Српски језик познаје више глаголских начина :
1. Исказни начин (индикатив)
2. Заповедни начин (императив)
3. Могући или условни начин (потенцијал/кондиционал)
4. Жељни начин (оптатив)
5. Субјунктив/конјунктив
Традиционалне граматике српског језика третирају углавном прва 3 начина, оптатив се узгред спомиње као облик "крњег перфекта" (ако се уопште и помене), док о субјунктиву/конјунктиву речи нема нигде.
Субјунктив/конјунктив у српском језику није маркиран морфолошки (као у немачком или романским језицима) већ синтаксички - уз помоћ везника ДА.
Традиционалне граматике српског језика су до сада третирале везник ДА само као речцу (партикулу). Међутим везник ДА има вишеструко значење :
последично : Снег је тако нападао ДА је прекрио кровове.
намерно : Идем у град ДА купим ципеле.
узрочно : Будући ДА касниш, почињемо без тебе.
поредбено : Поштује га више него ДА му је род рођени.
после глагола мишљења, опажања и осећања уводи зависну реченицу са значењем допуне : Милица каже ДА воли Јована. Петар види ДА кола прилазе.
Субјунктив/конјунктив не сматра се некњижевним, али се у књижевном стандарду прописује/препоручује ограниченије коришћење и чешће коришћење инфинитива, нарочито код глагола који захтевају допуну. Али ово није тачно, инфинитив и субјунктив/конјунктив немају исто значење.
Инфинитив је у српском језику неодређен глаголски облик, којим се само именује радња, али се њиме не каже ко обавља радњу, када и какав је његов субјективни однос према тој радњи. У преводу, не каже да ли субјект чини радњу вољно или невољно, с намером или случајно.
Пример :
1. Идем у град купити ципеле
2. Идем у град да купим ципеле.
Прва реченица има инфинитивну допуну, којом се саопштава објективна информација.
Другом реченицом субјекат објављује своју намеру.
Разлика није велика, али је суптилна, инфинитивом се саопштава информација без улажења у мотиве, размишљања, лична објашњења итд.
Субјунктивом/конјунктивом се изражава став.
''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''
Da
U italijanskom, na primer, postoji posebna glagolska promena za konjunktiv i primenjuje se redovno.
Penso che tu sia una persona gentile (mislim da si ljubazna osoba) ne moze se reci u obliku "sei" (drugo lice prezenta) vec mora da ide u oblik za konjunktiv "sia".
''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''
Da, li mozemo da se slozimo da konjuktiv u srpksom ne postoji?
Zato je nama, koji ucimo strane jezike, prilicno komplikovano da shvatimo sta je konjuktiv.
Moj profesor ( morfologija i sintaksa nemackog) navodio je recimo primer konjuktiva u srpskom:
Kad bi mlekom tekla Sava, sir bi bio za badava.
''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''
Не постоји посебан глаголски облик за конјунктив код нас.
У италијанском и француском постоји за све што је претпоставка, жеља и томе слично се користи тај посебни облик баш као што си болдовала то би био конјунктив.
''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''
U srpskom postoji kondicinal (uslov), to bi bila zamena za konjuktiv,
mada i u ovim drugim jezicima postoji i kondicional, a i konjuktiv.
''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''
Инфинитив у српском је по пореклу укочена глаголска именица у дативу, такозване "И деклинације" (речи као част-части, радост-радости).
Он је мало другачији него инфинитиви у германским и романским језицима.
На пример на српском се никада не би могло рећи као на немачком "Ich sehe den Freund kommen" или на латинском "video amicum venire".
У том случају би обично ишла нека субјунктивно-конјунктивна конструкција : "видим пријатеља где/како/да долази", могло би и да иде са партиципом садашњим : "видим пријатеља долазећега". Али рећи "видим пријатеља долазити" није у духу српског језика.
''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''
Постоји субјунктив/конјунктив али није маркиран морфолошки, као што је Миланче и приметио, што значи да не постоје посебни наставци само за субјунктив/кинјунктив, већ је маркиран синтаксички, што значи да реченични склоп, уз помоћ везника ДА, одређује да ли је реченица у субјунктиву/конјунктиву или у индикативу.
Субјунктивом/конјунктивом се могу издавати и наређења, на пример :"да будеш добар".
Субјунктив презента у трећем лицу замењује императив, на пример : "да/нека буде борба непрестана".
Субјунктивом прошлим се може изразити и оштрије наређење, на пример : "да си сместа дошла".
Пример "Кад би млеком текла Сава, сир би био за бадава" је могућа условна реченица са комбинацијом 2 потенцијала/кондиционала садашња.
"Да сам научио, положио бих испит" би била немогућа условна реченица (иреална) као комбинација конјунктива прошлог и потенцијала садашњег.
Немачки глаголски начини се не подударају увек са српским што наравно отежава учење, ја сам лично увек има проблема са тим hätte, wäre и сл.
''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''
после глагола мишљења, опажања и осећања уводи зависну реченицу са значењем допуне : Милица каже ДА воли Јована. Петар види ДА кола прилазе.
Овде хтедох рећи да уводи зависну реченицу у функцији објекта.
''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''
У загребачком стандарду српског језика се инсистира на чешћем коришћењу инфинитива.
Због тога се често може чути од неупућених да је конструкција типа :
Ја ћу доћи разговарати са тобом - "хрватска"
Ја ћу да дођем да разговарам са тобом - "српска".
Ово наравно није тачно. Обе су српске.
Инфинитивом се само именује радња, као што сам навео, без улажења у однос субјекта према истој.
Субјунктивом се истиче субјектов лични однос према радњи. Срби воле да буду субјективни и да свакој информацији дају лични печат.
То јест да саговорнику, слушаоцу, пренесу како су они лично доживели радњу односно који је њихов лични одос према радњи.
Зато је међу православним Србима чешће у употреби субјунктив. Ово је ствар менталитета а не граматике.
Међутим, да не би долазило до диско ефекта познатог као "дадакање", типа : ја ћу да дођем да видим да одемо да погледамо да нађемо, треба користити инфинитиве, иначе ризикујемо да нам стил делује као неуредно, неписмено и уличарско изражавање.
| 
