|
XI
Закон, милост, благодат и вера
У овом поглављу које разматра питање односа закона и вере парафразираћу гледиште извесних хришћана које сам нашао на интернету а које на мене оставља утисак библијске утемењености.
Покајање подразумева обраћење ка Богу. Друга ствар која је као близанац са покајањем, а која је битна за примање Божијег опроштења и спасења, јесте вера. Библија каже да ти је све могуће ако верујеш. Док је био на земљи, Исус Христос је охрабривао људе да имају веру у Бога. Заправо, то је било једно од Његових примарних учења, током целе Његове службе. Имајте веру у Бога. Ми не можемо примити Божије опроштење ако не верујемо.
Не морамо ништа да радимо да бисмо зарадили опроштење. Опроштење је далеко скупље него што би ми могли да сакупимо нашим радом, новцем, било каквим ходочашћем и сличним стварима. Бог нам даје то опроштење бесплатно. Зашто бесплатно? Зато што је оно толико вредно, толико скупо, да никада не бисмо могли довољно да платимо за њега било којим бројем добрих дела.
Вера није толико компликована ствар. Она само подразумева да испружимо своју руку и примимо оно што нам Бог нуди. Библија каже у Ефесцима 2:8 да смо спасени благодаћу кроз веру. То су две важне речи које налазимо у Новом завету: благодат и вера. Значење им је врло једноставно. Благодат је, можемо рећи, испружена Божија рука која нам пружа помоћ, благослове, опроштење и снагу за сваки задатак са којим ћемо се сусрести у животу. То је Божија благодат. Шта је вера? Вера је наша рука која се испружа да узме ту помоћ и те благослове из Божије руке. Ако бих желео да ти дам Библију, ти би морао да испружиш своју руку и узмеш је. То је вера. Када ми Бог у благодати понуди нешто, ја пружим руку своју и узимам то.
Бог нас неће приморати ни на шта. Неће нас терати да узмемо нешто што не желимо да примимо. Дао нам је слободу избора. Он не жели неразумне роботе који чине само оно на чега их испрограмираш. Он жели да доносимо одлуке. Када изаберем да верујем, донео сам одлуку. Рекао сам: "Господе, ја верујем да је Христос умро за моје грехе и да је устао из мртвих, и ја га прихватам за мог Господа."
Библија доста говори о сили која се налази у имену нашег Господа Исуса Христа. Нема другог имена на земљи кроз које можемо добити спасење, кроз које можемо добити опроштење. И ти можеш примити то ако само испружиш своју руку. Другим речима, ако кажеш Господу: "Господе Исусе, ја сам грешник. Желим се обратити од мојих греха. Верујем да си Ти умро за мене и ја те прихватам у свој живот, баш сада! "То је једноставна молитва. Потребно ти је мање од једне минута да је изговориш, али ако молиш са озбиљношћу, можеш у моменту постати Божије дете.
То није чаробна формула. Бог не тражи специфичне речи. Он је баш као отац, који кад слуша своје дете не тражи да му оно понавља одређену формулу и да прича исправним језиком. Њега није брига ни за граматику свог детета. Он слуша те речи као израз жудње дечијег срца. На исти начин, када говориш Богу, Бог слуша твоје срце пре него твоје речи! Исус је рекао ове речи у Јовану 6:37, "који долази к мени нећу га истерати напоље". Није битно ко си ти. Христос није умро само за хришћане. Он је умро за грехе целог света. Библија поставља сва људска бића у исту категорију, које год да су религије - ми смо сви грешници. Нема разлике између овога или онога. Сви смо рођени са истом природом. Сви смо рођени далеко од Бога. Библија једнако свима нуди опроштење и она каже: "Христос је умро за све ваше грехе."
Вера је пут којим ми испружамо нашу руку и узимамо све што је Бог обећао за нас у Христу. Има стих у Ефесцима 1:3, који каже: Бог нас је благословио сваким духовним благословом на небесима у Христу.
Како то да неки Хришћани више духовно расту од осталих? Разлог је вера. Можемо рећи, Божји благослови су као гозбена јела постављена по целом столу. Али, ако одеш у ресторан где се служи шведски сто, храна је тамо, али нико ти је неће ставити на твоју тацну. Мораш да идем до стола и узети шта желиш. Ако узмеш мало, то је твој избор! Други је напунио своју чинију сваким јелом из сваке посуде. Ти си могао исто учинити, али ниси. Тако је то са многим Хришћанима. Не узимају све што им Бог нуди, и зато остају сиромашни. Вера значи видети ствари које нам Бог даје и узети их. Размислите о обећању које смо управо прочитали, Ефесцима 1:3, "У Христу, Бог нас је благословио сваким духовним благословом на небесима." То значи, свака ствар коју требамо за наш дух, почевши од опроштења ...
