UDARNA SNAGA ISTINE - Duhovna paljba
 
Wednesday
2016-12-07
8:36 AM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
Duhovna paljba »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 33

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

 

 

                                  

Duhovna paljba

1. Da li je Hristos, prilikom svog utelovljenja, uzeo na sebe ljudsku prirodu kakvu je Adam imao pre svoga pada u greh, ili pak ljudsku grešnu prirodu? Prihvatljiv odgovor na ovo pitanje, za sada, mogao bi da glasi: uzeo je ljudsku prirodu kakvu je Adam imao pre svoga pada u greh, tj bezgrešnu, ali oslabljenu u fizičkom pogledu. (Luka 1,35; Mat. 1,20; Rim.8,3; Fil. 2,7) Polazeći od ovakvog gledišta, proizilazi da sklonosti Njegove prirode nisu odgovarale Njegovom telesnom statusu. Istraživačima Biblije dobro je poznato da se sklonost prema grehu u Adamu i Evi pokazala odmah posle prestupa u formi stida i straha (1 Moj. 3,7,10), što je moralo biti propraćeno odgovarajućim promenama u njihovim telima, obzirom da biblijski tekst za Adama kaže: ''...jer si prah.'' (1 Moj. 3,19) Za razliku od toga , zanimljivo je uočiti da su se primera radi, bolesti čovečanstva pojavile skoro 2000g. kasnije, pa bi se stoga moglo zaključiti, da je tu u pitanju kauzalna povezanost u kojoj je bolest posledica realizovane sklonosti prema grehu, i to bilo da se radi o lično učinjenom grehu pogođenog ili o žrtvi opšte grešnosti, a ova zadnja je posledica pragreha, i da je Adamov prestup doveo do trenutačne uspostave grešne sklonosti u njegovom biću, dok sa svoje strane grešna sklonost, sama po sebi, nije morala da ima za rezultat neminovnu pojavu bolesti. Drugim rečima, potrebna je bila određena akumulacija grešnosti, da bi se bolesti javile. Praotac ljudskog roda nije bio stvoren sa sklonošću ka grehu i telesnim manama, inače bi njegov pad bio opravdan. Međutim, to nikako nije isključivalo mogućnost da učini prestup što je neraskidivo povezano sa činjenicom da se radilo o osobi , koja je imala slobodnu volju.

U vezi gore postavljenog pitanja od pomoći je imati odgovor na jedno drugo pitanje. Da li destruktivne sklonosti imaju organsku pozadinu? Mišljenja sam da imaju, ali se ti defekti nalaze na većim dubinama žive materije čovekove građe, tako da se oni formalno ne manifestuju kao telesni poremećaji. Drugim rečima ne mogu se videti golim okom, a često puta ni uz pomoć najsavremenijih uređaja. A što se tiče nivoa na kome se nalaze defekti odgovorni za destruktivne sklonosti, to je na određenim prirodnim naukama da utvrde. Fizika je došla do četvrtog nivoa materije: molekuli, atomi, subatomske čestice i kvarkovi. Naime, poznato je da, što su poremećaji na plićim dubinama žive materije, to su inkopatibilniji sa životom.

Useljenje grešne prirode se dogodilo Adamovim padom, a preko njega po zakonu nasleđa, u sve ljude, te stoga svi nosimo grešnu prirodu. Prvi biblijski stih koji ovo jasno potvrđuje, nalazi se u prvoj Mojsijevoj 5,3 u kome se kaže da je Adam rodio sina ''po obličju svojemu'', dakle ne po Božijem obličju. Da bi čitaocu bilo razumljivo ono što nameravam da predočim, prethodno ću se osvrnuti na koncept koji čoveka posmatra kao sklop tela i duše. Naime, ovakvo poimanje ljudskog bića ima za posledicu pored ostalog i to da, kada neko sa izvesnim zdravstvenim problemima, a čiji su nalazi inače dobri, dobije od lekara, pristalica verovanja da čovek ima dušu i to besmrtnu, sledeću ocenu: ''ma nije ti ništa, to je na psihičkoj bazi.'' Ovim se želi reći da dotični ima tegobe zbog svoje sebičnosti, mržnje, zavisti, ljubomore, tj. da je kriv zbog svoje bolesti, što može biti tačno, ali i nemora. Ovde osećam za potrebno da napravim malu digresiju od teme. Znamo da mnoge bolesti imaju organsku osnovu isto kao što mnoge imaju psihogenu, te je potrebno utvrditi da li su simptomi izazvani jednim ili drugim činiocima, kako bi se sprovelo uspešno lečenje. Međutim, ovo je prilično teško dokučiti, budući da medicinski aparati nisu svemoćni. Na primer, EHO srca može da ukaže na izvesnu nenormalnost koja se nije mogla uočiti na EKG, te lekar na osnovu prvog nalaza može doneti pogrešan zaključak da se radi o psihičkim uzročniku. Sem toga, i jedna i druga vrsta uzroka često u ljudskom telu izazivaju iste hemijske promene. Tako recimo, imamo okolnost na primer, da je strah izazvao tahikardiju ili slučaj da je tahikardija izazvala strah, a poslednja sa svoje strane još jaču tahikardiju. Dakle ovde imamo i povratnu spregu. Psihogeni uzrok ako duže dejstvuje može da izazove organsku promenu, isto kao što fizički činioci mogu prouzrokovati psihogenu; duševne bolesti pak da budu uzrokovane nasleđem u sadejstvu sa spoljnim činiocima. Podesan dokaz za poslednji je pojava da samo izvesni psihijatri polude radeći sa duševnim bolesnicima, što dokazuje da je u dotičnim osobama postojala predispozicija za dusevne bolesti, pa je stoga bavljenje psihijatrijom za takve pojedince kontraindikovano. Sve ovo dokazuje da je ljudsko biće stvoreno iz jednog ''komada'', i da nisu upravu oni koji ga strukturalno komadaju, pripisujući jednom od tih navodnih delova životnu nezavisnost, da bi zadovoljili neke svoje filozofske koncepte. Teškoća u razumevanju ove problematike dobrim delom nestaje ako se duša shvati kao funkcija tela, a ne kao deo čovekove strukture. Ali i pored toga ipak ostaje otvoreno pitanje, ako se samo malo vratimo unazad na moje primere bolesti kod ljudi, šta je čemu prethodilo u konkretnom slučaju, pošto svaki organski poremećaj ima svoju odgovarajuću promenu u psihičkoj sferi i obratno.

