Slava pre nego što svet postade
Ukoliko neko prilazi tekstu sa čvrstim verovanjem da je Isus postojao pre svog rođenja, bez sumnje će mu Jovan 17:5 izgledati kao da vodi pravo ka tom ubeđenju. "I sad proslavi Ti mene, Oče, u Tebe samog slavom koju imadoh u Tebe pre nego svet postade." Na svetlu Jovanovog konceptualnog okvira, pod znakom je pitanja da se i ovaj stih može navesti kao dokaz da je Isus živ od večnosti. Po biblijskom načinu pripovedanja i razmišljanja neko može "imati" nešto što je obećano Božjim planom pre nego što to zaista i dobije. Avramu je data zemlja božanskim ugovorom (zavetom) iako je još nije dobio. Obećanje glasi: "Semenu tvom dadoh zemlju ovu" (1. knj. Mojsijeva 15:18). U tom trenutku njegovo seme još nije postojalo. A ipak mu je zemlja data. Božje obećanje je izrečeno kao da je već ispunjeno.
Tako je u Jovanu 17:5 slava koju je isus "imao" u Oca je slava koja ga čeka kao Božja namera za njega. Upečatljivu ilustraciju ovog neobičnog korišćenja prošlog vremena pronalazimo u stihu 22. Ovde je ista slava koja je obećana Sinu data i sledbenicima koji još uvek nisu ni živi. To su sledbenici koji će kasnije biti preobraćeni (stih 20). Govoreći o njima, Isus je rekao "Slavu koju si mi dao ja dadoh njima".Očigledno je da to znači da je Isus obećao da će im je dati. Oni je već poseduju, iako ne stvarno. Kao i Bog, Isus govori o "onome što nije kao o onome što jeste" (Rim. 4:17). Kada se moli za slavu za koju zna da mu je Bog obećao, on na sličan način govori i slavi koju "je imao" u Oca, što znači da "mu je obećana od Oca", kao potencijalno njegova u Božjem planu. Na drugom mestu on ohrabruje sledbenike sa obećanjem da "je velika plata vaša na nebesima" (Matej 5:12). Nagrada je već tu, čeka da im bude data u budućnosti po Hristovom povratku (Matej 16:27). Takođe se i za slavu koja će biti data Isusu smatra da je njegova od početka. On se sada moli da je primi.
Komentarišući ovo naročito korišćenje jezika H.H. Wendt, profesor teologije na Heidelberg-u, piše:
Koncepcija tumačenja Isusove izjave (u Jovanu 17:5) da je on imao slavu sa svojim Ocem pre stvaranja sveta, koja je jednostavno i nužno istovetna po značenju sa razmišljanjem da je on sam večan, je bazirana na pogrešnom razumevanju načina pripovedanja u Novom Zavetu... U skladu sa načinom pripovedanja i preovlađujućom koncepcijom u Novom Zavetu, o božanskom dobru, i takođe o božanskoj slavi, se može govoriti kao da postoje kod Boga, a pripadaju osobi, ne zato što ta osoba već postoji i poseduje slavu, već zato što ta slava postoji i čuva se za tu osobu na nebu. Sada se sećamo, po Matejinom prenošenju, da Isus takođe govori o blagu (Matej 6:20) ili nagradi (Mateja 5:12,46; 6:1) koju njegovi sledbenici imaju na nebu kod Boga...; i dalje, kako je, u opisu poslednjeg suđenja narodima, Carstvo koje će oni blagosloveni od Oca naslediti opisano kao da je za njih pripremljeno od stvaranja sveta (Matej 25:34); i kako je takođe (Kol. 1:5 i 1. Petrova 1:4) nada za spasenje hrišćana predstavljena kao blagoslov koji je pripremljen za njih na nebu... Isus za sebe ne traži ništa proizvoljno, već ono što mu je dato u skladu sa Božjom odlukom i što je oduvek pripadalo njemu...; pretpostavka za ovu izjavu je, međutim, sigurno misao, koja je odlučno izražena na kraju molitve u stihu 24, da sam Isus, kao Mesija, nije zaista postojao od početka kod Boga, već je bio predmet Božje ljubavi, Njegovih misli, planova i odluka.[56]
Od ključne je važnosti tražiti biblijska značenja u biblijskim izrazima. Ukoliko čitamo Jovana u strogo monoteističkom okviru koji on uspostavlja (Jovan 17:3; 5:44), moramo biti oprezni u vezi pripisivanja Mesiji postojanje pre rođenja kao večnog dela Boga. Klopka narušavanja biblijskog monoteizma se može izbeći ukoliko insistiramo, uz Jovana i Isusa, da je Otac "jedini Bog" (Jovan 5:44) i da je "jedini istiniti Bog" (Jovan 17:3). Ne bi bilo mudro u tekst unositi naše sopstvene postbiblijske ideje izvedene iz učenja, kada nam je bolje rešenje zagonetke Jovanove hristologije već na dohvat ruke u okviru njegovog sopstvenog jevrejsko-hrišćanskog monoteizma.
