi "otac” tehnologije mlaznih motora u stvari Šauberger, koji je ideju dobio proučavajući mlaz vode. Prvi prototip mlaznog motora Hajnkela eksplodirao je jer on, verovatno, nije najbolje shvatio do kraja ideju.

Šauberger je još pre Drugog svetskog rata  izjavio da izuzetno brz supersonični avion treba da bude oblikovan kao telo ribe iz dubokog mora. Danas ovaj oblik podržavaju američki "stealth" avioni. B2 upravo nalikuje modelu poznatom kao Horten parabola. Kako su Amerikanci kopirali nemačku tajnu tehnologiju, ili bolje kako su je dalje razvijali, možete videti ovde.


Prvi model letećeg tanjira "Repulsin A" bio je napravljen od bakra prečnika 2.4 metra. Kada je prvi put pokrenut njegov motor, tanjir je naglo poleteo, udario u krov hangara i razbio se.


Nemačka tajna policija SS, koji je nadzirao ove radove, smatrao je da je Šauberger namerno sabotirao stvar.
Obustavili su dalje eksperimente i otpustili Šaubergera, a  agenti su pokupili svu tehničku dokumentaciju i odneli je na neko drugo mesto radi daljeg proučavanja.


S obzirom da je iz istorijske revizije Drugog svetskog rata danas vidljivo da su Hitlera i čitav nacistički aparat finansirali američki i internacionalni bankari pod kontrolom katoličke crkve odnosno jezuita i porodica Rokfeler, Šif, Rotšild..., verovatno je da su i SS agenti radili direktno pod njihovim instrukcijama, te je i ova dokumentacija nakon rata dospela preko agenata CIA do jezuita i Pentagona.


Nakon rata Šauberger je namamljen, preko agenata CIA, u SAD. Tu je prinuđen da potpiše ugovor sa jednom američkom kompanijom. (Da li je iza toga stajao Lockheed Martin?) Ugovor je bio na engleskom jeziku (iako je on znao samo nemački) po kome kompanija preuzima sva autorska prava za nazive njegovih izuma, nacrte i dizajn za leteći disk.  Onda je vraćen u Austriju i tu je, nakon nekoliko meseci, 1958. umro.


Godine 1942. napravljen je novi model Repulsin B sa motorom koji je SS hteo da koristi za svoju bio-podmornicu koju je Šauberger nazvao "Forelle” (pastrmka), jer je po obliku delovala kao pastrmka sa otvorenim ustima. Ovaj model je verovatno uspešno i testiran 1942.

Isti tajanstveni izvor, koji je tvrdio da je radio sa braćom Horten, otkrio je da je testiranje jednog modela letećeg tanjira obavljeno 1942. godine na poligonu kod Praga. On je to samo čuo od onih koji su tamo bili. Pretpostavlja se da je to bio model Repulsin B.
Do podataka o ovome je nemoguće doći jer je u vreme testiranja čitava okolina bila strogo pripremljena i niko ko je bio u blizini baze, ni vojnici, ni civili,  nije  mogao da gleda. Prozori na svim objektima bili su zasenčeni. Nije bilo izuzetka, pa tako nije bilo ni svedoka, osim nekolicine ljudi na testu.


Po svedočenjima ovog anonimnog izvora mogao se čuti samo zaglušujući izuzetno jak rad motora, jer je letilica imala 5 motora – tri za podizanje i dva  za pogon unapred.
Pomenuti disk je, navodno, izvršio uspešno uzletanje i sletanje.
Rad na Repulsinu B nastavljenjen je i nakon 1942. pri tehničkom koledžu za Inženjering u Riosenhugel-u u Beču.


Kada je shvaćeno da Šaubergerov motor sa turbinama može ubrzavatiti celu mašinu, kako se ona penje više i više u vazduhu sa potiskom od 10.000 (KS) jednostavno kretanjem vazduha, SS je odbacio ideju da Šaubergerov motor primeni na bio-podmornicu. Pokazalo se efektnije da se njime poboljša rad na tajnom Flugkreisel-u na kome je od 1941. radio  Rudolf Šriver.


Repulsin B je radio, ali je letilica bila nestabilna. Ovaj problem je trebao da reši tim koji je perdvodio Rihard Mite i to ugradnjom delova koji su se oslanjali na mlaznu tehnologiju. Radovi su obavljani na poligonu Breslau sa ljudima iz Heinkel – BMW kompanije 1942 i 1943. Veruje se da je Rihard Mite samo unapredio Repulsin tip letilice.

Evo šta kaže britanac Tim Metjus koji se decenijama bavi letećim tanjirima:
"U svakom slučaju u Pragu je načinjen značajan napredak koji je fokusiran na aerodromu  Gbel. On i danas postoji u Češkoj kao muzej avijacije i nalazi se na mestu gde su testirani nemački diskovi”.


Metjus kaže da mu je čovek iz arhiva muzeja rekao da su svi nemački projekti i informacije o njima pokupljeni još 1945. Od tada im se gubi svaki trag.

 

Najznačajniji projekt je bio, verovatno, konstrukcija takozvanog diskaviona.
"Najbolja evidencija koja se odnosi na postojanje ovih disk aviona je konstrukcija letilica "Versuchs 7” i "Versuchs 8” (V7/V8), o čemu je pisao i nemački magazin "Flugzeug", februara 1989. Tu su opisani detalji koji se odnose na ove disk-avione po svedočenju jednog očevica na aerodromu Gbel”.