Dakle, iz učinjene digresije može se sasvim lepo videti, da su ''telesno'' i ''duševno'', tesno povezani, i sačinjavaju jedan a ne dva strukturna dela ljudskog bića. Ovo potvrđuje i Sveto Pismo učenjem da je Bog stvorio čoveka sintezom dvaju elemenata:

PRAH ZEMALJSKI+DUH ŽIVOTNI=DUŠA ŽIVA (1 Moj. 2,7; Isa. 57,16)

ili drugim rečima,

NEORGANSKA MATERIJA+PRINCIP ŽIVOTA=ŽIVO BIĆE

Pri tome valja primetiti da se često u literaturi, termini ''duh'' i ''duša'' upotrebljavaju kao sinonimi, što je pogrešno, jer je ''duša'' funkcija tela, ona je složena, kompozitna realnost, dok je ''duh'' uzročnik života.

U trenutku smrti, nikakav poseban entitet ne napusta ljudsko telo. Jedino se ''duh'' (bezlična životna sila) vraća Bogu koji ga je dao, a sudbina tela je sasvim drugačija, ono podleže kao što znamo raspadanju. (Prop. 12,7) Ako je tako, a očigledno jeste, gde se čovek nalazi kada umre? U Božijem umu, u Njegovom sećanju nalazi se banka podataka o nama, arhitektonski plan naseg identiteta. Zahvaljujući tome Bog može ne samo da stvara već može da nas stvori ponovo bez obzira šta se desilo sa našim telima. Ja smatram da tako treba razumeti hrišćansko vaskrsenje, druga resenja više postavljaju pitanja nego što daju odgovor. A Božansku memoriju niko nemože nikada da izbriše kao što je nemoguće ukloniti Boga. Drugim rečima, mi smo na najsigurnijem mestu i u najsigurnijem obliku, daleko sigurnijem nego što bi bili kada bi se recimo naša tela, tj. u obliku živih ličnosti, čuvala do samog trenutka preobrazbe. Mi smo u Bogu predstavljeni u formi informacija, kodova, šifara, jer Stvoritelj nije vezan za materijalnu stvarnost, On može bez nje, ali ona nemože bez Njega. Naš genetski kod i svaki podatak o nama se preslikava ili kako bi kompjuteristi više voleli da kažu ''kopira'', ali ne na materijalnom ''nosaču'' nego na nematerijalnom, koji je neuništiv. I šta bi drugo moglo da predstavlja kontinuitet između umrlog i tog istog vaskrslog čoveka, nego upravo onaj ''duh'' koji je takođe Gospod stvorio za živa telesna bića, koji se Bogu vratio. Kvota životne energije iliti ljudski duh se povezuje sa Božijim duhom. Ona je pohranjena u Bogu i čuva se tamo do trenutka vaskrsenja.

A sada da se vratim na prethodno. Očigledno nameće se zaključak, da čovek, iako po prirodi sklon grehu, može da ne čini prestupe. Međutim ovo je ostvarljivo samo teorijski, tj. ako nije izložen kušanjima, a mi znamo da u stvarnosti takvih okolnosti nema. I sama Hristova pobeda nad grehom je izvojevana zahvaljujući tome što Se iz ljubavi prema čovečanstvu podvrgao bolnom procesu utelovljenja, uzevši na Sebe ljudsku prirodu koja nije bila sklona grehu i kao takvog Sebe prineo za spas sveta, što zaista predstavlja najveću žrtvu, jer je Osoba koja se žrtvovala najviša. Da je uzeo grešnu prirodu podlegao bi sigurno iskušenjima, ne ostvarivši svoj plan za otkupljenje sveta. A što se tiče konstatacije da se sklonost ka grehu mora ostvariti u okolnostima ovozemaljskog života, najbolje analogije koje olakšavaju razumevanje su izvesne bolesti. Tako na primer, kod nekih organskih poremećaja imamo nepoželjnu sklonost (predispoziciju), ali sama bolest i njezine posledice se ne moraju ispoljiti. Međutim, za ovakvu srećnu prognozu je potreban sticaj mnogih pogodnih okolnosti, a mi živimo u takvoj stvarnosti da se navedena mogućnost veoma retko ili nikad ne ostvaruje. Pod pogodnim okolnostima podrazumevam spoljašnje činioce od kojih dobrim delom zavisi da li će se bolest razviti ili ne. To su pre svega: geografski položaj osobe, prosvećenost roditelja, materijalno stanje osobe, temperament osobe, karakterne osobine osobe, stepen aktivnosti odnosno neaktivnosti osobe, prag strpljivost osobe, moralni kapacitet porodice i društva u kome dotični prebiva, socijalna zaštita, stručnost zdravstvenih radnika, ekonomska razvijenost države u kojoj osoba živi itd.