Gledište za koje se zalažemo je predstavljeno u velikom broju knjiga koje je, na prelazu između dva veka, napisao profesor Novozavetne književnosti na Bogosloviji u Čikagu, G.H. Gilbert. On prvo primećuje da:
iz (Isusovog prihvatanja "obožavanja") ne proizilazi da slepi čovek smatra Isusa kao da ima istu prirodu kao i Bog. Izraz koji je preveden kao obožavanje se upotrebljava za poštovanje koje podanici odaju svom vladaru i jednostavno označava da je onaj koji ga prima većeg dostojanstva od onoga koji ga odaje (Otkr. 22:8).
O Tominom obraćanju Isusu kao "Bogu", on kaže "Isus je primio poštovanje od Tome kao poštovanje odato njegovom Mesijanstvu... Ne postoje nagoveštaji da je on smatrao da poštovanje znači da on ima iste osobine kao i Otac."[57]
Ovo viđenje je važno jer se suprotstavlja popularnom mišljenju da, zbog toga što je Isus obožavan, on mora biti Bog. "Obožavanje", međutim može biti ponuđeno kraljevima koji predstavljaju Boga, pa čak i proslavljenim svecima (1. Dnev. 29:20; Otkr. 3:9). Stoga je neistinito govoriti da, zbog toga što je bio "obožavan", Isus mora biti Bog. Isus može biti "obožavan" kao Mesija. Samo se Otac obožava kao Bog. Ista grčka reč označava obe vrste "obožavanja",
Gilbert pominje pitanje preegzistencije u Jovanu, primećujući da se sinoptička jevanđelja ni ne dotiču te teme. Govoreći o slavi za koju se Isus molio u Jovanu 17:5, Gilbert je vidi kao nagradu za posao koji je Isus obavio:
Isus je svoju slavu posedovao pre nastanka sveta u smislu da mu je božanski namenjena. On je znao da je njegov mesijanski posao Bog planirao od večnosti, i da je njegov slavni ishod utvrđen, i da se čuva za njega... Na osnovu toga zaključujemo da ova tri pasusa u Jovanu (6:62; 8:58; 17:5), u kojima Isus aludira na svoju preegzistenciju, ne sadrže tvrdnju da je njegova preegzistencija stvarna i lična. Oni se klasifikuju sa drugim fenomenima Isusove mesijanske svesti koji, ni u sinoptičkim jevanđeljima ni u četvrtom jevanđelju, ne govore ništa o metafizičkom odnosu sa Ocem.[58]
Da li temeljno ispitivanje ovog poglavlja potvrđuje da je ovo pravi način za tumačenje Jovanovog jezika preegzistencije? Potrebno je podrobno ispitati upotrebu prošlog vremena u Jovanu 17. U ovom poglavlju postoje jasne indikacije da prošlo vreme zaista može opisivati, ne ono što se zaista dogodilo, već ono što je suđeno da se dogodi, budući da je Bog već tako odlučio. Prvo treba primetiti upozorenje koje daje Brown: "U Jovanovom pominjanju Isusa postoji neobična bezvremenost ili neobraćanje pažnje na vremenski sled, na koje treba obratiti pažnju..."[59] Bernarg primećuje da se "suđeni kraj vidi sa početka."[60]
U svojoj analizi Jovanovog 17. poglavlja, Moris primećuje da je "svim pasusima (iz Jovana 17) zajednička želja da se istaknu namere Oca."[61] U Jovanu 17:2 "imamo misao o božanskoj predestinaciji."[62] Brown primećuje da "životvorna moć neće postati potpuno efektivna sve do Hristovog uspenja", iako Isus izjavljuje da mu je ova moć "data."[63] Možemo uporediti Jovana 5:27: "I dade Mu vlast da i sud čini." Vlast je odobrena, ali njena primena mora sačekati vaskrsenje, kao što kaže sledeći stih. U Jovanu 17:4 Isus govori "kao da je delo već završeno."[64] U Jovanu 3:35, takođe, Otac je sve stvari dao Isusu u ruke. Posl. Jev. 2:8 potvrđuje: "Sve si pokorio pod noge Njegove... Ali sad još ne vidimo da Mu je sve pokoreno" (Jev. 2:8). Jasno, božanski isplanirana budućnost se može predstavljati prošlim vremenom.