Запамти, опроштење греха је само почетак! То је само полагање темеља за чудесну 'суперграђевину' коју ћемо изградити у долазећим данима! Брисање злих белешки наше прошлости је темељ, уклањање наше кривице, исплата нашег дуга, измиривање старог рачуна. Почиње са покајањем и вером. Обраћење Богу, решавање погрешних ствари које смо урадили у прошлости, и прихватање Божјег опроштења, бесплатно! Испружимо наше руке и кажемо: "Господе, Ти си ме благословио сваким духовним благословом на небесима у Христу. Желим да их примим! "
То је принцип који налазимо кроз Библију. Читамо у Јеванђељу да су два слепца дошла Исусу, Матеј 9. И кад су та два слепа човека дошла Исусу, питали су га да исцели њихове слепе очи. Они су знали да Исус има силу да отвори њихове слепе очи, и они су дошли и тражили од Њега да учини то. Исус је желео то да учини за њих, они су такође жудели да приме то. Али Исус их је ипак питао још једно питање: "Јел верујете да Ја могу то да учиним?" То је принцип у свем Божјем раду са нама, Он нас пита то питање. Рецимо да тражим опроштај од Њега, то је прва ствар коју ми тражимо. И Господ одговара, 'јел верујеш да ћу ти опростити?' Ако одговориш, 'па, Господе, нисам толико сигуран ...', онда га нећеш добити. Као и ти слепци, о којима често читамо у Матеју 9:27-29. Читамо да су дошли и тражили да им очи буду отворене, и Исус их пита, 'јел верујете да Ја могу то да учиним за вас?' Претпоставимо шта би било да је један од њих одговорио, 'нисам баш сигуран Господе, нисам сигуран да ли ћеш то учинити '. Знате ли шта би се десило? Отишли би даље са још увек слепим очима. Наставили би непромењени. Видите ситуацију овде? Они су желели да им буду отворене очи, Исус је желео да им отвори очи, али још увек нису то добили. Шта је недостајало? Вера. То је све. Зато понекад можеш доћи Господу са великом жељом за нешто, Бог такође може имати велику жељу да ти да то, и можеш рећи, 'ја имам жељу, Бог има жељу, значи да ћу добити то'. Не, нећеш. Постоји још једно питање на које мораш да одговориш; јел верујеш да ће Бог учинити то за тебе? То је питање које читамо у Матеј 9:28! Али они нису одговорили 'нисмо сигурни'. Они су рекли, 'да Господе!' То је смело признање! Да Господе, ми верујемо да можеш то да учиниш! И шта је Исус учинио? Дотакао је њихове очи, и рекао, 'нека вам буде, по вашој вери'. Видите ли то? "Не према вашој жељи, не чак ни према мојој жељи, него према вашој вери!"
Слушај ме сад, пријатељу; да си ти добио од Бога све што си желео, имао би много ствари до сад од Бога. И да си примио од Бога све што је Он желео да ти да, опет, имао би много, много ствари од Њега до сад. Зашто их ниси добио? Бог жели да ти их да, ти желиш да их примиш, а још увек их ниси добио! Шта је разлог? То што кад те Господ пита, 'јел верујеш да ћу ти дати?', Ти одговараш са 'нисам баш сигуран'. И онда Господ одговара теби и каже, 'нека ти буде, не према твојој жељи, не према мојој жељи, него према твојој вери'! То је оно што прави разлику.
Ако видиш како пада киша напољу, и изађеш са малом чашом, друга особа изађе са ведром, трећа особа понесе велики бубањ. Ко ће имати највише воде кад се врати унутра? Онај са великим бубњем. Али не можеш рећи да је њему Бог дао више, или да је Бог био пристрасан према њему. Не! Ти си изашао напоље са малом чашом! Толико си и добио. Она особа је изашла са бубњем, и добила много више. Тако је то, вера је таква.