U vezi sa svim ovim potrebno je odgovoriti na još jedno veoma značajno pitanje. Šta smo mi po svojoj suštini? Neki na ovo pitanje odgovaraju sledećim rečima: Mi smo po svojoj suštini duše. Što je potpuno tačno, ali nedajmo se zavarati, jer za zastupnike takvog gledišta izraz ''duša'' ima drugačije značenje od onog koje se može izvesti na osnovu Biblije. Tvrdeći ovo, oni se ne obaziru na reči Svetoga Pisma, da je čovek prah, što sam ranije naveo i da smo mi vodena para, tj. naši životi gledani sami po sebi. (Jak.4,14) Naša suština je u Bogu, a spona te suštine je u duhu života koji napušta telo u trenutku smrti. Pošto nismo duše onda nismo ni tela po svojoj suštini, premda je ono pojavni oblik našeg postojanja. Prigodna ilustracija iznetog je na primer oštećeno zrno pšenice, koje ne nože da proklija, jer je materijalni nosač programa života iz navedenog razloga narušen, te ga je životni princip napustio, Međutim, ne treba staviti znak jednakosti između te životne sile i drugih vrsta sila koje drže čestice na okupu. Jer molekuli zrna pšenice koje nemože da proklija ostaju izvesno vreme zajedno, tj. ne dolazi do trenutnog njihovog rastavljanja kada se zrno nanošenjem optećenja ''ubije''. I kod stvaranja čoveka takođe imamo zanimljivu simetriju koja potvrđuje univerzalnost načina na koji život nastaje. (v.1 Moj. 2,7; 3,19; Prop.12,7)

IZGRADNJA TELA > INSTALIRANJE ŽIVOTNOG SOFTVERA <-> DEINSTALIRANJE ŽIVOTNOG SOFTVERA > RAZGRADNJA TELA

Shema pokazuje da nemamo istovremenu sintezu tela i ulazak životnog principa. U kreiranju ljudskog tela nije bilo sinhoniciteta. Ovo važi kako za čoveka i životinje tako isto i za biljke, premda one imaju neki drugačiji život. Dakle ''duša'' ne može da egzistira nezavisno od ''tela'', jer je sa njim fiziološki povezana, dok nasuprot tome telo može da postoji izvesno vreme, ali samo u formi leša. Drugim rečima, posredi je supstancijalna neraskidivost tela i duše.

Kada je reč o odnosu tela i sklonosti prema grehu, situacija je analogna odnosu između tela i duha. Nisam slučajno napisao ''duha'' a ne ''duše'', jer da sam učinio suprotno skliznuo bih u protivrečnost. Interakcija između ovih dveju kategorija očito postoji, ali ih ne treba poistovećivati, jer je duh kao što je već rečeno, uzrok života, a duša označava sam život, a rezultati tog života, bilo pozitivni ili negativni se manifestuju na telu, kroz telo i delovanjem tela.

Postoji u svetu rasprostranjeno ali pogrešno gledište da je telesna slabost uzrok grešnosti, te da je čovek skloniji grehu što je fizički oštećeniji. Tačno je da se takvi nemoralnije ponašaju nego obične osobe, ali su, a to bi svakako trebalo uzeti u obzir, izloženi i većim nadražajima. Naravno, ja ne bih negirao postojanje povratne sprege kada je reč o dejstvu posledica greha na svoj uzrok , tj. na samu sklonost prema grehu. Međutim, obzirom na činjenicu koja se može videti među ljudima, a to je da duhovno oboleli često imaju odlično fizičko zdravlje, smatram da duh i telo treba na poseban način sagledavati, kao nekakve zasebne entitete, ali u svakom slučaju ne tako kao dušu i telo. Delovanje duha čovekovog na telo je posve drukčije nego delovanje psihogenih činilaca ili delovanje organskih poremećaja na psihu.

Izvesni čitalac bi sada mogao postaviti pitanje. A kakve sve to veze ima sa temom ovog teksta? Evo odgovora, povezanost se razvila u toku samog pisanja, a da ja toga nisam ni bio svestan. Ukoliko sam napisanim uspeo da istaknem posebnost Hristove ljudske prirode, spram naše grešne prirode, onda je ostvarena glavna poenta čitavog zapisa.