Zajednički princip koji se provlači kroz mnoge Isusove izjave u njegovoj poslednjoj molitvi je da je Bog odlučio da mu da moć i vlast, dok veliki deo toga još nije učinjen. Ova pravilnost korišćenja prošlog vremena za označavanje budućnosti se nastavlja: Meyer smatra da u Jovanu 17:4 Isus "smatra da... se činjenica njegovog umiranja već obistinila,"[65] ali Isus još nije umro. Alford primećuje da "naš Gospod u očekivanju stoji na kraju svog ostvarenog puta i osvrće se na svoju prošlost."[66] Čak i u Jovanu 17:9, budući da "su istorijski sledbenici model za sve hrišćane... viđeni su hrišćani budućeg vremena".[67] Ali Isus govori kao da su njegova dela za crkvu već učinjena.
Kada Isus govori "ja se proslavih u njima", prošlo vreme je "pre svega očekivanje budućnosti, isticanjem slave koja će tek doći, ali koja je sigurna".[68] O onome što je započeto, i što će sigurno biti ispunjeno u skoroj budućnosti, Isus govori u prošlom vremenu, sa proročkim očekivanjem, kao da je završeno i da već postoji" (stih 10).[69]
Isusova molitva se nastavlja: "I više nisam na svetu" (Jovan 17: 11). On govori kao da je već otišao. "Njegov odlazak je toliko blizu da za njega može upotrebiti sadašnje vreme."[70] Čak i u stihu 12, strogo govoreći, Juda još nije konačno umro. Ipak se govori da je umro, kao o ispunjenju "božanske sudbine" iz Svetog Pisma.[71]
Korišćenje prošlog vremena za označavanje budućnosti se nastavlja: "Ja njih poslah" (Jovan 17:18). Morris primećuje da "kada govorimo o apostolima, očekivali bismo sadašnje ili buduće vreme umesto poslah... Možda je verovatnije da se reč koristi da označi budućnost. Ona dodaje notu sigurnosti budućem slanju sledbenika."[72] Mayer tvrdi isto: "Misija zaista nije objektivno stvarnost (Jovan 20:21; Matej 28:19), ali je već zamišljena kao ideja uspostavljanja apostolske službe."[73]
Najzad, Isus se moli za sledbenike koji još nisu preobraćeni, ali će postati hrišćani kao rezultat apostolskog propovedanja. Isus govori da je slava koju Bog "dade" njemu "data" sledbenicima u svakom vremenu (Jovan 17:22). Slavu o kojoj se govori:
Otac je njima dao, još uvek ne zaista, ali je za to sigurno da će se dogoditi u bliskoj budućnosti; on ju je dobio od Boga, namenio je kao svojinu, i stvarno posedovanje je za njega sigurno. Na sličan način je on dao slavu... verujućima, koji će ostvariti stvarno posedovanje na Parusiji, gde će se zajedno proslaviti (Rim. 8:17), pošto se, do tog trenutka, spasu nadom (Rim. 8:24). Oni su već sunaslednici u Hristu i duh koji će primiti će biti zalog (Efes. 1:14; 2. Kor. 1:22; 5:5); ali će stvaran ulazak u nasleđe biti u Parusiji.[74]
Ovde se opet prošlim vremenom slikovito opisuju stvari koje su sigurne u budućnosti kao deo Božjeg plana.
