Ако се вратимо само неколико година уназад, и ми смо знали да живимо у тами. Ми старији сећамо се колико пута за време ратова деведесетих година није било струје, па су се користиле свеће, уљане лампе, а за важније установе укључивали агрегати.
Вероватно је увек било тако. Човек је увек тражио светло да би видео, да би се ослободио несигурности тамних простора, који као терет гуше и стежу срце. Божићно време је од првих почетака овог празника везано за светло, тачније за извор свих светлости, Сунце и посебно Бога.
Један од највећих пророка у Библији, Изаија, у својој књизи с радошћу пише: "Народ који је у тмини ходио светлост виде велику; оне што мрклу земљу обитаваху светлост јарка обасја."
Сунце се рађа сваког дана и разгони пред собом таму, несигурност и страх. То су добро схватили и људи пре Исуса, па је у многим многобожачким религијама врховни Бог био бог Сунца. Мислили су и веровали да та звезда изнад нас дарује пуноћу живота, да нас одржава у животу, да нас обасипа својим благословом. Приносили су Сунцу дарове, некад чак и људске жртве, да би одобровољили бога Сунце, да му се захвале или да од њега нешто траже.
У Риму, у доба Исусовог рођења, Сунце је било симбол победе светла над тамом, а славило се када је у Риму дан почињао да бива дужи, значи 23-24. децембра. Тај датум и прилику преузели су хришћани када су почели да славе Божић 25. децембра. Наравно, са сасвим новим садржајем. Јер ми смо схватили да права светлост долази од Бога, како даље пише пророк Изаија, и то не у облику звезде која би нас обасјавала, него у људском телу, у телу које је као наше, а ипак другачије. "Јер, дете нам се родило, сина добисмо; на плећима му је власт.
Име му је: Саветник дивни, Бог силни, Отац вечни, Кнез мироносни. Надалеко власт ће му се стерати и миру неће бити краја над престољем Давидовим, над краљевством његовим: учврстиће га и утврдити у праву и праведности", па додаје: "учиниће то привржена љубав Јахве над војскама" (Из 9, 5-6).
Пророк Изаија није само навештавао долазак светла – и, на крају крајева, рођење једног величанственог детета – него својим речима продубљује симболику победе светла над тамом. Тама је за пророка свако дело насиља, било да ли је оно почињено од стране војника, или обичних грађана, како бисмо данас рекли – цивила.
Памтимо 3. мај 2023, када је смртно устрељено деветоро ђака и њихов чувар у Основној школи "Владислав Рибникар". Били смо згрожени, нисмо могли да поверујемо да је то могуће и код нас. Па ипак, десило се; десило се због различитих чињеница, сплета околности, људских пропуста, неодговорних особа, али и криминалног чина. Данас тачно знамо да средства комуникације могу страшно да утичу на наше понашање.
Знамо коју улогу имају медији и средства друштвених комуникација у вођењу ратова, дезинформације, ширење мржње, што све може да доведе до страшних трагедија. Ријалити програми као што су Задруге, Фарме, Велики брат тако и даље шире културу таме у људским срцима, буде у људима осећај, варљиви утисак да је све могуће и дозвољено, да се све толерише, да се све може направити онако као на телевизији. У човеку постоје и добро и зло, и светло и тама, а чини се да је много лакше повећати у њему количину таме него снагу светла.
Како је тешко наговорити људе да у ова тешка времена дају нешто за сиромахе, а како је лако налетети на неколико коцкарница у свакој улици овог дивног града Београда, у којима се губе финансијска средства и разарају животи породица и појединаца.
Човек је позван да буде носилац светла, топлине и љубави. То знамо откако смо се појавили на земљи, али до које границе може да иде та свест ношења светла, топлине и љубави – за то смо сазнали у особи Исуса који се родио у Витлејему.
Његова појава је од самог почетка доносила светло у тамну ноћ Палестине. Прво су пастири чувајући своја стада видели јако светло небеске војске, после тога је цела штала у Бетлехему била обасјана светлом анђела који су славили Бога. Мудраци са Истока дошли су следећи светло чудесне и тајанствене звезде на небу. Када је почео јавно да наступа као пророк и учитељ, Исус је враћао вид слепима, брисао таму греха у срцима људи, на гори Табор се преобразио, постао сјајан као сунце, а после ускрснућа постао је непролазно, вечно светло за све који верују у Њега.
Нека ово светло осветли и наша срца, а посебно срца оних који одлучују о великим питањима данашњице. Нека политичари изађу из зачараног круга својих "интереса", из таме заблуде да оружје и насиље могу да решавају проблеме човечанства, да реше спорове. Хвала Богу, још никад се није догодило да би неки рат вечно трајао, увек се долазило до мира, трајног, или само привременог и делимичног. Знајући све то, зашто је човек тако слеп да увек узнова срља у таму греха, насиља, слепог национализма или испразног популизма, који обећава све а не остварује готово ништа.
Молимо се ових дана да хришћански народи који воде братоубилачки рат схвате потребу мира за све, да прогледају и зачују вапаје живих који сваког дана покапају своје мртве. Немојмо заборавити ни ратове међу различитим народима, као у Светој земљи, у Сирији, у многим државама Африке. Сетимо се хришћана протераних из Нагорно-Карабаха, као и избеглица широм света.
У овом данашњем тренутку, када се чини да је тама јача него светло, погледајмо на малог Исуса па ћемо схватити: прави извор светла, Бог и новорођени Богочовек, увек ће имати последњу реч, и то не реч насиља и зла, него живота!