*

2. Obzirom da čovek, pa i životinje, na primer dabrovi, imaju sposobnost da grade objekte koji su po dimenzijama veći od njih samih, logično prizilazi da Bog ima u beskrajno većoj meri takvu sposobnost, jer je On i stvorio čoveka na svoju sliku i priliku. I premda je to zaista tako, u prošlosti me je zbunjivala istina u koju verujem, a to je: kako je moguće, da u maleno spram Božije veličine, ljudsko telo, kojim je Hristos zaogrnuo svoje božanstvo, stane sva njezina punina? Većina stanovnika naše planete je navikla i voli izgleda da razmišlja na sledeči našin: ono što je savršenije, lepše, bolje, jače i tako dalje, ono je i po dimenzijama veće od onoga što je manje savršeno, manje lepo, manje vredno, slabije itd. Manje može da stane u veće, ali veće ne može u manje. Takvo rezonovanje ima ograničen domet, jer ne važi kada se radi o trascendentnoj stvarnosti. Ono se često pokazuje nemoćnim da objasni i zemne pojave kojima smo svakodnevno okruženi. Hristos je u procesu svog utelovljenja, koji je za Njega, po svemu sudeći bio mučan proces, pretrpeo transformaciju svoga Bića, trebalo je ''kompresovati'' božansku prirodu u ljudsku, čime je ostvareno ''zaogrtanje'' punine božanstva ljudskim telom. Da bi se približio čoveku, Božiji Sin je uzeo na sebe degradirano ljudsko telo. Ovim činom On je pokazao najvišu ljubav koja se može za nekog učiniti, preduzevši taj korak u najmračnijem trenutku svetske istorije, posle 4000g. sotonskog rada na ljudskom telu, da bi i time što više povećao veličinu svoje žrtve, zapravo On je sam bio Žrtva. Dakle, nema sumnje, uzeo je oslabljeno ljudsko telo. U vezi ovog treba imati na umu da izraz ''oslabljeno'' nipošto ne tumačimo kao iskvareno telo, jer On je ''Jagnje bez mane'', kaže Pismo, što znači da je u moralnom pogledu bio i jeste nevino Biće, a u telesnom pogledu, bez mana i bolesti.

*

3. Biblijski tekst koji obrazlaže drugu Božiju zapovest otkriva nam kako treba da pojmimo Nebesku pravdu i pravičnost. Naime, ljudski govoreći, razumno je smatrati pravičnim, da, kada je reč o kakvoj krivici, ispašta onaj koji zgreši, a ne neko drugi umesto njega. Stoga bi se usled plitkosti ljudskog razumevanja, moglo pomisliti da je Bog veoma nepravedan, osobito zbog stradanja nevinih, narocito male dece, koje se očigledno zbiva na ovome svetu. Međutim, ne treba zaboraviti da u samoj srži hrišćanstva imamo ideju o zameni, u kojoj neko nevin treba da plati greh drugoga. Zato je potrebno izložiti podrobnije racionalnost Gospodnjeg postupanja, jer se u stvarnosti dešava upravo onako kao sto stoji u navedenoj zapovesti. U tom pravcu dajem na razmatranje sledeće: drugačija je vernost prvopomenutih očeva i njihovih sinova u odnosu na vernost sinova drugopomenutih očeva kao i njihova grešenje! Pošto dobra dela sinova od očeva koji preziru Istinu, boluju od egoizma i njihovo grešenje je iz čiste zlobe, a ne iz neznanja. Mislim da je baš u tome osnovni razlog zbog kojeg Bog prenosi posledice grešnosti sa očeva na sinove, sa namerom da nas time vaspitno usmeri da činimo dobra dela iz ljubavi, predočavajući ujedno ovim i veličinu odvratnosti greha čije posledice nemoraju neminovno da pogode samog počinioca sve do sudnjeg dana, ali moraju neminovno da pogode njegov porod. Kako se Božiji zakon mora zadovoljiti iz duhovnih razloga, naš Gospod nema nameru da ga menja da bi ljudska bića izbegla posledice greha. Prema tome, bez obzira da li su sinovi prvopomenutih očeva verni na ovaj ili onaj način ili neverni, neminovno moraju da pate zbog grehova svojih roditelja, dok su sinovi onih drugih, iako učine greh, pošteđeni od kažnjavanja, radi očeva. Podesnu analogiju ovome nalazimo u čovekovom biološkom razvitku, jer isti principi vaze i u telesnom i u moralnom aspektu ljudskog života. Tako najnovija istraživanja pokazuju da naše zdravlje u najvećoj meri zavisi od života u materici, pa tek onda od nasleđa i drugih činilaca. Dakle, pretežno snosimo ono što su nam drugi ''namestili ili preneli'' kada je reč o neželjenoj stvarnosti, ali isto tako baštinimo i blagoslove kada se radi o željenoj. A pošto ne postoji mogućnost da utičemo na svoj život u majčinom stomaku niti da biramo kvalitet genetskog koda, većina je revoltirana izgledom i kakvoćom svoga tela, te se stoga stalno žali na sticaj okolnosti koje naziva sudbinom, što je pogrešno, jer reč sudbina nosi ideju predodređenosti, dok su okolnosti rezultat kombinovanog dejstva različitih faktora te govorimo o verovatnoći dešavanja. Dalje, žaljakanje nema ruke, a osim toga čini nas odbojnim u očima drugih. Što se tiče neminovnosti patnje, ne čini ono Bog kao što neki misle, zato, jer je tako najbolnije, i jeste u duševnom smislu najbolnije, posto više boli kada je nečije rođeno dete, nevino a pogođeno, nego što bi bolelo da je on lično pogođen zbog svog greha, već to proističe iz same prirode Njegovog zakona, iz njegove pozitivnosti. Naime, bilo bi protivno svemirskom Ustavu tj. nepravedno da se zakoni menjaju, kako bi ljudska bića bila pošteđena zaslužene kazne. Takođe bi bilo loše rešenje kada bi recimo postojali dupli Božiji zakoni. Ovo bi bilo neodrživo, jer bi u svemiru nastupio haos, kao sto se, primera radi, desava, kada na računaru instaliramo vise od jednog operativnog sistema.