Isus opet govori o slavi koju "si mi dao" (Jovan 17:24). Morris oseća da "Isus misli na veličanstvo i raskoš koji će biti deo njegovog budućeg života."[75] Ova slava je već "podarena (sledbenicima), ali još uvek kao posedovanje nade."[76]Kroz celo Jovanovo 17. poglavlje Isus govori o stvarima koje čekaju ispunjenje u budućosti kao da su se već dogodile. On upotrebljava prošlo vreme proročanstva koje nije retko u Svetom Pismu. U Jovanu 17:5, on se moli za slavu koju "imadoh u Tebe pre nego svet postade." U svetlu konteksta ovog poglavlja, jasno je da je slava koju je "imao" slava koja je pripremljena za njega u Božjem planu. To je ista slava koji su svi sledbenici "imali" (odnosno koju "dadoh", Jovan 17:22) iako je još nisu imali. To je slava koja je suđena Isusu u Božjem planu. Ona je njemu "namenjena" od večnosti, baš kao što hrišćani "imaju" njihovo buduće nasledstvo u Carstvu Božjem. Ono će se pojaviti na zemlji u drugom dolasku (1. sab. posl. sv. ap. Petra 1:4, 5). Isus se u Jovanovom 17. poglavlju moli da dobije ono što mu je Bog namenio. Kada se Jovan 17:5 čita u ovom kontekstu, ne postoji osnova za doslovnu preegzistenciju Isusa.[77] Ukoliko se izvadi iz tog konteksta i posmatra sa stanovišta kasnijih postbiblijskih učenja o Trojstvu, izgleda kao da učvršćuje ideju da je Sin postojao, doslovno a ne u prenesenom značenju, od večnosti.
Jovana 17:5 su na način koji mi predlažemo razumeli poljski anabaptisti iz 17. veka koji su napisali Racovian Catechism:
Da osoba može imati nešto, a prema tome i slavu, kod Oca pre početka sveta, bez zaključivanja da je zaista postojala je očigledno iz 2. Timotiju 1:9, gde apostol govori da im je milost data pre početka sveta. Pored toga, ovde je (u Jovanu 17) rečeno da se Hrist moli za svoju slavu. Hrist moli Boga da mu da, u stvarni posed, slavu koju je imao kod njega, u obliku namere i odluke, pre početka sveta. Često se govori da osoba ima nešto kod nekoga, kada je to obećano, ili joj je suđeno. U tom smislu evanđelisti često govore vernicima da imaju večni život. Budući da Hrist ne govori da je apsolutno imao tu slavu, već da ju je imao kod Oca; kao da je rekao da se sada moli da zaista dobije tu slavu koju mu je otac namenio pre stvaranja sveta.[78]
Isus pre Avrama
U Jovanu 8:58 Isus tvrdi da je superiorniji od Avrama. Njegova vrhovna pozicija, međutim, zavisi od Oca koji slavi svog Sina (Jovan 8:54). On kaže da je Avramu drago da "vidi dan moj" (Jovan 8:56) - to jest, Avram je putem vere unapred video Mesijin dolazak pre nego što se to stvarno dogodilo. Mesijin dan je takoreći "postojao" u Avramovom umu.[79] Jevreji su pogrešno razumeli to što je Isus rekao, verujući da on tvrdi da je stvarno Avramov savremenik (Jovan 8:57). Isus je učvrstio svoju nadmoć u Božjem planu zaprepašćujućom tvrdnjom, "Ja sam pre nego se Avram rodio" (Jovan 8:58).