Божји благослови су ту за свакога, Он нас је благословио сваким духовним благословом на небесима. Али нећете сви примити једнаку количину. То зависи од ваше вере. Кад кажеш, 'Господе, ја верујем да си достојан поверења ...' Знате, вера прославља Бога! Зато је толико важна. Вера прославља Бога, што значи 'Господе, ја верујем да је оно што си рекао истина'. Верујеш да је оно што је Бог рекао у својој Речи истина.
Желим да молиш баш сад, затвори очи и кажи ове речи: "Господе Исусе, ја верујем да си умро за мене. Баш сада, Ти ћеш опростити моје грехе! "И ако постоји било која друга потреба у твом животу, кажи то Богу управо сада, и кажи још:" Господе, ја верујем, даћеш ми чак и то! Ја верујем! Амин. "
Аутори чланка су навели да вера није компликована ствар. Ја се слажем са тим. Међутим, објашњење разлога зашто неко верује, а други не верује је прилично сложено. Узмимо као пример једну илустрацију. Када сам ишао у основну школу догодило ми се, о чему сам раније писао, да сломим ногу током боравка у болници. И узмимо да сам тај догађа испричао двема непознатим особама које су села на клупу крај мене у неком парку. Дотичне особе могу да верују или да не верује у то моје казивање. Ако ми једна од њих верује да се заиста тако догодило на основу чега она верује? Па употребиће свој ум. Зар неће помислити у себи: ''нема разлога да ме лаже и зато му верујем.'' Уколико јој то није довољно можда ће се распитати у болници, па када добије потврду почеће да верује. Ако ми она друга особа пак не верује, такође ће употребити свој ум. Можда ће запазити да се споља ништа не примећује, никакав деформитет, па ће закључити: ''овај човек ме фолира, не верујем му.'' У оба случаја оне немају коначан доказ, немају чињеницу, догађај нису виделе својим очима. Другим речима оне су на основу неких показатеља стекле овакав или онакав утисак. Да ли вера захтева умност? Да. Мора се ићи у дубину да би се стекла вера. Фарисеји и садукеји су тражили од Исуса да им покаже знак са неба и ево како им је Христос одговорио:
Матеј 16,4 ''Род зли и курварски тражи знак, и знак неће му се дати осим знака Јоне пророка. И оставивши их отиде.''
Дакле, вера подразумева истраживање, а не тражење да се добије натприродни доказ који ће ''угасити'' веру и успоставити ''голу'' чињеницу.
|
|
XII
Грех
Израз ''грех'' се први пут јавља у Светом Писму у 1 Мој. 4:7. Ја овде нећу давати дефиницију греха какву обично можемо читати у теолошкој литератури него ћу једноставно изнети Шолимово појмање те категорије. Прво што је запазио јесте да је могућност сагрешења на овоме свету постојала и пре давања закона у писаном облику на Синају, а то значи да је и сам закон био на снази. Појмови добро и зло су још Адаму и Еви били познати пре сагрешења, а овде у наведеном стиху ми имамо директно повезивање тих категорија са грехом. И видимо да резултат, не чињења добра, води у грех. А сам грех је прекршај неке од моралних заповести. Према томе, први људи су познавали Божије моралне принципе, јер да нису не би били одговорни.
Сада ћу цитирати гледиште непознатог аутора о греху које ми се веома допада јер мислим да је пробиблиско:
''Библија дели гријехе у две категорије:
"Гријеси тијела" и "Гријеси духа"
Гријеси тијела обично укључују наше апетите који оду ван наше контроле: прељуба, прождрљивост, пијанство. Ово су видљиви греси.
С друге стране, гријеси духа, нису тако видљиви. Они се зову понос, охолост, себичност, самоправедност, критизерство. Ови греси генерално нису тако шарени и упадљиви као греси тела. Они не изазивају много трача, можда зато што је трач такође један од гријеха духа. Скоро никад нисам чуо да је друштво санкционисало неког због ових гријеха. Људи у наше време не придају много пажње гријесима као сто су понос и охолост.
Али Исус јесте. Нови Завјет нам даје изненађујуће пуно прича које укључују три особе: грешника тијела, грешника духа и Исуса. Тако имамо причу о фарисеју, грешној жени која је помазала Исусове ноге; затим причу о фарисеју и скупљачу пореза; о изгубљеном сину и старијем брату и да, религијским вођама насупрот жене ухваћене у прељуби.
У свакој од ових прича, људи који су били криви због греха тела, су схватили да су у великом проблему. Дошли су Исусу и били промењени.
