UDARNA SNAGA ISTINE - SVETO PISMO ILI SVETO PREDANjE
 
Saturday
2017-02-25
9:02 AM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
SVETO PISMO ILI SVETO PREDANjE »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 33

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

CRKVA I SEKTE - Zoran Jovanović

(3) SVETO PISMO ILI SVETO PREDANjE

 

 

Na samom početku moramo razbiti zabludu da je Sv. Pismo tek tako, " s neba " palo, i da je ono u ovakvom obliku bilo dostupno i ranim hrišćanima. Istorija Crkve Hristove nam kazuje nešto sasvim drugo.

Današnja četiri Jevanđelja su napisana od 30- te, do 60- te godine posle smrti i vaskresenja Hristovog. U međuvremenu, Crkva se oslanjala na usmeno predanje - svedočanstvo očevidaca, kao i na razasuta predjevanđeljska dokumenta - pisano predanje. Većina crkvi je imala samo deo onoga što će postati Novi Zavet. Kad su svedoci Hristovog života i učenja počeli da umiru apostoli su, vođeni Duhom Svetim, pisali da bi sačuvali i učvrstili rasuto pisano i usmeno predanje.

Zbog toga što su očekivali da će se Hristos uskoro vratiti, izgleda da nisu imali na umu da će ovi Jevanđeljski izveštaji i apostolska pisma svojevremeno biti sabrani u Novu Bibliju. Pored Jevanđelja iz novozavetnog kanona, u prvom i drugom stoleću su kružila i mnoga druga, kao i veliki broj spisa, pretendujući na autoritet " apostolskih spisa ". Nabrojaćemo samo neke od njih: Jevanđelje po Jevrejima, Jevanđelje po Petru, Jevanđelje po Egipćanima, itd. .

Sam Novi Zavet govori o postojanju takvih spisa (Lk. 1.1-3) - Kada je Luka pisao, Matejino i Markovo Jevanđelje su bila jedina dva napisana kanonska Jevanđelja. Osim toga, apostolskog porekla smatrane su: Poslanice Klimenta Rimskog, Poslanica Varnavina, Propoved Petrova, Didahi, Protojevanđelje Jakovljevo, Dela Jovanova, Dela Pavlova, Jermin Pastir, Otkrivenje Petrovo, itd.

U prvih nekoliko vekova mnoge Crkve su koristile različita Jevanđelja. Na primer: većina maloazijskih hrišćana je radije koristila Jevanđelje po Jovanu - od ostala tri; i oslanjajući se na opis Hristovog Stradanja - koje se nalazi u njemu, oni su slavili Vaskrs na drugačiji način od onih u Rimu.

Prva četiri veka hrišćanske istorije su ispisana dugotrajnom i teškom borbom Crkve za konačno ustanovljenje Novozavetnih spisa. U toku utvrđivanja, Crkva se nekoliko puta sastajala na sabore, i na njima suočila sa mnogim pitanjima među kojima je bilo i pitanje kanona Pisma. Tek je treći Kartaginski sabor (oko 397- me god.) dao celovit spisak kanonskih knjiga Starog i Novog Zaveta, ustanovivši šta je očigledna Istina i praksa Crkvi Božijih. Svi oni spisi koji nisu bili u saglasnosti sa usmenim predanjem i praksom pomesnih Crkvi odbačeni su kao neautentični. Tako je konačno oformljeno Sv. Pismo Novoga Zaveta koje se sastoji od 27- am knjiga.

Ipak, i dalje je ostala nesuglasica oko dva " problematična " spisa. Zapadna (Rimska) Crkva je iz svog kanona isključivala Poslanicu Jevrejima, a Istočna Crkva Otkrivenje Jovanovo (koje se kod nje ni danas Liturgijski ne koristi). Izgleda da je najzad, unutrašnjim dogovorom Istoka i Zapada, taj problem rešen - Jednostavno, svaka od strana se složila da prihvati spornu knjigu onog drugog.