Mehanizam nasleđa uspostavljen je da bude na blagoslov čoveku, međutim, taj isti zakon je za njega postao i prokletstvo nakon pada u greh, jer su počele da se prenose i neželjene osobine (odlike). A u vezi onog čudnog mi mišljenja, imam jedan komentar: možda bi oni postupili onako da kojim slučajem imaju božanske moći.

*

4. Nema ničeg lošeg što se hrišćani sastaju u dan nedeljni da obeleže sedmični spomen Hristovog vaskrsenja. Greh je u tome sto je pokušana zamena Gospodnje zapovesti, ljudskom zapovešću. Isus nije rekao svojim sledbenicima da svetkuju dan Njegovog vaskrsenja, pošto dan nedeljni nije učinio da On vaskrsne, vec Njegova sila koju ima u sebi. Medjutim, ja ipak ne bih isključio mogućnost da je On ostavio svojoj Crkvi na volju da uvede ili ne uvede obeležavanje dana vaskrsenja, nikako obavezno svetkovanje od čega bi zavisilo spasenje duša, pošto Biće koje želi neiznuđenu ljubav prosto nemože da tako nešto zahteva na silu, jer bi to bilo suprotno Njegovoj prirodi.

Sa ljudske tačke gledišta, red je da se takav događaj, kao sto je Hristovo vaskrsenje, obeležava (na primer, zar mi ne proslavljamo godišnjice svojih rođendana, datume iz nacionalne istorije, koji su možda više doneli zla nego dobra). Pri tome treba biti iskren pa reći da ono nije naloženo Svetim Pismom. Ali ukidati Božiju zapovest da bi se umesto nje postavila ljudska, je u najmanju ruku opasna i izazivačka radnja. Nasuprot tome, tvrdnja da je svetkovanje nedeljnog dana ljudski propis je potpuno na mestu.

Svetkovanje nedelje umesto Subote je problematično ne samo zbog toga sto je to ljudska ustanova, vec i zato sto je to neznabožacka ustanova.

Kakav bi primer ostavio Hristos na svoje sledbenike, da je blagoslovio i posvetio dan nedeljni, jer u tome ne bi mogli da ga oponašamo kao što to možemo kada je reč o Suboti. Zamislite da je Isus rekao: umrite petkom, Subotom se odmarajte u grobu kao što sam se ja odmarao, a u nedelju vaskrsavajte, zar to ne bi bilo apsurdno i za nas nemoguce. Dan nedeljni može jedino da bude obeležavan kao sedmični spomen na Njegovo vaskrsenje, a nikako kao dan odmora, Subota, koja je uspomena na stvaranje sveta.

Potpuno je logično sto Hristos nije utemeljio svetkovanje nedelje. Jer da je rekao odmarajte se toga dana, to ne bi odgovaralo činjeničnom stanju, jer je toga dana Isus vaskrsao, a ne odmarao se. On želi da ljudi ukazuju poštovanje Njemu, jer je On Stvoritelj naš, tako što ce izvršavati Njegove naloge, a ne da ga poštuju tako što će oni sami, na svoju ruku, uvoditi svoje zapovesti i izvršavati ih.

*

5. Mnogi narodi, kao sto je poznato, su obožavali sunce kao božanstvo, sto se nažalost čini i danas. Sada to isto sunce predstavlja objekat od koga dolazi i prokletstvo. Nije li ovo Bozija kazna zbog idolopoklonstva koje su upražnjavali i upražnjavaju stanovnici nase planete. Vlastitim aktivnostima čovečanstvo je oštetilo ozonski omotač Zemlje i sada žanje posledice svojih grešnih postupaka. Svet je ovim samog sebe kaznio, a Bog je to dopustio, da bi nas osvedočio koliko je opasno za nas i u njegovim očima odvratno obožavati objekte u vasioni.

*

6. Može se pouzdano izvesti zaključak, da je način svetkovanja Subote, u Starom Zavetu, do izlaska Jevrejskog naroda iz Egipta, bio u obliku porodičnog bogosluženja. Jer stoji zapisano da su pojedini patrijarsi živeli po volji Božijoj, dakle po zakonima Njegovim.(1 Moj.5:22,24) I premda se način na koji su svetkovali Subotu ne navodi, mora se predpostaviti da im je Bog svakako predočio ispravnu formu praktikovanja. (3 Moj.23:3) Lako je mogće da je svetkovanje bilo organizovano i na nivou rodova i plemena. Sigurno je da su se odmarali toga dana, da čitaju Toru nisu mogli, jer tada još nije bila napisana. Ovo jasno ukazuje da se oblik bogosluzenja, u tehničkom smislu, menjao kroz istoriju.Konstituisanjem jevrejske nacije i sklapanjem Saveza, način svetkovanja se dopunjuje i oblikom sabornog bogosluženja. (1 Moj.23:3)