С друге стране, људи који су били криви због греха духа, поноса и охолости, су слепи. Они не виде своје стање. Они мисле да је могуће волети Бога и презирати људе. Они су уствари мислили да су узори духовне зрелости зато што су избегавали грехе тела. Нису били свесни да је њихов грех много опаснији јер је уништио њихову способност да воле. И због тога су гријеси духа најопасни и најдеструктивнији греси од свих.
Ми смо скандализовани гресима тела. Исус је био скандализован гресима духа.
"Греси тела су лоши, али они су најмање лоши од свих греха. Сва најгора задовољства су духовна: задовољство да убиједим друге да сам у праву, да шефујем, да доминирам ... задовољство моћи или мржње. Јер у мени постоје две ствари, које се надмећу са људским бићем које желим да постанем. То су животињско биће, и ђаволско биће. Ђаволско биће је горе. Због тога, хладни, самоправедни цјепидлака који редовно иде у цркву може да буде много ближи паклу од проститутке." ЦС Левис
Ја претпостављам да су ови учитељи закона, на почетку свог живота имали љубав према Богу и ближњима. Али временом несто се догодило. Сво њихово учење о Библији их је испунило поносом. Сви њихови покушаји послушности су их испунили омаловажавањем за оне који су мање посвећени. Сва њихова духовна моћ их је испунила презиром за слабе.
Оно што је подмукло у гресима духа је да они који их имају апсолутно нису тога свесни.
Са гресима тела ти макар знаш да си забрљао. Са гресима духа, немаш појма.''
|
XIII
Новозаветни обреди
Крштење
Када је реч о библијском крштењу за које знамо да га треба вршити уроњавањем, јер се за појам крштења користи грчка реч ''баптизо'' која управо има то значење '' уронити '', '' заронити '', стога се намеће питање који вид загњуривања у воду је исправам? Наиме, запазио сам да наси Православци у Црној Гори, конкретно тако чини митрополит Афилохије Радовић, крштавају уроњавањем према напред, а рецимо адвентисти то чине према назад. Адвентисти свој став оправдавају обичајем у неким културама да се мртви сахрањују положени на леђа. Пошто је крштење симболичко сахрањивање грешног човека у водени гроб и излазак из њега као симбол васкрсења онда кажу они да човека у том положају треба крштавати. Међутим, постоје културе које практикују другачији положај приликом сахрањивања умрлог. Неки народи то чине тако што човека закопају у усправном положају или пак у седећем положају. Неки сматрају да начин уроњавања нема везе са сврхом уроњавања. Јер, да је то битно, писало би у Библији. Све што је битно за спасење човечанства пише у њој.
Многи постављају и себи и другима питање да ли је крштење неопходно ради спасења?
Прочитајмо шта о томе каже Библија:
Марко 16,15 ''И рече им: идите по свему свету и проповједите јеванђеље свакоме створењу.''
Марко 16,16 ''Који узверује и покрсти се, спашће се; а ко не верује осудиће се.''
Међутим, овде је проблем што ти стихови спадају у одломак који се не налази у најстаријој до сада пронађеној Библији.
Ипак и поред тога на основу ова два стиха закључујем да сам чин крштења по себи не спасава, то јасно показује задњи део другог стиха '' а ко не верује осудиће се. '' Не казе, ''а ко не верује и не покрсти се, осудиће се.'' Према томе, неко може да буде крстен, а да не буде спасен. Са друге стране, неки који верују биће спасени иако се стицајем разних околности нису крстили. Један такав пример имамо у Писму:
Лука 23,43 '' И рече му Исус: заиста ти кажем: данас ћеш бити са мном у рају. ''
Није на одмет да прочитамо и ове стихове: Јован 15,7 ''Ако останете у мени и речи моје у вама остану, шта год хоћете иштите, и биће вам.'' Јован 15,8 ''Тијем ће се отац мој прославити, да род многи родите; и бићете моји ученици.'' Ту Исус не помиње крстење! Из наведеног се јасно види да Христос није стављао фокус на самом чину крштења као ритуалу, него на веровању у Еванђеље. Да верујемо у Добру вест да би нам то веровање променило живот на боље.
Следећи стихови показују да неко може бити ученик и пре крштења:
Дела апостолска 19,1 Догоди се пак, кад бјеше Аполос у Коринту, да Павле пролажаше горње земље, и дође у Ефес, и нашавши неке ученике
Дела апостолска 19,2 Рече им: јесте ли примили Духа светога кад сте веровали? А они му рекоше: нијесмо ни чули да има Дух свети.