Danas je za mnoge teško zamislivo da je Crkva oko četiri veka opstajala i napredovala bez kompletnog Novog Zaveta. Na osnovu ovoga mi možemo zaključiti da je sveukupnost života Crkve nešto mnogo više od same pisane Reči. Jer uostalom, Crkva je ta koja je konačno odredila koje knjige sačinjavaju Pismo. Ona ga je proizvela, odbranila i sačuvala do današnjih dana.

U drevnim vremenima nije bilo organskog razdvajanja Crkve i Biblije, što je danas moderna pojava. Telo bez Reči je Telo bez poruke, ali Reč bez Tela je neutemeljena. Kako ap. Pavle piše, Telo je " ... Crkva Boga živoga, stub i tvrđava Istine " (1Tim. 3.15).

Crkva je Živo Telo Vaploćenog Gospoda. Apostol nije rekao da je Sv. Pismo stub i tvrđava Istine. Crkva je stub i izvor Istine jer je Sv. Pismo Novoga Zaveta nastalo na osnovu Njenog života u Bogu. Ukratko, Ona ga je napisala i sačuvala!

Sama Biblija je dovoljna za spasenje u smislu da sadrži temeljni materijal neophodan da nas usmeri na pravi put. Međutim, pogrešno je Bibliju smatrati samodovoljnom i samotumačivom, jer ona sama po sebi ne može dati odgovor ni na jedno pitanje. Podrazumeva se da se Biblija mora čuvati i razumeti preko Božijeg Prosvećenja Svetim Duhom u okviru života Crkve. Gospod nas nije ostavio samo sa knjigom koja treba da nas vodi. Ostavio nas je sa Crkvom Svojom u kojoj nas Duh Sveti poučava, i Njegovo učenje dopunjava Sv. Pismo. Jer se sada, kaže ap. Pavle, samo kroz Crkvu obznanjuje poglavarstvima i vlastima na nebu mnogorazličita premudrost Božija (Ef. 3.10) - a ne preko Biblije. Van Crkve Biblija gubi značenje Svete knjige, jer je obesvećuju oni koji se njom služe van Crkve svojim samovoljnim tumačenjem (Mk. 4.11-12).

Iz svega dosad navedenog nedvosmisleno se može zaključiti da se Gospod Isus Hristos potpuno poistovećuje sa Svojom Crkvom, a ne sa Biblijom. Sama Biblija je knjiga Crkve, i bez Crkve se ne može razumeti. I ko traži Hrista Spasitelja van Njegove Crkve, taj neće nikada videti Lice njegovo, osim u onaj Dan Suda.

Ko hoće da bude učenik Hristov, i da ide za Njim, taj treba da se odrekne sebe, i da uzme Krst svoj a ne Bibliju (Mt. 16.24). Jer je Krst Hristov, a ne Biblija, znak Sina Božijeg koji se pokazao javno (na Golgoti), i koji će se opet pokazati na Nebu - kao Znak Sina Božijeg, kada bude došao u svoj slavi svojoj sa svetim anđelima svojim (Mt. 24.30). A mi smo, kao hrišćani pozvani i upućeni da slušamo samo Hrista Spasitelja, i Njegove prave zakonite apostole, što znači Crkvu, a ne Bibliju ili " tamo nekog " (Mt. 18.15-18).

Gospod Isus Hristos nije pisao Bibliju, niti je svoje Jevanđelje ostavio kao knjigu. Zato se s pravom može reći da je Hristos Svoje Jevanđelje napisao Duhom Svetim u srcima svojih apostola (2Kor.3.2-3); tako da su apostoli - Crkva, kao Telo Hristovo - postali živo Jevanđelje, Koja je kasnije iz Sebe takođe iznedrila i Jevanđelje kao knjigu, kojom se ipak ne iscrpljuje sva tajna Crkve Božije - nego samo jednim manjim delom (Jn. 20.20-31 ; 21.25). Jer blagodat krštenja i sve druge sv. tajne u Crkvi, a osobito sv. Evharistija - jesu živi blagodatni darovi, a ne samo " opisi " u slovima knjige, koja ima papirnato telo podložno kvarenju i ne može se jesti (Lk. 22.30).