*

7. Stav Srpske pravoslavne Crkve u pogledu držanja i ponašanja pastve, onako kako ga ja vidim, mogao bi se svesti na sledeci opis: upražnjavaj ti istinu kod svoje kuće, tj. drzi Boziji zakon uključujuci, ako hoćes, i četvrtu zapovest, u individualnoj režiji bogosluženja, međutim, ako misliš da te mi uvažavamo onda moraš obavezno da držis i crkvene zapovesti, a što se tiče verske prakse koju ti upražnjavas mi sa tim nećemo da imamo ništa, niti nas to zanima. Ovakav zaključak se može lako izvesti ako se samo letimice baci pogled na pravoslavni kalendar (na koncept te male knjizice koju gotovo svaki pravoslavni dom ima). U njemu se najpre nalazi: molitva Gospodnja, zatim dve najveće zapovesti, potom deset Božijih zapovesti, pa nakon njih crkvene zapovesti itd. Postavlja se ozbiljno pitanje da li neko ispravno postupa ako ''vozi'' tim putem, jer su neke zapovesti u navedenom kalendaru date u skraćenom obliku, dok je za četvrtu odabran neadekvatan prevod koji ne odgovara izvornom tekstu, što je ne dopustivo. Zamislite da se ustav jedne zemlje narodu predoči u skraćenoj verziji, na sta bi to ličilo, a ovde je reč o prepisu nebeskog Ustava. I zato ako je predstavljen ''okrnjeno'', onda imamo nedozvoljenu izmenu zakona. Dalje, može se uočiti suprotnost izmedju Božijih zapovesti i crkvenih zapovesti, tako da, ako bi neko želeo da drži crkvene zapovesti, morao bi da krsi Božiji zakon.

Ako se pomno istraži Dekalog, nedvosmisleno proizilazi da zapovesti važe na svakom mestu, u svakoj prilici i vremenu, i za sve ljude. Tako na primer, zapovest: ''Ne poželi kuće bliznjega svojega, ne poželi žene bližnjega svojega, ni sluge njegova, ni sluskinje njegove, ni vola njegova, ni magarca njegova, niti išta što je bližnjega tvojega'', je na snazi uvek, ne samo dok se čovek nalazi u molitvenom domu. Pa dobro, rećiće neko, zar apostol Pavle u poslanici Rimljanimama nije skratio gore navedenu zapovest. Jeste. Ali on je to učinio u jednom opisnom zahvatu, objašnjavajuci sustinu zapovesti. Osim toga on je to učinio na takav način da se opseg i snaga dotične zapovesti ne umanji. (Rim.13:9) Međutim, vi u kalendaru imate spisak zapovesti pod rednim brojem. Dakle, tu je očigledno namera priređivača bila da ih čitaoci nauče napamet i to u iskvarenom izdanju. Dakle čovek drži ovu zapovest ako iz ljubavi prema Bogu ne želi nista tuđe i to u svakom trenutku svoga zivota i na svakom mestu gde boravi. Ovo važi za sve zapovesti Dekaloga uključujuci i četvrtu koju želim posebno da razmotrim, jer je ona jedna od najosetljivijih spornih tačaka među raznim konfesijama. Ako izraz ''posvetiti'' u četvrtoj zapovesti znači odvojiti za službu Bogu, onda su u pravu oni koji bogoslužbuju toga dana. Ostaje samo da se razjasni da li to bogoslužbovanje treba da bude iskljucivo saborno, javno i porodično kao sto je bilo u Starom Zavetu ili je sasvim prihvatljivo i prikladno i samostalno i privatno svetkovanje. Smatram da je ispravno tj. po Bibliji ono prvo u formi javnog, zajedničkog i porodičnog bogosluženja. Razlog ovome vidim u tome sto je čovek drustveno biće. Za njega nije dobro da je sam, pa sledstveno tome ni samostalno praznovanje ne bi moglo da ga potpuno ispuni duhovnim zadovoljstvom, jer ne bi bila uključena njegova drustvena dimenzija koja je za postizanje ljudske sreće neophodan činilac. Setimo se primera iz svog zivota, koliko smo bili ispunjeni zlovoljom kada nam se dogodilo da proslavljamo neki praznik ''solo''. To je po meni najači razlog što nije preporučeno ili uvedeno usamljeničko bogosluženje u subotnjem danu. Izlažem ovo zato sto se neki pitaju: ''A zašto mora da se ide u crkvu.'' Nemora ali je potrebno. Međutim, ako je neko zbog bolesti prinuđen da ostaje kod kuce, onda je to opravdano, a ja bih takvo svetkovanje nazvao ''kliničkim''.

Gospod Isus Hristos je rekao: Jer, gdje su dva ili tri sabrani u ime moje, ondje sam ja medju njima.''(Mat.18:20) Dakle nije rekao, gde je jedan sabran u moje ime, nego dvojca, jer jedan nemože da sačinjava sabor, što znači da naš Isus očekuje od nas da budemo saborit narod. Osim toga formirajući crkvu, Hristos nije izabrao 1 nego 12 apostola. Prema tome, On od svojih sledbenika očekuje da se okupljaju i to posebno u subotnjem danu i da ga u tom vidu obožavaju (slave), jer je za Njega rečeno da će zakon učiniti velikim i slavnim. (Isa.42:21)

U vezi sa ovom temom trebalo bi još razmotriti slučaj čoveka koji je isterivao demone u ime Isusovo, a nije išao sa apostolima.(Luk.9:49,50) Ko je bio taj čovek i zasto nije išao sa njima? Ocigledno nešto ga je sprečavalo da se priključi. Da li je razlog bio subjektivne ili objektivne prirode, neznam. Ali znamo, po Hristovim rečima, da nije bio protiv učenika. Možda je njegov zadatak, po Božijem planu bio, da deluje samostalno.