Дела апостолска 19,3 А он им рече: на што се дакле крстисте? А они рекоше: на крштење Јованово.
Дела апостолска 19,4 А Павле рече: Јован крсти крштењем покајања, говорећи народу да верују онога који ће за њим доћи, то јест, Христа Исуса.
Дела апостолска 19,5 А кад то чуше, крстише се у име Господа Исуса.
Дела апостолска 19,6 А кад Павле метну руке на њих, сиђе Дух свети на њих, и говораше језике и прорицаху.
Дела апостолска 19,7 А бијаше људи свега око дванаест.
Даље, крштавати малу децу (бебе) не треба практиковати, јер оне због незрелости не могу лично да сагреше. Сматрам да ће сва деца која су умрла као мала бити у Краљевству Божијему, јер је Исус рекао:
Марко 10,14 А Исус видевши расрди се и рече им: пустите децу нека долазе к мени, и не браните им; јер је таквих царство Божије.
Лука 18,16 А Исус дозвавши их рече: пустите децу нека долазе к мени, и не браните им; јер је таквих царство Божије.
Током проучавања адвентизма запазио сам да он стоји на становишту да ће само деца верних родитеља ући у Царство Божије, док неверних неће. Заправо они сматрају да таква деца и ретардиране особе неће ни васкрснути. Имамо ли ми у Библији експлицитну науку о томе? Мислим да немамо.
Сви знамо да је Јован Крститељ био велики пророк. Да ли је он био крштен од стране некога из његовог табора? Да ли је неко од дванаест Христових апостола био крштен? Знамо да су неки били крштени од стране Јована пре него сто су пришли Исусу.
Крстење применом обе формуле
Прва формула је наведена у четвртом Евандјељу и гласи:
Матеј 28,19 Идите дакле и научите све народе крстећи их ва име оца и сина и светога Духа,
А друга гласи овако:
Дела апостолска 2,38 А Петар им рече: покајте се, и да се крстите сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење грехова; и примићете дар светога Духа;
Дела апостолска 10,48 И заповједи им да се крсте у име Исуса Христа. Тада га молише да остане код њих неколико дана.
Дела апостолска 19,5 А кад то чуше, крстише се у име Господа Исуса.
И у погледу формуле по којој треба крштавати цркве су се поделиле. Можда је решење крштавати на оба начина. Ево зашто. Ако је по среди контрадикција треба је сачувати, јер не знамо зашто тако стоји. Ако пак није, него је реч о нашем неразумевању нећемо направити грешку применом обе формуле, јер у том случају нема суштинске важности да ли се крштавамо само у име Исуса Христа или у име Оца, Сина и Светога Духа пошто је то онда исто, будући да је Бог Отац послао Сина да се ми у Његово име крстимо, па се тиме кристимо и у Оца, а кроз Сина и у Духа Светога. Верска пракса треба да одражава фактичко стање у Библији.
Колико пута се једна особа може крстити? Једном, приликом уласка у заједницу, али и више пута у случају огрешења када особа која је била екскумуницирана, жели да се прикључи поново.
Причест
Хришћанска заједница треба да практикује дружење око отвореног стола [то је традиција која је дошла од Исуса Христа. Приликом тих окупљања узимала би се еухаристија (Прицест, Вецера Господња). У вези са еухаристијом поставља се питање која врста хране и пића би се користила у том обреду? Да би читалац разумео проблематику нека прочита следеће постове на форуму овог сајта, а тема носи наслов ''артос или азима '': http: //revelationtoday.ucoz.com/forum/2-30-1
Власник сајта је, као што је то већ наведено, Шолим Ћидапоп, главни лик овог романа. Дотични је сматрао, да би били симболички најближи истини ако би се користио бесквасни хлеб (погача) и безалкохолно вино, то јест грожђани сок, у обреду Вечере Господове.
Обред понизности
У православљу постоји такав обред, али га не врше мирјани него само свештена лица. Због тога ћу радије препричати један текст који долази из адвентистичке литературе. Као што је познато адвентисти такође практикују наведени обред.