Ovaj poligon kod Praga su Sovjeti zauzeli oko 10 .maja 1945. Izvesno je da su Saveznici imali dosta informacija o nemačkoj naprednoj vazduhoplovnoj tehnologiji o čemu je Metjus napisao i knjigu "NLO OTKRIĆE”


Malo se zna o visokim performansama ovih letilica, na osnovu izjava svedoka, osim onoga što je javno izneo vazduhoplovni kapetan Rudolf Šriver u nekoliko nemačkih novina 1950.
     "Šriver kaže da su nacrti bili ukradeni za napravu koju je on nazvao "leteća čigra” pre propasti Nemačke i tvrdi da bi naprava bila u stanju da leti brzinom 2600 mph (milja na sat) u radijusu od 4000 milja. U članku se kaže da bi on bio spreman da izgradi jedan za potrebe US u roku od 6 do 9 meseci”, piše u knjizi "UFO Crash At Aztec” autora Bila Stajnmana, 1987,

 

O letećoj čigri više možete videti ovde

  Šta se sa ovim dogodilo nakon rata?  Veruje se da su Rusi i Amerikanci imali dogovor da ne obaraju ni jedan disk i da ne bombarduju nemačke pogone za istraživanje, jer navodno, nisu perdstavljali pretnju, za razliku od pogona u Pinemunde gde su se konstruisale i sklapale nemačke rakete i gde je radio Verner fon Braun.

"Eventualni ishod rata bio je izvestan i obe strane su želele ovu tehnologiju kao prioritetnu", tvrdi Metjus.

Metjus veruje da je došlo do sporazuma između Sovjeta i Amerikanaca i da su i jedna i druga strana došle do podataka o ovoj tehnologiji.


Ipak, zapanjuje činjenica da su sve beleške o ovim istraživanjima tako dobro sakrivene od obe strane da predstavljaju tajnu i 60 godina nakon rata. Nije li to samo dokaz da obe strane kontrolišu isti mozgovi? Ni danas nije poznato kakvu je ulogu u ovome odigrao baron Viktor Rotšild, koji se veoma zanimao za naprednu tehniku i za koga se veruje da je bio agent KGB-a. Ova služba i danas upravlja Rusijom.

 

Tehnologija izrade letećeg tanjira je verovatno dalje usavršavana. Sa tim su išle i brojne probe, koje su očevici tumačili kao NLO fenomen.

Leteći tanjir snimljen 1964. iznad SAD.


Tako je i američki pilot, Milton Tores, koji danas ima 77 godina, nedavno otkrio višedecenijsku vojnu tajnu, da je u vreme "Hladnog rata” iznad Engleske , kao pilot RAF-a imao susret sa jednim NLO i da mu je naređeno da puca.

Bliski susret se dogodio maja 1957. "Meta je bila ogromna, skoro kao nosač aviona i veoma laka za gađanje”, priseća se Tores. On je sa svojom eskadrilom uzleteo nakon alarma sa namerom da leteći objekat istraže i unište. Ali, NLO ga je po indikaciji koju je imao na radaru pretekao brzinom od oko 900 milja na sat. Tores kaže da je prema toj letilici on putovao brzinom vozića koji tegli ugalj. I, naravno, pobegao mu.
Kasnije mu je naređeno da o incidentu nikome ne govori.


Dr. Rihard Mite i njegov tim došli su nakon Drugog svetskog rata u Kanadu. Tamo su radili na dizajnu letećeg tanjira za kompaniju  "A.V. Roe” na združenom američko - kanadskom projektu koji je zvanično proizvodio samo funkcionalne "hovercraft tanjire”. Mnogi istraživači NLO smatraju da je ovaj projekat imao za cilj samo odvraćanje pažnje od onogo što se stvarno negde na drugom mesto u tajnosti pravilo.
Pretpostavlja se da je dr Rihard Mite u stvari trebalo da napravi letilicu za vertikalno podizanje i spuštanje VTOL (Vertical Take Off and Landing) u obliku diska baziranu na njegovim nemačkim radovima na mašini nazvanoj "mašina radijalnog protoka”, označenoj najpre kao super tajni projekat nazvan "PROJEKAT SREBRNA BUBA” ili "PROJEKAT Y”. Cilj je bio da se za vojne potrebe napravi izuzetno brz disk presratač. Otkriveni papiri o tome datirani su na 1955. godinu.

Brzina koju leteći tanjir može da dostigne i za današnju poznatu tehnologiju je zaista nepojmljiva.

Haunebu I model je prvi nemački tanjir koji je, navodno, testiran još 1934. Poleteo je 60 metara u vazduh, da bi ga pilot onda jedva spustio i uspeo da pobegne pre nego što se tanjir potpuno raspao. Kasnije je napravljen Haunebu II i to je 1944. najviše testiran nemački tanjir.

Model Haunebu III je, navodno, napravljen u veličini od 70 metara u prečniku. Trebalo je da izgleda ovako. Nije poznato šta je sa njim bilo.

Iz ovih modela su dalje razvijane Vril letilice, takođe testitrane. Na slikama je model VR7.

Gde su nestali svi ovi modeli i gde se danas čuvaju, javnosti nije poznato.


DRUGI DEO

Na kom principu leteći tanjiri rade?

Calendar
«  December 2016  »
SuMoTuWeThFrSa
    123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2016
    Free website builderuCoz