*

8. Odavno me zaokuplja misao o suštini vere. Čini mi se da se sve više udaljujem od poimanja i doživljavanja ovog fenomena kako ga vide tradicionalne crkve. Osećam želju da zaronim u sebe i bar donekle rasvetlim ovo sudbonosno pitanje ljudskog života.

Kao što je poznato, mnogi pojedinci, znameniti i nepoznati su se na ovaj ili onaj način ''lomili'' oko toga kada je trebalo odrediti se prema veri i onome što ona podrazumeva. Da bih uskočio u samo središte ove problematike proveriću sebe postavljanjem po mom mišljenju ključnih pitanja koja se odnose na ovu oblast: Da li se sposobnost verovanja kod ljudskih bića nasleđuje ili je ona izvesna nadgradnja koju stičemo putujući kroz život? Zavisi li to da li ćemo mi verovati u Višu Silu i imati poverenja u Nju od naše snage razuma ili ne? Ukoliko je odgovor potvrdan onda smo pronašli razlog što neki veruju ili ne. Međutim, to otvara čitav niz drugih pitanja. Da li je ona u vezi sa znanjem i ako jeste u kakvom je odnosu prema njemu? Imaju li biološki zdravije tj. sposobnije osobe i veću moć verovanja? Možemo li biti potpuno sigurni da veru imaju samo moralni ljudi? Nauka je odavno dokazala da ljudska bića imaju potrebu da veruju u ''nešto''. Međutim, nepriliči da imenicu Bog zamenjujemo rečju ''nešto'', zato što je u tom slučaju upotrebljena kao neodgovarajući surogat, jer sam od mnogih čuo, osobito od primitivnijih ljudi, kada bi se povela reč o metafizičkim stvarima, onu često eksploatisanu rečenicu: ''pa ima ''nešto'' ili ''mora da ima ''nešto''. Naravno da oni ovo ne govore samo zbog nemoći da precizno i potpuno definišu šta se pod pojmom Boga podrazumeva. ''Nešto'' je omiljena reč u gore navedenom smislu, kod osoba koje bi volele da Istiniti ne postoji nego bi one presrećne bile da je univerzum stvorila neka druga sila koja ne bi trazila od svojih razumnih bića moralnu odgovornost. Na sreću onih koji ne dele takvo nadanje naš Stvoritelj je i moralno Biće. Mi Njega nemožemo da posedujemo kao neki predmet kojim možemo da manipulišemo. Nazalost zloupotrebljavanja religije je bilo u istoriji, a svedoci smo takvih pojava i u našem vremenu. Od davnina ljudi i narodi su želeli da imaju bogove u svojim kućama, predstavljene materijalnim simbolima, jer lazna božanstva drugačijie i ne mogu biti predstavljena. Ljudski rod je sebe srozao do krajnjih granica bede, obožavajući i služeći bićima, prirodnim silama, objektima na zemlji i u kosmosu, koji nisu božanstva po svojoj prirodi. Sva ta nazovi božanstva su po vrednosti daleko ispod vrednosti ljudskog bića, jer je čovek kruna Božijeg stvaranja, zato čovek jako mizeriše sebe kada ih obožava. Ovo autonipodaštavanje čovekovog dostojanstva je donelo mnoga zla na ovome svetu i još uvek u raznim oblicima vrši svoje ubitačno delo. Meni se čini da potreba za verovanjem,potvrđuje činjenicu da smo ograničena bića i da spsenje nemožemo nikada ostvariti vlastitim snagama. Ovakvo gledište je odraz našeg unutrašnjeg čoveka, ali ga naša zla volja modifikuje, što se u spoljšnjem svetu očituje uvođenjem nečovečnih religijskih sistema. Ali znanje koje stičemo posmatrajući prirodu i proučavajući njene dubine vodi nas ka ispravljanju nastalih izopačenosti. Zato ni jedno društvo ne bi trebalo da zatvara vrata reformama. Pored toga, istraživanje Božije tvorevine osvedočava nas da je pred nama beskraj nepoznatog što je neodoljiv izazov za produhovljena bića, a bez verovanja u mogućnost razumevanja tajni univerzuma i verovanja u postojanje njegove unutrašnje harmonije niko ne bi  proučavao prirodu. Verovanje u nekoga je po svemu sudeći jedino ljudsko delo koje potpuno zavisi od nas samih, ali je sam predmet vere datost za nas, a kao sposobnost nerazlučivo je skopčana sa prirodom čoveka, dakle sa onim što mi jesmo i bez čega ne bsmo bili ono što jesmo. Ona razumu daje polazišnu tačku i motiv. Da nje nema ljudska misao se ne bi razvijala. Ako je shvaćena samo kao intelektualno verovanje u postojanje Boga, onda je ona okrnjeni činilac u našem životu. Međutim, skopčana sa poverenjem u Svevišnjega, dobija pun smisao i čini ključnu stvar koju On očekuje od nas. Ona je najverovatnije jedino naše ''delo'' kojim bismo se mogli pohvaliti, a da ne budemo neskromni i nepravedni.