Драгоцене тренутке сусрета са Господом у симболима који представљају Његово дело за наше спасење налазимо у обредима. По узору на тачност која се захтевала у старозаветним обредима, ми смо дужни да вршимо наредбе Господње на начин који правилно одсликава дух Његовог дела, и величанственост Његове славе. Ми нисмо остављени без упутстава како приступити обредима. Божје одобравање или неговодање почиваће над нама у односу на то с каквом озбиљношћу спроводимо Његова упутства.
Припрема за велики обред примања вечере Господње почиње обредом понизности. Колико често се овој припреми приступа формално, без испитивања стварног стања срца. Разговори који се пре, па чак и током самог обреда понизности воде, често представљају отров за правилно разумевање дела које Господ за нас чини у овом обреду. Зар благослов не би почивао над нама уколико бисмо се пре прања ногу помолили за брата или сестру пред којима вршимо службу понизости? Формална понизност, ако није праћена правом понизношћу срца нема никакву вредност у Божјим очима. Она може да задовољи човека који не може да види тајне људског срца, и може задобити његово одобравање, али ако изостане Божје одобравање, такав поступак ће представљати проклетство за починитеља. У одабиру особе са којом ћемо вршити обред понизности, често се бирају особе са којима смо у добрим односима, и са којима нисмо имали никаквих размирица. Тиме се пропушта драгоцена прилика да се пред симболима Христове смрти изађе у помирењу са братом или сестром са којима смо претходно имали потешкоће.
Током обреда вечере Господње, а нарочито након њега, важно је задржати у својим мислима сећање на величанствену жртву Онога који је понео на себе грехе света. Веома често се дешава да се обични разговори започињу већ приликом излаза са места састанка, што показује да се неки људи задовољавају поштовањем форме, а не стварним значењем обреда којем су присуствовали. Дубок утисак који треба да остави мисао о умирућем Спаситељу не оставља траг на њиховом уму, и они пропуштају да приме благослов којим би њихова душа могла бити оплемењена.
У обреду молитве за болесне и миропомазања које следи, налазимо откривење Божје милости према нашем палом роду. Овај обред се готово више и не користи у многим срединама, што је жалостан знак недостатка вере у Божјем народу. Иако се, нема сумње, често изричу молитве за болесне, оне су ретко праћене испуњавањем упутства које нам је дато у Божјој речи. О, нека би јача вера и боља побожност красила Божји народ!
Коначно, у обреду крштења, налазимо ону предивну истину о умирању своме "ја" и васкрсавању у нов живот у Исусу Христу. Али колико њих се прима који нису умрли греху и који својом необраћеношћу представљају проклетство за цркву, који вуку остатак народа Божјег у неверство, грех и пропаст, при чему имају помоћ необраћених које су, приликом доласка, већ затекли у цркви. У настојању да се обезбеди довољан број крштених за одређени период, занемарују се бројни надахнути савети који се тичу услова који крштеници треба да задовоље. Приликом припреме крштеника снижавају се мерила и одбацују установљени принципи, а нови број крштених верника даје утисак о расту и напретку цркве, док у стварности Божја црква прима људе који нису сједињени са Христом.
Драги читаоци, потражимо Господа, потражимо Његова упутства, уложимо постојане напоре да их спроведемо и благослов од Бога пратиће наше напоре, а Његово одобравање обележиће наше животно дело.
Господња вечера
Симболи Господњег дома су једноставни и лаки за разумевање, и истине које они представљају имају за нас најдубље значење.
Христос је стајао на месту преласка између два система, и њихова два велика празника. Он, неокаљано Јагње Божје, припремао се да преда самог себе као жртву за грех, да би на тај начин окончао систем типова и церемонија које су четири хиљаде година указивале на његову смрт. Док је јео Пасху са својим ученицима, успоставио је на том месту службу која треба да буде знак сећања на Његову велику жртву. Јеврејски национални одмор требало је да се заувек укине. Служба коју је Христос успоставио треба да се одржава од стране Његових следбеника у свим земљама и генерацијама.
Пасха је успостављена као знак сећања за избављење Израиља из Египатског ропства. Бог је наредио, када деца буду питала за значење овог обреда, да се историја понавља из године у годину. На тај начин предивно избављење је требало да се држи у свежем сећању у свим умовима. Обред Господње вечере дат је у знак сећања на велико избављење, које је резултат Христове смрти. Овај обред треба да се одржава док год Он не буде дошао по други пут у својој сили и слави. То је средство којим се Његово велико дело за нас држи свежим у нашим умовима.