Kako bi se shvatilo značenje fraze "ja sam" u ovom tekstu, neophodno je uporediti je sa Jovanovom čestom upotrebom te fraze, koja je na nekoliko mesta povezana sa Isusovim mesijanstvom.
Jovan 18:5: "Isus im reče: Ja sam (on)" (identifikujući se kao onaj koga traže).
Jovan 6:20: "Isus im reče (hodajući po vodi): `Ja sam`" (doslovno "to sam ja").
Jovan 9:9: "(čovek izlečen od slepila) je govorio `ja sam (on)`" (odnosno "ja sam taj").
Jovan 4:26: "Isus reče (ženi na bunaru),`Ja sam koji s tobom govorim.`" (odnosno Mesija, stih 25)
Jovan 8:24: "ako ne uzverujete da sam ja (on), pomrećete u gresima svojim"
Jovan 8:28: "Kad podignete Sina čovečijeg, onda ćete doznati da sam ja (on)."
Jovan 13: 19: "Sad vam kažem pre nego se zbude, da kad se zbude, verujete da sam ja (on)."
Jovan 9:35-37: "Veruješ li ti Sina Božijeg?... koji govori s tobom On je."
Jovan 10:24, 25: "`Ako si ti Hristos, kaži nam slobodno.` Isus im je odgovorio `Ja vam kazah, pa ne verujete.`
Jovan 8:58: "Ja sam (on) pre nego se Avraam rodio."
U ovom trenutku se mora imati na umu Jovanova izričita namera sa kojom je pisao celo jevanđelje. Njegov cilj je da mi treba da "Isus jeste Hristos, Sin Božji" (Jovan 20:31). Činjenica da Bog u Starom Zavetu često govori o sebi sa "Ja sam (on)" nas ne dovodi, kao što se često misli, do zaključka da kada Isus kaže "Ja sam (on)" da misli "ja sam Bog" u Trojstvenom smislu. Isusove izjave "Ja sam (on)" u Jevanđelju po Jovanu se mogu zadovoljavajuće objasniti tvrdnjom da je on Mesija. Kao takav, Isus se predstavlja kao jedinstveni Božji poslanik koga je Bog opunomoćio da čini u njegovo ime.
Čak i kada bi neko povezao Isusovu izjavu ego eimi ("ja sam") sa Božjim rečima iz Starog Zaveta, i dalje ne bi postojalo opravdanje za identifikovanje Isusa sa Bogom u Trojstvenom smislu. Isus, kao Mesija, može nositi božansku titulu iako nije Bog. Kada se uzme u obzir jevrejski princip "poslanstva", može se lako razumeti da Isus savršeno predstavlja svog Oca. Kao poslanik, on radi i govori u njegovo ime, tako da su Božja dela predstavljena u Isusu. Ništa od ovoga, međutim, Isusa ne čini Bogom. On ostaje ljudski mesija, koji je obećan u Svetom Pismu. Teologija Trojstva često pokazuje anti-mesijanski stav, i "prečitava" Jovanove dokaze, ne baveći se njegovim jednostavnim monoteističkim izjavama koje definišu Oca kao "jedinog istinitog Boga", koji se razlikuje od svog Sina (Jovan 17:3; 5:44). Ovaj postupak okreće Jovana protiv Mateje, Marka i Luke/Dela. On takođe zamagljuje centralni stav Novog Zaveta, proglašavanjem Isusa za Mesiju.