                                                                                *

 

9. U pogledu nekih okolnosi života ljudska bića sebe mogu da vide kao osobe koje nedužno stradaju. I pošto je ta nedužnost evidentna (dokaziva) u slučajevima mnogih ljudi, normalno je da ne osećamo krivicu zbog patnji koje su izazvane takvim okolnostima. I u biblijskim izveštajima nalazimo primere odsustva lične krivice izvesnih paćenika.

''I vide u prolazu čoveka slepa od rođenja. I zapitaše ga njegovi učenici: ravi, ko je zgrešio on ili njegovi roditelji te se slep rodio? Odgovori Isus: nije zgrešio ni on ni njegovi roditelji, nego treba da se pokažu na njemu dela Božija.'' (Jovan 9:1-3)

Očito je da veoma grešimo ako tražimo u sebi ili drugima nerazjašnjenu krivicu za svoju nesreće ili nevolje koje nas snalaze. Takođe grešimo ako pokušavamo da eventualno opravdamo svoj prestup koji činimo u životu. Ovo ''vađenje'' na određene okolnosti nije delotvorno jer ne uklanja osećaj krivice. Ako negujemo duh samoopravdavanja sve to pred nama otvara beskonačan niz pitanja na koja niko od ljudi nije u stanju da da naučne odgovore. Tako se primera radi postavlja pitanje zasnovanosti razloga koje navodimo da bi se njima ''oprali'' pošto je nemoguće argumentovano opravdati greh. Ljudi koji nisu skloni dubokom razmišljanju, kada se susretnu sa činjenicama napred iznete stvarnosti reaguju rečima kojima izrazavaju svoj revolt, te kazu: ''mi smo krivi što smo živi.'' Ako nasuprot tome, rešenje potražimo u Hristu, koji je čoveku najpotrebniji baš u smislu mogučnosti da se ljudska bića opravdaju, imaćemo mir sa Bogom koji nam je preko potreban. Radi se o pitanju koje se mora razrešiti između Boga i nas i to za svu večnost. U postizanju toga velikoga cilja neophodno je duhovno razgledanje zbog toga ono svoju motivaciju pronalazi u verovanju. Ako nju (veru) imamo nama se otvaraju tajne prirode i duhovnog sveta, čime se mire sadržaji ljudske duše Večnom Istinom. Potpuno sam uveren da ništa na ovome svetu nije dovoljno grandiozno da opravda čoveka pa čak ni bolećiva ljubav prema istini i pravičnosti. Uopšteno govoreći nemožemo navesti ni jedan razlog kojim bi se opravdali uključujući i okolnosti nevinog poniženja. Jer da nije obezbeđeno sredstvo kojim uspešno možemo da se odupremo ne bismo bili izlagani kušanjima, posto bi u suprotnom proba bila besmislena. I sama činjenica da Adam nije bio stvoren u stanju i okolnostima u kojima se mi danas nalazimo, rečito govori da proviđenje ne trazi od nas da se opravdamo držanjem Božijih zapovesti, budući da je i genetički status postgrehovnog čoveka drugačiji. Osim toga hrišćanima je više nego poznato da Biblija ne uči da će se čovek opravdati dobrim delima nego verom u Isusa Hrista i Njegovom pravednošću. Stoga nama stoji na raspolaganju specijalna božanska pomoć, koju Adam nije imao, jer mu nije bila potrebna, posto nije imao slabost kao mi, a koja nama stoji na raspolaganju u liku Isusa Hrista utelovljenog Božijeg Sina. Tek u sadejstvu sa ovim činiocem mi postajemo sposobni da odgovorimo na Božansku ljubav, a to znači da izvršujemo Božije zapovasti čime osećaj krivice nestaje. Izneta tema vapi za razjašnjenjem koje dokazuje Božiju pravednost sa jedne strane, a potvrđuje činjenicu odsustva lične krivice kod određenih slučajeva sa druge strane.

 

                                                                               *

 

10. U drugoj polovini drugog veka n. e. praznik Pashe postao je predmet spora među crkvama. Suština spora je bila u sledećem pitanju: od kog dana treba počinjati njeno svetkovanje? Praktika crkava je bila različita u rešavanju ovog pitanja. Maloazijske crkve počinjale su praznovanje Pashe istovremeno sa Jevrejima 14-og dana meseca Nisana, no pošto je na ovaj dan padala osuda Hrista na smrt, ovaj su dan označili krsnom Pashom, i danom kasnije praznovali su Pashu vaskrsnuća, na uspomenu vaskrsenja Isusova. Pri ovakvom redu praznovanja vaskrsenja, Pasha je mogla pasti u svaki dan nedelje u zavisnosti od toga, kojeg je dana dolazio 14. Nisan.

Većina pak hriscanskih crkava, pa među njima i Rimska, držale su se druge prakse. One su takođe obeležavale i krsnu i vaskrsnu Pashu, ali samo krsnu Pashu u prvi petak posle 14. Nisana, a kroz dan - Pashu vaskrsenja. Praznovanje vaskrsenja Hristova kod njih je uvek padalo u nedeljni dan. Pravdajući ovakav svoj običaj, crkve su se pozivale na različita predanja, a ne na Bibliju, jer takva praksa ne odrazava tačnu godišnjicu Hristovog vaskrsenja.

 

                            

Napisao: Miloš Popadić



 
Calendar
«  December 2016  »
SuMoTuWeThFrSa
    123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2016
    Free website builderuCoz