Usmeno Sveto Predanje, koje je Pravoslavna Crkva očuvala u čistoti sve do danas, izražava život Duha Svetoga u Crkvi i na valjan način nas osposobljava da u potpunosti, i kako treba, shvatimo Bibliju. Ono je nesumnjivo starije od Sv. Pisma, jer da nije bilo njega, ne bi smo ni dan danas imali Sv. Pismo. Bez Sv. Predanja do današnjih dana bi trajala borba Crkve za ustanovljenje autentičnosti Novozavetnih knjiga. Konkretno, Sveto Pismo Novoga Zaveta nikada ne bi ni zaživelo.

Ipak, Bogu hvala, to Sv. Predanje je, u okvirima Crkve, iznedrilo Sv. Pismo koje mi danas tako rado čitamo. To je nepobitna činjenica koju sektaši uzalud pokušavaju da negiraju dodajući Svetom Predanju epitet " ljudske izmišljotine ".

Za nas pravoslavne Sv. Predanje je najveće duhovno blago koje su Crkvi usmeno podarili sam Gospod i najveći duhovni oci hrišćanstva - počev od sv. apostola, pa nadalje preko svetih otaca i učitelja Crkve.

Ono je neodvojivo od Sv. Pisma, i kao i Sv. Pismo, i ono je izvor vere i merilo istinitosti verskog učenja. Koliko je ono po prirodi stvari neodvojivo od života Crkve svedoči i činjenica da i same sekte imaju neku vrstu svoga predanja. Njihov život, njihova verska praksa koja se prenosi sa generacije na generaciju, odluke njihovih konferencija i kongresa koje važe za celu njihovu zajednicu i koje se čuvaju zapisane od savremenika ili istaknutih njihovih vođa i " proroka ", šta je drugo nego njihovo predanje. Razlika između tog njihovog predanja i pravog Sv. Predanja je u tome što je njihovo predanje novijeg datuma, i potiče od ljudi koji su osnovali njihove verske zajednice, a Sv. Predanje potiče od Hrista i apostola.

Zapazimo sada nešto - Sv. Pismo nigde, ali slovima nigde, ne tvrdi da je ono jedini izvor vere. Ali zato govori nešto drugo; ap. Pavle jasno poručuje: " Tako dakle braćo, stojte čvrsto i držite predanja, kojima ste naučeni, bilo našom rečju, bilo Poslanicom " (2Sol. 2.15 ; 2Kor. 10.11); Dakle, Biblija poručuje, i Sv. Pismo i Sv. Predanje - a sektaši kažu samo Sv. Pismo.

Shvatimo ovo - isti Bog koji govori preko Svoje pisane Reči (Biblije), govorio je i preko apostola Hristovih kada su oni poučavali i propovedali lično. U prvo vreme oni su samo usmeno i propovedali Jevanđelje što se i vidi iz Dela apostolskih: (8.40 ; 11.26 ; 14.6-7 ; 18.11 ; 19.8-10 ; 20.20,31 ; 28.30-31). To njihovo usmeno propovedanje nije zapisano u Sv. Pismu, već je sačuvano kao Sv. Predanje. Gde je npr. Poslanica iz Laodikije? (Kol. 4.16). Po sektašima izgleda da ona nije ni bitna!