Dokazi pred nama (prethodno navedeni) pokazuju da slavna fraza ego eimi znači "Ja sam obećani", "onaj u pitanju." Slepi čovek se identifikuje govoreći "ja sam osoba koju tražite"; "ja sam taj". U kontekstima kada se diskutuje o Sinu čovečijem, ili Hristu, Isus tvrdi da je on "taj", odnosno Sin čovečiji, Hrist. U svakom slučaju je prigodno (kako tvrde prevodioci) da se doda reč "on" pored "ja sam". Postoji dosta razloga da se bude dosledan i da se takođe ubaci "on" u Jovana 8:58. Pa u Jovanu 4:26 "Ja sam" = "Ja sam (on, Mesija)". Takođe, u Jovanu 8:58 Isus izjavljuje: "Ja sam (on, imenovani Mesija) pre nego se Avraam rodio".
Važno je primetiti da Isus nije upotrebio frazu kada je Mojsiju otkrivao Božje ime. Kod gorućeg žbuna Bog je svoje ime izrekao kao "Ja sam Onaj što jeste" ili "ja sam onaj koji sam postoji" (2. knj. Mojsijeva 3:14). Fraza u grčkoj verziji Starog zaveta glasi ego eimi ho hown, što je veoma različito od fraze "ja sam on" koju koristi Isus. Kada bi Isus zaista tvrdio da je Bog, bilo bi vrlo neobično što kasnije u susretu sa neprijateljski nastrojenim Jevrejima tvrdi da nije Bog, već jedinstveni božji poslanik koji nosi titulu "Sin Božji" 10:34-36).
Pošteno je zapitati se kako neko može "biti" pre nego što zaista jeste. Da li je tradicionalna doktrina inkarnacije druge božanske osobe jedini mogući način posmatranja Jovanovih izjava o preegzistenciji? Jezik predodređenosti koji se nalazi u Jevanđelju po Jovanu ne zahteva doslovnu preegzistenciju Sina. Avram se radovao budućem dolasku Mesije. Mesijin dan je, u očima vere, za Avrama bio realnost. Mesija je takođe, na taj način, "postojao" kao vrhovni podanik u Božjem planu mnogo pre Avramovog rođenja. "Pre nego što se Avram rodio ja sam (on)" je dubokoumna izjava o Božjem planu za svet u čijem je središtu Isus, koga Jovan takođe opisuje kao "raspetog pre 1. knj. Mojsijeve sveta" (Otkr. 13:8). Nemamo teškoća da ovo shvatimo na pravi način: Isus je određen - i određen je da umre - mnogo pre Avrama, kao vrhovni poslanik u Božjem planu. Ukoliko je Isus "raspet pre Avrama", on takođe može reći da je "postojao" u večnoj Božjoj mudrosti. U tom smislu, on je zaista određen za Spasitelja sveta pre Avramovog rođenja.
Kao podršku ovoj interpretaciji opet ćemo citirati Gilbert-a. On o Jovanu 8:58 kaže:
Isus je naglašavao svoju mesijansku tvrdnju. On ne kaže da je pre Avramovog rođenja postojao logos; on kaže "ja sam". To je Isus, Mesija, Isus, čovek kog je Otac predao mesijanski posao o kome govori. Neposredno pre ovoga on priča o "svom danu", koji je Avram video (Jovan 8:56), što moramo razumeti kao istorijsko pojavljivanje Isusa kao Mesije. Avram je to video u Božjem obećanju semena (1. knj. Mojsijeva 12:3; 15:4, 5) i to je pozdravio izdaleka (Posl. jev. 11: 13). I sada je tu onaj koji svesno razume udaljenu Avramovu viziju i koji kaže "Pre rođenja Avrama, ja sam." Isus, stoga, izgleda da potvrđuje da je njegova istorijska mesijanska ličnost postojala pre Avramovog rođenja. Ukoliko je to slučaj, tada se o postojanju pre Avrama mora razmišljati kao o idealu.[80] |