Христов пример забрањује искључивање из Господње вечере. Јавни грех, истина, искључује кривца. То Свети Дух јасно учи (1. Коринћанима 5:11). Али, осим овога, нико не сме да изриче суд. Бог није препустио људима да одлуче ко ће учествовати у оваквим приликама. Јер ко може да чита срца? Ко може да разликује кукољ од жита? "Али човек да испитује себе, па онда од хлеба да једе и од чаше да пије". Јер "који недостојно једе овај хлеб или пије чашу Господњу, крив је телу и крви Господњој". "Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњег." (1. Коринћанима: 28.27.29).
Нико не треба да искључи себе од Свете вечере зато што су можда присутни они који нису достојни. Сваки ученик је позван да јавно узме удела и на тај начин посведочи да прихвата Христа као личног Спаситеља.
Узимајући са својим ученицима удела у хлебу и чаши, Христос се обавезао да ће им бити Спаситељ. Поверио им је нови завет којим сви они који га приме постају Божја деца и сунаследници са Христом. Овим заветом сваки благослов који Небо може поклонити за овај живот и живот који ће доћи припадао је њима. Дело овог завета морало је да буде потврђено Христовом крвљу. Обред Вечере Господње требао је стално подсећати ученике на бесконачну жртву која је принесена за свакога од њих појединачно као члана пале људске породице.
Слуга слугама - Кад су ученици ушли у дворану за вечеру, њихова срца била су испуњена осећањем увређености. Јуда се прогурао до Христа с леве стране, а Јован је седео с десне. Ако је постојало неко више место, Јуда је био спреман да га заузме, а сматрало се да је то место крај Христа. А Јуда је био издајник.
Појавио се још један разлог за расправу. На светковинама је било уобичајено да слуга опере ноге гостима, па су и овом приликом за то биле извршене припреме. Крчаг, умиваоник и убрус били су спремни за прање ногу; како није било слуге, ученицима је пало у део да то ураде. Међутим, сваки ученик, попуштајући повређеном поносу, одлучио је да не изврши дужност слуге. Сви су изразили хладнокрвни немар, наоко несвесни да било што морају учинити. Својим ћутањем одбацили су могућност да се понизе.
Како да Христос поведе ове јадне душе тамо где Сотона над њима неће извојевати одлучујућу победу? Како им показати да их само звање студената не чини ученицима или осигурава место у Његовом царству? Како им показати да се стварна величина огледа у служби љубави и правој понизности? Како запалити љубав у њиховим срцима и припремити их да схвате оно што је желео да им каже?
Ученици нису учинили никакав покрет да послуже један другоме. Исус је чекао неко време да види шта ће они учинити. Тада је Он, божански Учитељ, устао од стола. Одлажући горњу хаљину која би Му сметала, узео је убрус и запрегао се. Изненађени ученици посматрали су све то и у тишини чекали да виде шта ће уследити. "Потом усу воду у умиваоницу, и поче прати ноге ученицима и отирати убрусом којим беше Запрегнут." Овај поступак отворио је очи ученицима. Горки стид и понижење испунили су им срце. Разумели су неизговорени укор и себе сагледали у сасвим новом светлу.
Тако је Христос изразио своју љубав према својим ученицима. Њихов себичан дух наносио Му је бол, али није се упустио ни у какву расправу с њима о овој њиховој тешкоћи. Уместо тога дао им је пример који они никада неће заборавити. Његова љубав према њима није се лако могла помутити или угасити. Знао је да Му је Отац све дао у руке, да од Бога изиђе и к Богу иде. Једно од последњих дела Његовог живота на Земљи било је да се запрегне као слуга и изврши дужност слуге.
Христос је желео да Његови ученици разумеју да то што им је опрао ноге није нимало умањило Његово достојанство. "Ви зовете мене учитељем и Господом и право велите: јер јесам." Нико није био тако уздигнут као Христос, па се ипак спустио до најпонизније дужности. Да Његов народ не би био заведен себичношћу која пребива у телесном срцу и која јача удовољавањем самоме себи, сам Христос је дао пример понизности. Док су се расправљали око највишег места, Он, пред ким треба да се савије свако колено, Он, коме анђели славе служе и то сматрају за част, сагнуо се да опере ноге онима који су Га звали Господом. Он је опрао ноге свом издајнику.