Sektaši se vrlo često kriju iza rečenice: " da su apostoli smatrali za potrebno da predanje zapišu, oni bi ga zapisali "! Ovo je zaista duhovito, ali nije biblijski! Biblija ne kaže da apostoli nisu hteli da zapišu sve što su čuli i videli o Hristu i od Hrista, nego su mnogo toga ostavili nezapisano prosto stoga što nije bilo moguće sve zapisati. To izričito svedoči ap. Jovan (Jn. 21.25 ; 20.30-31). Znači, Sv. Pismo izričito tvrdi da sve što je učio i radio Gospod Isus Hristos, i apostoli, nije ni približno sadržano u Bibliji! (2Jn. 12 ; 3Jn. 13-14 ; 1Kor. 15.1-2 ; 2Kor. 13.10). Rečeno je, na primer, da se Hristos učenicima javljao više puta u toku 40 dana - od svoga vaskresenja do vaznesenja, i da im je govorio o Carstvu Božijem (D. ap. 1.3). A nigde nije zapisano šta im je to govorio. Možda bi po sektaškoj logici i to trebalo odbaciti, ili bar okarakterisati kao " sumnjivo " ?

Dalje, sektaši se veoma često koriste jednim citatom iz Otkrivenja (Otk. 22.18-19), koji, po njihovoj tvrdnji, poručuje da velika kazna čeka svakoga ko od Sv. Pisma nešto oduzme ili doda. Znači, dodavati nekakvo Sv. Predanje uz Sv. Pismo veliki je greh ! - kažu oni.

Međutim, ako neko pažljivije pročita ove citate, shvatiće da ovde ap. Jovan uopšte ne govori o Sv. Predanju, niti o celom Sv. Pismu, nego samo o toj knjizi (Otkrivenju). Kad bi se te njegove reči odnosile na celo Sv. Pismo i Sv. Predanje, onda bi sam ap. Jovan bio prvi čovek koji se o tu pretnju ogrešio. Jer, posle knjige Otkrivenja on je napisao četvrto Jevanđelje koje je ušlo u zbirku knjiga Sv. Pisma (kanon) čak i pre Otkrivenja.

U Novom Zavetu stoji zapovest (2Tim. 2.2 ; Flplj. 4.9 ; 1Tim. 6.20 ; 1Sol. 4.1-2), i pohvala (1Kor. 11.2) za držanje i čuvanje Sv. Predanja - ali stoji i opomena: " Da vas ko ne zarobi... ljudskim predanjem " (Kol. 2.8). A upravo se to dogodilo sektaškim vernicima jer su nasledili i drže predanje svojih osnivača.

Konstatujmo konačno - ako je sektašima zaista stalo do toga da veruju " samo Pismu ", onda ih to isto Sv. Pismo razrešava da veruju " samo Njemu ". Jer Sv. Pismo tako nešto nigde ne kaže, nego ih naprotiv obavezuje da isto tako usvoje i Predanje (ne bilo koje predanje, nego Sveto, Hristovo, apostolsko Predanje), i čak da ga predaju ljudima koji će biti kadri da ga čuvaju i predaju novim generacijama! (2Tim. 2.2)

Dakle, ko ne poštuje celokupno Gospodnje i apostolsko učenje (kako usmeno, tako i Poslanicama), ne poštuje ni zapovesti Gospoda Isusa Hrista (Mt. 28.19-20 ; Lk. 10.16). Takvi ne mogu biti Crkva Hristova i Apostolska već samo sekta.

Ne zavaravajmo se braćo - život i rad Crkve Božije nije se zaustavio posle prvog stoleća i ponovo otpočeo u 16- tom veku (s protestantizmom), ili još gore u 19 -tom i 20 -tom veku (s naglom pojavom sekti).

Na kraju poruka svima onima koji nedovoljno poznaju istoriju hrišćanstva i vekovnu borbu Crkve Hristove sa sektašima (jereticima) svih vremena i mesta - sebe radi istražite šta se desilo sa narodom Božijim posle 28- og poglavlja knjige Dela apostola.

Calendar
«  February 2017  »
SuMoTuWeThFrSa
   1234
567891011
12131415161718
19202122232425
262728

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2017
    Free website builderuCoz