Сада, пошто је опрао ноге ученицима, рекао је: "Ја вам дадох углед да и ви тако чините као што ја вама учиних." Овим речима Христос није наложио само показивање гостољубивости. То је значило знатно више од самог прања ногу гостима који су се упрљали прашином на путовању. Христос је овде успоставио једну верску службу. Делом нашег Господа овај свечани чин понизности учињен је посвећеним обредом. Ученици треба да га поштују, да би увек могли држати на уму Његове поуке о понизности и служби.
Обред понизности - Овај обред је припрема коју је Христос одредио за службу Свете вечере. Докле год се гаји гордост, непријатељство и борба за првенство, срце не може ступити у заједницу са Христом. Нисмо спремни да узмемо заједничко учешће у Његовом телу и Његовој крви. Зато је Христос одредио да се прво поштује успомена на Његову понизност.
Док приступају овом обреду, Божја деца се требају сећати речи Господа славе: "Знате ли шта ја учиних вама? Ви зовете мене учитељем и Господом; и право велите, јер јесам. Кад дакле ја опрах вама ноге Господ и учитељ, и ви сте дужни један другоме прати ноге. Јер ја вам дадох углед да и ви тако чините као што ја вама учиних. Заиста вам кажем: није слуга већи од господара својега, нити је посланик већи од онога који га је послао. Кад ово знате, благо вама ако га извршујете. "У човеку постоји склоност да себе цени више од свог брата, да ради за себе, да тражи највише место; ово често рађа предрасуде и горчину духа. Обред који претходи Господњој вечери треба да уклони ове неспоразуме, да ослободи човека његове себичности, да га скине са штула његовог самоузвишења до понизности срца која ће га повести да служи своме брату.
Свети Посматрач с Неба присутан је на овој свечаности и чини је тренутком за испитивање душе, за осведочење о греху и за блажену сигурност да су греси опроштени. Христос се ту налази у пуноћи своје милости да измени ток мисли које су текле себичним каналима. Дух Свети оживљава осетљивост оних који следе пример свога Господа. Кад се сећамо Спаситељеве понизности, мисао се наставља на мисао: јавља се цео низ успомена, успомена на Божју велику доброту и љубав и на нежност земаљских пријатеља.
Кад год се овај обред правилно испуњава, Божја деца долазе у свету везу, да би помогли и благословили једни друге. Заветују се да ће живот посветити несебичној служби, али не само један за другога. Њихово поље рада је исто тако пространо као што је било и поље рада њиховог Учитеља. Свет је пун оних којима је потребна наша служба. Сиромашни, беспомоћни, ненаучени, налазе се на сваком кораку. Они који су имали заједницу са Христом у горњој соби кренуће да служе као што је и Он служио.
Подсећање на Христов други долазак - Кад су се окупили око стола, тужним гласом је рекао: "Веома сам желео да ову пасху једем с вама пре него пострадам; јер вам кажем да је одселе нећу јести док се не сврши у царству Божијем. И узевши чашу даде хвалу, и рече: узмите је и разделите међу собом; јер вам кажем да нећу пити од рода виноградског док не дође царство Божије."
Служба Господње вечере не треба да буде време туге. То није њен циљ. Кад се Господњи ученици окупе око Његовог стола, не треба да се сећају и оплакују своје недостатке. Они се не требају задржавати на свом прошлом верском искуству, без обзира да ли је оно било охрабрујуће или не. Исто тако не треба да се сећају својих међусобних несугласица. Припремна служба отклонила је све ово. Самоиспитивање, исповедање греха, измирење несугласица, све је то остварено. Сада долазе да се сретну са Христом. Они не треба да стоје у сенци крста, већ у Његовој спасоносној светлости. Они треба да отворе душу сјајним зрацима Сунца правде. Са срцима очишћеним Христовом драгоценом крвљу, потпуно свесни Његовог присуства, иако невидљивог, треба да чују Његове речи: "Мир вам остављам, мир свој дајем вам: не дајем вам га као што свет даје." (Јован 14,27)
Док примамо хлеб и вино који представљају Христово сломљено тело и проливену крв, придружујемо се у мислима призору Свете вечере у горњој соби. Изгледа нам као да пролазимо вртом који је посвећен самртним мукама Онога који је понео грехе света. Постајемо очевици борбе која нам је донела помирење са Богом. Разапети Христос уздиже се међу нама.
Гледајући распетог Откупитеља, боље схватамо величину и значај жртве коју је Величанство Неба поднело за нас. План спасе
|
